Komad hleba i miran san

Kaže danas Željko ”Zašto su uvek oni koji hoće da daju drugome sirotinja? Zahvalio sam se lepo ženi i odbio ponudu da mi plati sendvič.”
I dodaje “Ne mogu da uzmem od nekog ko nema puno. Snaću se ja uvek.”

Podsetilo me je to na jednu priču…

Kilo sušenog bakalara je delikates koji se danas gotovo isključivo sprema za Božić, iz prostog razloga što je u današnje vreme skup. Pre par godina htedoh obradovati majku i kupiti taj čuveni bakalar, a majka mi reče “Nemoj, molim te. Smučio mi se za ceo život. Čini mi se da smo ga tonu pojeli kad sam bila mala. Morao se jesti, jer je zimi često, osim kruva, samo toga i bilo u kući.”

Moja majka je iz velike porodice, ima desetoro braće i sestara. Njih trinaestoro ukućana je živelo u nevelikoj kući, u maleckom brdskom selu nedaleko od Neretve u Dalmaciji.

Sirotinja.

Baka, iz bogataške porodice, se udala za dedu, siromaha bez maltene ičega. Al’ voleli su se. Njih dvoje, vredni i pošteni, i 11 dece – uvek neko u pelenama a neko u školi. Nikad nisu bili gladni al’ jelo se šta se imalo. I nikad niko nije izvoljevao, a kad se i desi da se nekome nije dopadao ručak, mogao je samo bez po’ reči da uzme parče domaćeg hleba, i da ustane od stola.

Međutim, sećam se i da mi je mama pričala da ni jedan prosjak s njihovih vrata nije odbijen. Svaki je dobio hranu, pa i prenoćište, ako mu treba.

Uvek ima nekog ko ima manje od nas” govorila im je baka, a to danas meni govori i moja majka.

Sva deca moje bake i dede su izrasla u dobre ljude. Svi su stvorili porodice, napravili kuće i odškolovali svoju decu. Živeli su, ili i danas žive, širom sveta. Ženili su se i udavali za ljude svih vera i nacija. I niko od njih danas nije siromašan. Al’ jako dobro znaju šta znači nemati.

I moja majka i ja smo i imale sve i ništa. Al’ ona se uvek vraćala na noge. I nikad je ništa nije moglo dotući.

Kad padneš, nemoj plakati već ustani, obriši ruke i kreni dalje” često mi je znala reći kad sam bila mala.

Oštar život ljude nauči mnogim dobrim stvarima. Pa, tako i tome da treba pomoći ljudima u nevolji. I treba biti human i pošten, jer kad se materijalne stvari ostave po strani, jedino što je (meni) bitno su miran san, čist obraz i hrabrost da se uvek gura dalje.

Ne mogu ovo da izgovorim

Raširila bih ti ruke… Onako kako samo deca to umeju… Al’ ti ne vidiš to dete u meni… Vidiš samo obrise i oblike žene koja jesam.

I volela bih te. Čistog srca. Takvog kakav si. Sa svim tvojim vrlinam i manama. I sa svim prostim i prosto proširenim rečenicama s kojima se ta ljubav može opisati. Ili prećutati.

Mada, ćutim ja i sada. I pišem ti besne mejlove i romantične poruke… Al’ u mislima. U glavi. U marginama svesti ih čuvam k’o draftove za članke i tekstove. I pišem postove na ovom blogu, koji ti ne čitaš. A i da čitaš, ne bi shvatio da su za tebe.

Kada se pojaviš smejem se tvojim klinačkim šalama, osmehujem tvojim opažanjima i razmišljanjima o stvarima za koje me baš zabole *ona stvar*. A kada odeš, obrišem osmeh i nabacim tako dragu, gvozdenu masku. I pogledam se u ogledalo i kažem na glas: “Kako si glupa što ćutiš. Zašto mu ne kažeš?” I ništa sebi ne odgovorim. Pustim hladnu vodu, umijem se i pokušam da zaboravim da sam se samo tren ranije, dok si bio tu, osmehivala.

Svi smo mi isti. Preplašeni kad treba grudi rasporiti i srce pokazati. I otvoriti ga. I biti iskren s onim šta je u njemu. Znam ko će me razumeti. I znam da će te osobe klimnuti glavom i pomisliti: znam, razumem… radim isto što i ti.

