Moja ljubav sada spava…
Meni još uvek ne ide san na oči.
Ali, gnezdim se polako i spremam za san na njegovoj strani kreveta.

Već dugo nije tu.Čitavih mesec dana.
Ali, uskoro će se vratiti.
Još samo nekoliko noći spavam sama i on će biti tu.
Da me zagrli pred spavanje i da mi se osmehne za buđenje.

I biće proleće. Toplo i nežno, zeleno i veselo proleće.
I sve će biti lepše i bolje kad on bude tu. Kad on bude kod kuće.

Čekam ga da dođe i da mi donese sunce.
I volim ga najviše na svetu celom :*

Odavno te nisam ovako iznenadila, zar ne? ;)

Već danima mi se jedu krofne i već danima se pripremam za avanturu pravljenja istih. Pogledala sam na netu gomilu različitih recepata, pitala mamu kako ona pravi, pitala tetku… I sve nekako “praviću ih sutra”. A to “sutra” je došlo večeras, tj. u nedelju uveče u 22h! :)

Šta ću… jelo mi se nešto slatko :)

Ovaj recept nije pažljivo proveren i sl. To je jednostavno kombinacija recepta moje mame i recepta sa Oblizeki.com. (sajt koji inače uređuje mama mog drugara ;) )

Pa, da počnem:

oko 400 gr brašna, ja sam merila kašikom: 1 srednje puna kašika = 20gr
1 kockica svežeg kvasca
2dl toplog mleka (1dl za kvasac, 1dl posle za testo)
1 mala kašikica šećera, za kvasac
2 supene kašike šećera
prstohvat soli
2 supene kašike pavlake
2 kašike ulja
2 jajeta
ulje za prženje

U šolju sipati 1dl toplog mleka, dodati kašikicu šećera, promešati i dodati razdrobljenu kockicu svežeg kvasca. Ostaviti na toplom mestu (npr. pored radijatora) da nadođe.

Kad kvasac naraste, u veću činiju sipati brašno, šećer i so, promešati i napraviti udubljenje u sredini. U to udubljenje staviti žumanca, ulje, pavlaku i sipati nadošli kvasac.
Viljuškom polako mešati to što je u sredini, lagano zahvatajući brašno koje je okolo.

Ovo, za mešanje viljuškom je naravno moj dodatak receptu. Mama bi mi verovatno rekla “Daj, šta se tu izmotavaš! Ostavi viljušku i normalno s rukom to mesi” Srećom, mama niju tu da me vidi. A i da je tu, sigurno ne bih ja mesila krofne, nego ona! Bože moj ;)

Kad se pokupi svo brašno, dodati belanca, koja su prethodno izmućena u “sneg”. Još malo s viljuškom mešati, s pokretima tipa “mutim kajganu” :) Malo otpadne ruka, al’ ništa strašno. ;)
Činiju prekriti krpom i ostaviti na toplom mestu oko pola sata.
Meni je testo naraslo i više nego duplo. 100 % zbog onog mešenja s viljuškom :)

Izvinjavam se zbog kvaliteta fotke, ali krofne nisu dočekale da uzmem foto-aparat nego su samo na brzinu uslikane sa iPhonom ;)

Kad testo naraste, izvaditi ga iz činije na nauljenu površinu. Jednostavno ga s nauljenim rukama oblikovati u loptu i lagano razvući i rastanjiti na 1-2cm. Dal’ je testo trebalo premesiti ili ne – nemam pojma, al’ ja ga sigurno ni sledeći put neću ponovo mesiti, s obzirom da je ovako odlično. :)
Testo vaditi čašom ili modlom umočenom u brašno, da se testo ne lepi za ivicu, i peći na vrelom ulju.

Kad su krofne pečene, ne treba slati slike na FB ili Twitter jer rizikujete da vam prijatelji prebacuju kako ste grozni pa ih niste zvali na krofne.
Najbolje je da ih sve sami pojedete, još tako vruće, jer ćete sat vremena posle tog prežderavanja obećavati sami sebi da vam je to poslednji put da ste ih pravili i da ih više nikad u životu nećete mesiti a kamoli ih jesti vruće. :)

Prijatno! :)

Danima mi se piše… Ma, nedeljama!
I premotam priče u glavi, i stavim čak i zareze i tri tačke. One sa razmakom izmedju. Da stanete. . . da razmislite dok čitate. . .