Znaš, ja bih te rado gledala dok spavaš. Dok teško dišeš umoran, il’ prehlađen. I ponudila bih ti grudi umesto jastuka. Ja, ovako sitna i krhka, pustila bih te da nasloniš glavu i zaspiš…samo kad bi me našao, i pustio. I ne bih se mrdnula celu noć – sve zarad tvog mirnog sna. Jedna takva besana noć bi me odmorila od svih ovih noći tokom kojih se prevrćem i okrećem budna misleći gde si i s kim si, i u kom svetu živiš, kad te već nema u mom…

Uklapaš se u sve moguće stereoptipe o muškarcima. I prihvatam te takog kakav jesi. Al’ problem je što i ti mene vidiš samo kao jednu od mnogih žena. Ne vidiš me kao onu jednu, jedinstvenu…samo tvoju. A jesam tvoja. Hteo ti to ili ne. Tvoja sam cela.

Rukama bih te tako jako zgrabila za kosu i prodrmala ti tu tvoju praznu glavu koja se pretvara da ništa ne vidi. I naterala te da makar priznaš da znaš sve što sam ti rekla…pardon: napisala. I onda bih te pustila da odeš al’ da se nikad ne vratiš. Ili da ostaneš jako dugo.

Ne znam ni koju muziku voliš…. I tužno mi je to. I ni ti ne znaš koje pesme meni teraju suze na oči, niti uz koje bih želela da vodim ljubav. A volela bih da neka od njih ide tiho dok me uzimaš i vidiš baš onakvu kakva jesam. Tvoja. Gola. Ogoljena do srži, do kosti, do srca.

I da ti još samo kažem da si kreten. Al’ ako te teši – ja sam još veći kreten od tebe, jer sve ovo pišem ovde, gde znam da nećeš pročitati, umesto da ti kažem, pa gde pukne.

Ili ću da te dobijem, ili ništa. Jer nisi moj. A ono što nemaš, ne možeš ni da izgubiš. Jbg.

A umesto slike, evo ti ovo. Nebojša je to rekao umesto mene.

 

 

 

 

P.S.
Ako misliš da se radi o tebi – razmisli još jednom.

Novi Sad – širom raširenih ruku

Novosadski je voleti svoj grad. I truditi se uvek pronaći lepe stvari, sitnice, kutke koji ti izvlače osmeh.

Budila sam se i po tuđim, dalekim gradovima. Ali tuđi su bili samo prvih par dana. Jer svaki grad vam širom raširi ruke – poenta je samo u tome da li ćete prihvatiti taj zagrljaj.

U Liverpulu sam bila poput izgubljenog, radoznalog mačeta. Dok mi u ruke nisu tutnuli red vožnje gradskog prevoza  i mapu grada. I do prvog odlaska u pab.

U Strazburu sam na francuskom u početku znala da kažem samo “Bonjour!” i “Merci!”. I mislila sam kako sam verovatno najusamljenije stvorenje u Francuskoj. Do trenutka kad su me pekarke iz obližnje pekare prvog jutra u FR s osmehom pogledale i odlučile da mi svakog dana, dok kupujem baget, drže dvominutni čas “francuskog jezika za svakodnevnu upotrebu tokom šopinga”.

Novosadski je "opušteno", jer ovde vreme sporije i lepše teče...

U Baden-Badenu sam mislila kako su ljudi hladni, kako je grad siv i smoren i ništa ne razumem… A onda mi je u kafiću prišla konobarica i na “naškom” mi s osmehom rekla “Izvolite?”

Al’ Novi Sad je dom i zaljubljujem se u njega celog svog života i svakog dana iznova. Jutarnjim suncem me budi za dobar dan, a košavom tera unutra, da se ne prehladim na ladnoći. Da sam neki hejter, ovo sam mogla reći i ovako: glupo sunce me prebudilo i zbog odvratne košave sam se smrzla. Ali, naravno da neću. Gledam to iz lepše, novosadske perspektive ;)

Gradovi nisu beton i ulice i zgrade. Gradovi su ljudi. A u svakom gradu ima dobrih ljudi. I ako nemate osmeh na licu, nećete ih pronaći, kojim god domaćim il’ stranim jezikom da se služite. I tada možete reći “Nisu me prihvatili” a ja ću vas sažaljevati, jer znam pravu istinu. Svaki grad je i dobar i gostoljubiv i lep, ako vi umete to da vidite i imate želju da to pronađete u njemu. S osmehom, i sa unapred naučenim rečima “Hvala!” i “Izvini.” Jer, eto, hvala i izvini jesu #novosadski.