I onda zaboravim da zapišem, da otkucam. I tako sve ispočetka.
Ispričam si priču u glavi, a onda se on pomeri u snu, i dok prebacuje ruku preko moga struka, ja zaboravim staru priču, i ispričam si novu.

Kako je smešan dok istovremeno hrče k’o top i traži me rukom po krevetu. Da ga mrzim il’ da ga obožavam – kako to lepo reče moja prijateljica. I neće da zaspi ako se ne priljubi uz mene. I ja ne odem rano ujutro na predavanja ako ga, onako usnulog ne poljubim. A kad se vratim, obraduje mi se kao da me danima nije video. I još se posle pita kako imam živaca da mu tako pažljivo ljuštim grejfrut. . . Blesan jedan! Još se pita zašto! :)

Da mi je neko pričao da ću ja navijati sat na pola sata ranije iako to vreme mogu provesti spavajući – ne bih mu verovala. A sat navijam ranije da bih mogla da se mazim s njim, da se za Dobro jutro s njim ispričam. Oko samo jedne stvari nikako ne možemo ujutro da se dogovorimo a to je: ko će kuvati kafu. Ipak prećutno popuštamo jedno drugom iz dana u dana. Jednog jutra ja, sledećeg on. I uvek nastavljamo tu prepirku, uz podmićivanje poljupcima.

I tako. Opet sam zaboravila priču koju sam htela da vam ispričam, da je napišem… Al’ ako ništa drugo, makar znate da je kod mene proleće uprkos kalendarskoj zimi.

P.S.
Rekoh li ja tebi danas koliko te volim? ;)

Celu ovu i prethodnu nedelju sam imala testove na fakultetu. Čekala sam jučerašnji dan k’o ozeblo sunce: da znam da kad uveče legnem, sutradan ne moram brinuti za ustajanje, za testove, za obaveze… Ma, čekala sam da se naspavam k’o čovek i da bez alarma od sata fino, odmorna ustanem u podne, da prvih pola sata provedem dragom u krilu, da me mazi k’o malo dete, da mi tek onda skuva kafu i da još sat vremena “dolazim sebi”…
Malo morgen :/

Story: subota ujutro, nekih 9-10h, ja spavam k’o top, i onda… : faking zvono od interfona!

Dragi ustaje, diže slušalicu, strpljivo sluša par trenutaka, i onda ga čujem kako psuje i spušta slušalicu!

OK, nije baš opsovao, al’ nije bio ni malo pristojan. ;)

Pitam ga k’o je a u sebi već cmizdrim što mi je taj neko pokvario subotnje jutro.

“Jehovini svedoci” odgovara.

Faking Jehovini svedoci! Mislim, for God’s sake, imaju li oni imalo pojma o PR? Oni u neku ruku i jesu PR-ovci za tu svoju veru, šta li je već. Kad bi malo bolje znala francuski sad bih im odmah poslala dopis: kako se baviti s tim s čim se već bave. Mislim, jbt, pa to vam je čista logika, psihologija…: U zemlji u kojoj je radno vreme od 9h do 17-18h svi čekaju subotu da se naspavaju i odmore. Znači: ne dolazite mi na vrata pre 11-12h. Nemojte ni u vreme ručka između 14 i 16h. Nedeljom isto tako. Radnim danom sve osim večeri zaboravite. (Meni nemojte nikako da dolazite na vrata, dragi je ateista, ja sam agnostik i te vaše priče ni malo ne pale u našoj kući)…

Elem, došao i otišao Jehovin svedok…
Ja pokušavam da odmah ponovo zaspim, i odlično uspevam u tome. A kako znam da sam super zaspala? Pa, sanjala sam.
Međutim ;) … Ovaj san ne valja jedino kad ste u inostranstvu. Zašto? Evo zašto:

Sanjala sam da u komšilluku imamo otvorene 2 gastarbajterske prodavnice. Obe se zovu YUGOSLAVIA, velikim crvenim i plavim slovima ispisano. U obe se mogu kupiti prehrambeni proizvodi iz ex-YU: Nectar sokići, Carnex pašteta, Vegeta, i …. i….. Čokolešnik! ČO-KO-LEŠ-NIK ! Čokolešnik o kome već danima kukam dragom kako ne sme zaboraviti da mi ga donese kad za dve nedelje ode u HR. Moj mili, lepi, slatki Čokolešnik u ovoj gastarbajterskoj radnji iz sna košta 15€. On 15€ a Čokolino 20€.
I gledam onu prodavačicu, i kontam kako ću dohvatiti teglu ajvara Droga-Portorož i spucati je posred gramzive glavurde! Ona će meni da traži 15€ za malu kutiju Čokolešnika! Zajebi! Jesam ga željna već danima, al’ nedam da me ucenjuješ!