Nastavak priče o gospođi Marini

U junu 2009. došla sam u Novi Sad kako bih prikupila papire koji su mi trebali u Strazburu, i trebao mi je prevodilac… U novosadskom sudu su mi dali broj telefona Marine Ličen. Već sutradan sam se našla s njom, ona mi je prevela dokumente i to je bilo rešeno.

Ali to nije bilo sve…

Nakon upoznavanja s gospođom Ličen dobila sam inspiraciju da o njoj napišem polu-izmišljenu “Priču o gospođi Marini”. To je i danas jedan od najčitanijih tekstova na mom blogu. (Doduše, verovatno i zbog toga što ljudi u potrazi za prevodiocima guglajući dođu do tog linka.) Ta priča mi je jedna od najdražih koje sam ikada napisala.

Neki od čitalaca teksta su ostavljali komentare da je poznaju, da im je bila profesor, da im je prevodila dokumenta… A neki od njih su mi rekli i da su joj ispričali za moju priču o njoj.

Zahvaljujući jednom komentaru, danas sam dobila njen novi broj telefona

Gledam u broj… 6 običnih cifara… Telefon stoji pored mene i pomislim: ma, što da ne? Nazvaću je… Red je da nazovem ženu i da joj kažem da se nadam da mi ne zamera na izmišljenim detaljima njenog života.

Telefon je zvonio jednom, dva puta… Već sam pomislila da je dobro što se Marina ne javlja, jer mi je malo blesavo da kažem: Dobar dan, ja sam ona koja je napisala izmišljenu priču o Vama…

Ali, ne. Gospođa Marina se javila. I obradovala se što sam je nazvala. Pročitala je priču nedavno, nakon što joj je već 5-6 klijent ispričao za nju. I ne trebam brinuti, jako joj se sviđa.

Seća se šta sam studirala i seća se da sam živela negde u inostranstvu. Seća se boje moje kose i da sam sitne građe, poput nje. I dalje je britkog i veselog uma kao i kad sam je upoznala. Drago joj je što sam se vratila u Novi Sad, jer to znači da mogu da dođem da je posetim. Ipak smo nas dve sada povezane i nečim što nije njen posao. Veže nas priča.

Dogovorile smo se da ću joj doći na kafu i morala sam joj obećati da ću joj pričati o mom blogu. Gospođa Marina je čitala neke moje tekstove i smatra da sam umetnička duša i da ne trebam to zanemarivati…

A ako to misli gospođa Marina, onda je to sigurno tako.

Divna, fina, dama. Gospođa Marina.

Zaslužila je još jednu priču…

Za neki sutrašnji dan…

Nešto malo želja, odluka i podsećanja:

Da osetim olakšanje kao Etta James u “At Last”
Da mi se ceo moj mali svet preokrene na bolje kao u “What A Difference A Day Makes” – Dinah Washington
Da želim nekog kao što se ta želja oseti u “This Love” - Bryan Ferry
Da bez senke na licu odslušam “Cry Me A River” od Julie London
Da se s nekim strasno ljubim uz “Intro” – The XX
Da me i dalje bude baš briga što me čudno gledaju dok na glas, vozeći biciklo, pevušim “Beast Of Burden” – Rolling Stones

Da osetim da me neko, nekad, voli snažno poput glasa Damira Urbana u “Budi moja voda“. I da nikad više ne zaplačem kad to čujem uživo…
Da još nekom otkrijem kako je Keith Jarett divan, pogotovo “Köln Concert, part 1″
Da svaki sledeći put kad je čujem, bolje razumem Joni Mitchell  i tekst njene pesme “Both Sides Now”
Da se setim svojih velikih životnih promena kada uključim radio a tog trena ide David Bowie i “Absolute Beginners”

Da sačuvam dete u sebi, i kao na Exitu2011, ludo plešem uz Pulp i “Disco 2000″
Da se setim da je 99% originala bolje od novih verzija, i da neke stvari ne treba ponovo raditi. “Love Song”  The Cure
Da ne zaboravim da uvek ostaje taj 1%, i da verujem u šanse čak i kad su tako male. “The Girl From Ipanema” Frank Sinatra
Da u snove tonem lagano i bezbrižno poput “Gymnopédie No.1″ Erik Satie
Da se budim sa saznanjem da je jutro uvek puno pametnije od večeri. “Here Comes the Sun”  The Beatles

Parče mora i komad neba

Iznad mene leluja zmaj. Veliki, platneni zmaj bele i plave boje.

Slana voda mi dopire tek nešto niže od kolena. Maestral duva tek toliko da bi zmaj mogao lepo da igra na 25 metara iznad mene. Sunce greje tek toliko da mi ne smeta vrućina…

Sve je tek toliko lepo da mi bude prijatno, al’ da ne bude previše…da se, po običaju, ne uplašim  i ne zatvorim se.

Imam svoje parče mora da nikom ne smetam i da meni niko ne smeta. Imam svoj komad neba na kom leti moj zmaj, nikom se neće upetljati u kanape i niko se meni neće upetljati. I dišem… Punim plućima.

Moj zid je i dalje tu. Moja tvrđava, koja me čuva, da niko ne može da uđe… Ali odavno nije bila ostavljena sa otvorenim vratima i prozorima. Bilo je krajnje vreme za malo svežeg vazduha.

Stotine kvadratnih metara morskog plićaka. I jedan dugački, uski, peščani sprud. I sedenje na kraju tog spruda na vlažnom pesku. Tišina i moj udah slankastog vazduha… A na nebu ogromni mesec boje narandže i milion zvezda… Kakav kliše. Scena kao iz loših američkih filmova. Al’ to je moj kliše, i lep je i smejem mu se na sav glas.

***********

Kad sam otišla na odmor, trebalo mi je malo vremena da se opustim. Da mozak iz radnog prebacim u opušten mode. Sećam se da sam nekom drugog dana rekla da to nisam prava ja. Da sam inače veselija i spontanija. Ali jesam… To jesam bila ja, samo u nekom drugačijem, meni ne baš poznatom izdanju. Petog, šestog dana me je prolaznik na plaži pitao koliko je sati. Odgovorila sam mu “Ne znam. Ja sam na odmoru.” i nasmejala sam se u sebi. “It’s all good now…”


Photo by Josko Srsen

Pri povratku sam u Sarajevu pila vodu sa česme na Baščaršiji. Kažu da tako treba. Da bih se vratila. Da bih opet videla ono dvoje dragih ljudi. Da im pokažem da drveni prsten ne skidam sa ruke.

Tamo sam kupila par magneta sa likom Vučka, za prijateljice kojima ću ispričati kako je lep osećaj bio prošetati ulicama kojima sam prolazila kao dete, na usputnoj stanici pri odlasku na letovanje s roditeljima. I da im ispričam kako je važan bio Vučko te davne ’84. godine.

Sebi nisam kupila suvenire. Kao i uvek, ponela sam ih u sebi…

 

Trapavost, u tri priče

Priča prva:

Šta god ovde da napišem, neko će pokušati da čita između redova… Neka Ona će pokušati da poveže tačkice, neki On će se pitati šta sam prećutala… A nema tačkica i nema prećutkivanja. Ovo su samo priče koje pišem u glavi dok sedim s društvom i na sekundu pogledam u prolaznike, dok čitajući novine okrećem novu stranu, dok radim i otvaram novi tab u pretraživaču…

Internet spaja ljude. Ali me internet posle ovoliko vremena provedenog online, tera i da mislim o Njima, o Vama, o pravom i o skrivenom značenju reči… I ne dopada mi se to. Ja dajem sebe nepoznatim ljudima kroz svoje reči. Ali i krijem od njih i štedim ono što pružam za one koji to zalužuju. Nekad uspešno, nekad bezuspešno, nekad tako ljupko a nekad grozno trapavo…

 

Priča druga:

Tuđi grad. I tuđi stan. I neki tuđi, neki moji i neki novi prijatelji. I balkon s pogledom na tuđe dvorište.