DING-DING-DING-DING !!!

Zvono na vratima. Okrećem se oko sebe panično. Uf! Dobro je! Nisam u gastarbajterskoj radnji. U krevetu sam. Čekaj… OPET zvono!? Nema šanse da se onaj Jehovin svedok vratio posle onog Pedjinog “do viđenja” ;)

Srećom, ovog puta je nešto lepo: poštar je dragom isporučio novi iPhone, 3Gs. Bar njemu da ova subota ipak lepo počne. :)

napomena: tekst napisan neposredno nakon “prodavačice Čokolešnika” dok još nisam popila prvu jutarnju kafu. Ako je tekst zbrljan, sorry ppl :)

Roads are for journeys, not destinations.
Moji prijatelji znaju da stvarno verujem u tu izreku.
Verujem i u to da nas i svaka osoba koju upoznamo ili vidimo može nečemu naučiti.

Photo by Shockmotion

Sve sto čujem, vidim ili pročitam ostavi traga u meni. Nekada odmah, a nekada kasnije.

Večeras je to bio jedan video na koji sam slučajno naletela prateći šta pišu ljudi koji dolaze na LeWeb. Pomislih da video mora biti nešto dobro, s obzirom da je jedan umetnik, Hugh MacLeod, rekao: “Voleo bih da crtam stripove ovako kako on prodaje gazirana pića” Kliknula sam na link, i posle par minuta ostala sam duboko zamišljena…

Ukratko, u video-intervju priča John Nese. Amerikanac koji ima prodavnicu gaziranih pića u kojoj prodaje preko 500 različitih vrsta, većinom manje poznatih i malih proizvođača. Veruje da kada ljudi imaju slobodu izbora, oni izaberu ono što je najbolje. John Nese i u svom “trećem dobu” posao radi sa istom strašću kao i pre maltene pola veka. Ono što me je najviše bacilo u razmišljanje nije to što on uspeva da uprkos svim ovim krizama opstaje u poslu, nego što i posle toliko vremena i dalje, s istom strašću vodi svoj posao.

Photo by MorBCN

Moj dragi jako voli Konfučijevu rečenicu “Izaberi posao koji voliš i nećeš morati da radiš ni jedan dan u životu”. Mislim da je njemu to počelo da se ispunjava. Mislim da je izabrao.

Ja imam slobodu izbora i želim da izaberem najbolje. Želim da od svog puta napravim najlepše moguće putovanje. I da ni ja više ne radim ni jedan dan.
Još samo da izaberem put…

P.S.
Dragana i Jasna – ovo je post za vas. ;)

Ako još uvek ne znate šta je twitter, ovaj tekst možete preskočiti jer ga većim delom nećete razumeti. A možete i pročitati ovaj tekst kod mog prijatelja Aljoše i stvari će biti jasnije.

Gde sam ovih dana? Na Twitteru.
Šta radim ovih dana? Twitujem.
Zašto sam u Zagrebu ovih dana? Da bih twitovala.

Photo by Ilse

Čudnim spletom okolnosti, moj čitav život je u poslednje vreme vezan za Twitter. Kako lično tako i poslovno.

Što se ličnog dela tiče, moj dragi i ja Twitteru možemo zahvaliti što smo zajedno. U trenutku dok kucam ovaj tekst, sedim u zagrebačkom naselju Dugave, kod Borisa Ličine, prijatelja koga poznajem takođe zahvaljujući Twitteru. Večeras ću biti u zagrebačkoj pivnici “Zlatni medo” da bih se na TweetUpZG videla sa jako puno divnih ljudi koje sve znam iz svog twitter time-linea.

Poslovno: jučerašnji dan sam takođe provela u Zagrebu da bih radila live-twitting, tj. twitovala prenoseći najzanimljivije delove seminara Tweetokracija.