Naslanjam se na ogradu, palim cigaretu i posmatram… Vidim nebo. I vidim Mesec koji je noć-dve ranije bio pun. Možda sam baš zbog toga već par dana u jednoj od svoji trapavih faza. Ne znam… Ispod sebe vidim 2-3 krošnje drveća i tamne obrise nekog neuređenog žbunja, srećnog što niko ne brine o dvorištu . Oko sebe vidim samo zgrade, i neosvetljene prozore. Osim jednog na poslednjem spratu zgrade tačno naspram mene. Tu je grupa studenata na neuspeloj žurci. Koliko čujem, nisu se mogli dogovoriti oko muzike. Sad na smenu sede na prozorskom simsu, puše, piju i pričaju. Verovatno će već za par nedelja zaboraviti na tu bezveznu žurku. Ali ja neću. Bili su mi jedino svetlo i jedini zvuk koji sam tog trenutka, pišući priču u glavi, videla i čula.

Možda je neko napisao priču u glavi posmatrajući mene negde, nekad…

 

Priča treća:

“Evo ga tvoj taksi.”
“Jao, pokisnuću!”
“Nećeš! Sedaj unutra, ja ću torbu!”
“Hvala! Čujemo se? Ćao!”
“Ćao!”

Taksi kreće na datu adresu. Kroz prozor gledam ljude kako se skrivaju ispod nastrešnica, žure, beže od kiše… Počinjem da mislim o… Hej! Nešto nije u redu u ovom taksiju. Nešto je čudno. Ali, šta?…

Muzika!

Divna muzika ide iz zvučnika. Neki klavirski solo. Potpuno lagan i savršeno prikladan situaciji u kojoj devojka u taksiju odlazi i gleda kroz prozor kako pada kiša. Osim što bi, da je to filmska scena, režiser verovatno želeo nešto što zvuči po malo setno. Ali, “onaj veliki režiser gore” koji mi se često smejao proteklih nedelja, potrudio se da me i ovog puta iznenadi. Jer, muzika nije ni malo tužna…

Pitam taksistu da li je to s radija ili sa CD-a. I počinje priča. A ja već pri njegovim prvim rečima otvaram novi draft u glavi i krećem da zapisujem…

Zna on da se ljudi čude kad uđu u njegov taksi i kad čuju muziku. Neki prepoznaju šta je, neki se prave pametni i kažu “O, pa lepo… I ja slušam Mocarta.” M’da! Slušaju oni Mocarta malo sutra, ili malo juče na splavu sa Sekom Aleksić! Ali, većina ljudi ćuti i jednostavno se zadube i zamisle, ponese ih ta muzika toliko da se desi da ni ne primete da su stigli na odredište.

Pristaje da mi otkrije web adresu radio stanice na kojoj puštaju samo klavirski solo pod uslovom da ja njemu kažem neku svoju omiljenu online radio stanicu. Osećam se kao na nekom testu, na nekoj proveri na kojoj će tačan odgovor značiti da li ću osvojiti nagradu ili ne. Bez dvoumljenja mu pričam o svojoj omiljenoj online radio stanici i shvatam da je odgovor “tačan”. Čuo je za to, ali se nije mogao setiti naziva. Zahvaljuje mi i diktira svoj link. Tek iz trećeg pokušaja uspevam da zapišem u mobilni… Trapava sam ovih dana i s rečima i delima, pa i sa tipkanjem po telefonu.

“Hmm… Ovaj… Gospođice, stigli smo.”
“Stigli? Molim?”
“Dovezao sam vas. Vi ovde izlazite, ovde završavamo vožnju, zar ne?”
“Ah! Vidi, stvarno!”
“Rekoh Vam ja… Ljudi se toliko zanesu s muzikom da zaborave da su u taksiju i ni ne primete da je vožnja gotova.”

Uzvraćam mu osmeh, plaćam vožnju i izlazim iz auta. Uspevam da ugazim u verovatno najveću baru, noge su mi do članaka u vodi. Slučajno ispuštam ručku torbe i ona pada u vodu kraj mene… Trapavost na vrhuncu. Ali nema veze. Razmišljam kako će ta moja trapava faza proći a radio stanica sa divnom muzikom će biti tu i posle toga… S nogama u vodi i haljinicom mokrom od kiše, opet se osmehujem…

 

************

Zahvaljujem se ekipi portala eZadar što su mi dopustili da s njihovim Instagram fotografijama ilustrujem ovaj tekst.