Kako god da okrenem, sve je povezano sa Twitterom. Od znanja koje sam stekla, informacija koje sam pokupila, do ljudi… A to i jeste ono najlepše. Svi ti predivni ljudi koji su se “materijalizovali” iz slova na ekranu u prijatelje. Prave i iskrene. Ovaj tekst je za vas! #FollowFriday :)

I mada hash-tag ne koristimo u blog-postovimo već u twitovima, ipak ću staviti: #TwitterAddict :)

************
Update posle gomile RT:
“To je taj internet koji otudjuje ljude” ;)

ILI naslov br.2 :
Kako je super imati sedam tetki i dva ujaka

Zahvaljući tome što je moja mama iz Dalmacije, u genima nosim ljubav prema suncu, moru, ribi i dobrom vinu. A zahvaljujući maminoj velikoj i bliskoj porodici, dobri recepti, pogotovo dalmatinski, od mene su udaljeni koliko i jedan telefonski poziv.
Kad bi me neko pitao ko u maminoj porodici najbolje kuva – to bi verovatno bila mrtva trka. Jedan ujak fenomenalno sprema ribu i puževe. Drugi odlično sprema divljač. Jedna od tetki spema kolače poput malih umetničkih dela, druga, treća i sve ostale jednostavno super kuvaju! :) Kad god sam u kulinarskoj neudoumici, a mama nije kući, redovno zovem tetke. :)

Ovaj recept znam zahvaljujući tetka-Nedi. Nije ništa specijalno, ali je odličan za ljude koji ranije nisu sami spremali morske plodove. Takođe je odličan i zato što se na ovaj način mogu spremati skoro svi morski plodovi: školjke, lignje, hobotnica, škampi… Čak i onaj grozni smrznuti mix morskih plodova iz super-marketa, na ovaj način može biti ukusan.

Ja sam umesto škampa zapravo koristila kozice (Dalmatinci i te kako znaju razliku) al’ s obzirom da se i jedni i drugi često prodaju pod istim imenom – ne zamerite mi na naslovu teksta ;)

POTREBNI SASTOJCI:
Za dve osobe:
- oko 1/2 kg neočišćenih račića ili koliko god mislite da ćete pojesti ;)
- testenina, u ovom slučaju tagliatelle: 6-7 kom. “gnezda”
- 1 sitno iseckana glavica luka
- 2-3 sitno iseckana čena belog luka
- 3-4 kašike maslinovog ulja
- 1-1,5 dl soka od paradajza
- 2 kašike svežeg seckanog peršuna
- so, biber ILI kašikica vegete, začin C i sl.
- po želji suvi seckani vlašac

Na zagrejanom ulju izdinstati crni luk dok ne postane staklast, dodati beli luk i odmah nakon toga i račiće. Smanjiti jačinu vatre na neku srednju vrednost. Dodati peršun, paradajz sok i vegetu, i dinstati 2-3 minuta. Dodati oko 3dl vode, promešati i polu-poklopljeno dinstati još par minuta.

Šupljom kašikom izvaditi račiće iz tiganja/šerpe i u sok koji je ostao staviti tagliatelle. Kuvati ih pažljivo na laganoj vatri da se ne zalepe. Možete ih skuvati i odvojeno, ali na ovaj način testenina. umesto obične vode, upije onaj sok fenomenalnog ukusa po kome su račići poznati. Na samom kraju, kad je testenina gotova, dodati kašiku suvog vlašca, promešati i servirati.

Po želji, tokom kuvanja, možete dodati malo belog vina, ili ljute mlevene parike, ili šta god drugo volite od začina.

Važno je znati da svi morski plodovi otvrdnu ukoliko se predugo kuvaju. 10ak minuta kuvanja je u većini slučajeva sasvim dovoljno, nekad i manje. Ukoliko se pretera, meso rakova postane tvrdo a lignje postanu jako žilave. Ja sam to naučila iz ličnog iskustva :/ Ovde se ne uračunava kuvanje testenine ;)

Gore, na slici gde su sastojci, vide se neočišćeni i polu-očišćeni račići (s ostavljenim repićem). Ja bih lično, zbog ukusa, koristila samo neočišćene jer njihova glava zapravo daje taj specifičan ukus. Ali, pošto Peđa obožava račiće a ne voli da ih čisti, dovijam se tako što kupujem po jedno pakovanje i jednih i drugih i zajedno ih kuvam.

Sve što vam sad preostaje je da odete do obližnje ribarnice ili super-marketa, kupite nešto od morskih plodova, i za 20ak minuta možete uživati u nečemu što izleda kao na ovoj slici ispod.

Prijatno, i javite utiske! ;)

U tramvaj “C” ulazim svakog radnog dana kod muzeja moderne umetnosti. Odatle prema samom centru grada, pa preko Place Brogli do Galije, i onda preko reke Lil i kroz studentski grad do Esplanade, moje izlazne stanice kad idem na predavanja.

Do tramvaja idem busom broj 4, jer sam (priznajem) lenja da se par stanica prošetam. U tom busu retko ima zanimljivih lica. Većinom majke s decom, po koji školorac i student. Svi putnici uredno ulaze na prednja vrata. Overavaju svoje mesečne karte ili (mnogo ređe) kupuju kartu kod vozača, i sedaju. Da, sedaju, jer busevi idu na svaka 3-4 minuta, u špicu i po dva, i gužvu sam za ovih nekoliko meseci videla samo jednom.

Stanica kod muzeja je već zanimljivija. Mladi poslovni ljudi sa sivim odelima i još sivljim kravatama, dok im iz slušalica u ušima trešti neki pank ili metal. Baka u braon košulji na cvetiće, braon sakou, braon suknji, s braon karminom i … pink ConverseALLStars patikama. Pored nje, devojka sa gitarom i ogromnom slikom pod miškom i sa toliko minđuša po ušima u licu da ja, čekajući tramvaj, nemam vremena da ih izbrojim. Devojčica previše mladih za 2kg šminke na licu ima i ovde. Takođe i onih koje nose očajno plitke farmerke i još kraće majice čak i kad je “celih” 10′C.

Za ruke se drže prelepa mlada poslovna žena sa punđom u strogo-poslovnom odelu i jedan hip-hoper kome oko vrata i s pantalona vise lanci koji su, čini mi se, teži od njega. Nežno se ljube i ona izlazi na stanici u centru. Verovatno će na posao u neki od onih staklenih offica. On izlazi kod tehničkog fakulteta. Tek sad primećujem svežanj skripti pod njegovom rukom.

U centru s tom poslovnom damom izlaze i svi ostali čije odevanje vuče ka strogim linijama i sivim bojama.

Drvored iz ulice kojom prolazi “C” tramvaj
photo by Sofia Lombardo

U tramvaju većinom ostajemo mi, studenti. Svih mogućih boja kako odeće, tako i kose, a i kože. Moj grad je grad studenata. Iz čitave Francuske i iz svakog mogućeg kraja sveta. I koliko god se razlikovali jedni od drugih – zapravo smo svi isti. I svi umemo da kažemo hvala, izvolite i izvinite na barem dva jezika.

Na stanici Esplanade “C” tramvaj ostaje gotovo prazan.

Dok hodam ka zgradi mog fakulteta, isključujem radio na kome ujutro najčešće slušam neki fini džez. Izvlačim slušalice iz ušiju i na ulasku u učionicu isključujem mobilni telefon.

“Salut!” s osmehom govorim kolegama.

Fydan je iz Turske, Sofija iz Meksika, Tato iz Gruzije, Amy iz Kanade, Thrung -Vijetnam, Kiril – Rusija, SeHi -Južna Koreja, Phytos sa Kipra, Kasia iz Poljske, DžongŠu iz Japana. . . i još nekolicina drugih dragih lica. . .

Lepa, i u svakom pogledu šarolika, jesen je stigla.

Danas je subota 19. septembar 1990. godina……. Pardon: 2009. godina.

Vesti iz sveta:
-Svetska ekonomska kriza i dalje ostavlja posledice po svetsku ekonomiju, ali vi, dragi naši gledaoci, ne morate brinuti zbog toga. Srbija nije deo sveta, pa samim tim u srbiji krize nema.
-BBC i CNN nas danas nisu spominjali, sto naše ministre izuzetno veseli. Naime, danas naša divna omladina nije nikog pretukla i ni jedan pop nije napastvovao neko dete.
-Američki političari i diplomate nas nisu spominjali ni u kakvim izjavama niti izveštajima. Zahvaljujući tome, trenutno niko nema razloga da spali McDonalds. Građanima srbijice se savetuje da je bolje da danas odvedu svoju decu na HappyMeal, jer za sutra niko ne može da garantuje da McDonalds neće imati razbijene prozore restorana.

Ostale vesti iz sveta:
-Pošto su se na nekim internet sajtovima u poslednje vreme mogle pročitati vesti da se na zapadu bolje živi, na građane naše zemlje se apeluje da ne nasedaju na zapadnjačku propagandu. Visoki državni zvaničnici tvrde da to nije istina. Građanima se preporučuje da isključe internet. Tačnije, to se preporučuje onom malom postotku koji može i ume da pristupi i nečemu drugom osim FaceBooka.

Vesti iz zemlje:
-Belgrade Pride je zahvaljući organizacijama poput “Obraz”, “1389″, SPC i nekih nazadnih i agresivnih grupa OTKAZAN.
Od strane ministarstava srbijice su te iste organizacije pozvane da se prijave radi dodele novčanih sredstava kako bi im se pomoglo u daljem radu. Njima će biti preusmerena sva sredstva koja su, na opšte oduševljenje naših skupštinskih poslanika, ukinuta “Petnici”, mladim genijalcima i “Sigurnoj kući”.

Vremenska prognoza za danas i sutra:
-U našoj zemlji je, kao i obično, MRAK.
Građani srbijice, ne pokušavajte da palite svetlo, inače će doći do restrikcija.

I za kraj Dnevnika, jedna zanimljivost:
-Prelepa fotografija naše zemlje koja u poptunosti opisuje stanje i divan budući prosperitet

Sećam se jedne moje karirane košulje. Ljubičasta, malo duža i bez kragne. Kragna se ofucala posle par pranja, i ja ne budem lenja nego kreativna i na flanelskoj kariranoj košulji uz pomoć mamine šivaće mašine (Jadranka, stara 100 godina) napravim ovalni izrez. . . Sasvim lepo je izgladalo na crnu, usku rolku, somotske pantalone i duboke cipele koje su podsećale na Martinke…
To što sam tada pevala u školskom rok-bendu sigurno ima veze s odevanjem :) Doduše, ja sam se zapravo oblačila ne po nekom određenom stilu nego po jutarnjem raspoloženju. Tako sam umela da jedan dan odem u gimnaziju u crnim baletankama, pantalonama na peglu i u pink majičici – nice girl style. Drugi dan uske pantalone, bela košulja, kožna jakna sa “zaštopama” na laktovima i čizme do kolena – hipodrom style. A treći dan kao da sam iz neke ulične bande… Prvo što sam otpevala u bendu bilo je ovo:

Tim divnim gimnazijskim danima je moje pevanje u bendu bilo savršen mali začin. Uvek sladak, malo pikantan, i definitivno zavodnički. Nije da se hvalim, ali , Bože moj, pa sasvim je normalno iskoristiti popularnost koju je nosio mali bend isto tako male škole. ;) Pa, uz to nije čudno ni što mi je dečko u trećem razredu bio basista jednog drugog benda, s kosom dugom skoro poput moje. Dosta devojaka po školi su me zlobno gledale… Tada sam često nosila gore pomenutu kariranu košulju i često smo slušali Nirvanu, No Doubt, Offspring, Bitlse, Sunshine i ovo:

Pre toga, u drugom razredu sam se prvi put STVARNO zaljubila. Za doček Nove ‘97, par minuta posle ponoći smo se ugledali i ljubav na prvi pogled je bila tu, za oboje…Taman kako treba za jednu devojku koja je maštala o ljubavi na prvi pogled. Sećam se da je te zime sneg bio do kolena, i da je napolju sve sijalo kao posuto šljokicama… Potrajalo je tek nekoliko meseci, ali ionako sam nekako oduvek znala da ja svojoj deci sigurno neću pričati da smo tata i ja “high-school sweethearts”… Elem, važna stvar je da je te zime ultra-giga-mega hit bilo ovo :) (sorry, nisam je ja birala za hit :) )

Toliko od “sećanja” za sada. Bojim se da bih uz sve ovo nakačila i po koji narodnjak ako nastavim s pričom – a to su ipak neka druga, kafanska sećanja ;)

P.S.
Hvala društvancu (čitaj: BAGRI ) na Twitteru na ideji za ovaj post :)