Torta s malinama “Speedy Gonzales”

Da odmah objasnim naziv: ne zove se torta Speedy Gonzales, al’ sam ja alergična ne neinovativne nazive recepata tipa “Laka pogača”, “Brze šnenokle” i sl., pa sam zato izmislila ovo ;)

A kad vidite recept, biće vam jasno da je naziv sasvim prikladan :)

Sastojci:

4 kisele pavlake (one obične, u čašama od 2 dl)

12 vanilin šećera

1/2 kg malina (cifra okvirna, može više/manje, po želji)

1 pakovanje piškota (ono duplo)

1 kesica šlaga i mleko/voda potrebni za njegovu pripremu

Priprema:

Varjačom izmešati pavlaku i vanilin šećer. (Ni slučajno ne mutiti mikserom, da se ne razvodni) U manju đuveč tepsiju poređati red piškota, namazati pavlakom i staviti maline. To ponoviti još jednom i odgore staviti umućen šlag.

Torticu staviti u frižider i za par sati imaćete fenomenalno ukusan i osvežavujuć dezert.

Moja rođaka je pravila ovu što vidite na slici, i izvinjavam se što nije primamljivijeg izgleda ali ovo je poslednje “preživelo” parče. I biće u životu dok ja ne kliknem na dugme “Publish” ;)

Prijatno!

Category: Kuhinjica  Tags: , , , ,  5 Comments

Ono kad…

…s kolegama koje viđam jednom u 6 meseci u horu pevam “I’m not in love” dok se mesec boje narandže diže iznad Paga

…kad mi opadaju latice

…kad dva sata sedim u Katoličkoj porti s 2 najbolje drugarice i one mi kažu “Nemoj sebe a ni nas ubeđivati da si toliko hladna i jaka – sve je OK, mi te znamo, smeš biti i slaba i emotivna”

…kad ne znam šta želim al’ znam šta ne želim

…kad u pola noći u centru grada čekam prijatelja da mu čestitam što je diplomirao, a prva stvar koju mi kaže bude “Hej, pa kako si ti?” i ne moram da mu odgovorim, čita mi sa lica i počinje da se smeje

…kad se tešim “To je samo PMS”

…kad pomislim da ako Bog stvarno postoji sad verovatno umire od smeha

…kad me jedna obična vožnja od Rume do Novog Sada usreći pa mi da 100 razloga za brigu

…kad drugarici čestitam rođendan sa željom da s lakoćom korača kuda god da krene, a ja sam se sama zakucala u zemlju i ponašam se ko magare

…kad pobedim svoj strah da prođem nekim stranim ali ipak mojim ulicama i strah od toga da mi glava bude ispod površine vode

…kad jedem maline kao “comfort food” i mislim da nikad neću razumeti one ljude koji potežu za čokoladom

…kad mi je drago što je telefon na 1% jer je šansa za “vesele sms-ove u sitne sate” smanjena na nulu

…kad sam srećna što jedna breskva ovih dana ne skida osmeh s lica

…kad se ja nasmejem jer znam da većina ljudi ne razume kako breskve mogu imati osmeh

…kad Aurorine avanture pišem tako da se moraju čitati između redova al’ i dalje pišem.

 

Dobro jutro, Novi Sade

Budila sam se u Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Hrvatskoj i Srbiji. Liverpul, Strazbur, Gagenau, Zagreb, Novi Sad.

Često sam čula priče ljudi koji su otišli na “zapad” i pričali kako ih grad ili zemlja nisu prihvatili. Istina je drugačija: svaki grad na ovom svetu će vam širom raširiti ruke, ali je pitanje da li ste vi spremni da uzvratite taj zagrljaj.

Novi Sad sam napuštala nekoliko puta. I kao dete i kao odrasla osoba. Uvek mi je poželeo sreću kad sam odlazila i uvek mi je poželeo dobrodošlicu kad sam se vraćala. I uvek je bio grad u kom sam imala svoj dom. Ne kuću, niti stan, već DOM – mesto gde mi je srce, mesto gde mi je detinjstvo i gde su prijatelji. Oni prijatelji koje nazovete u pola noći, oni prijatelji koji su TU za ceo život.

Sada je 5 sati ujutro. Pre par minuta sam drugaru rekla kako mi je jedna od najdražih slika u životu slika sata na katedrali u sumrak i u zoru. Slika kada je ketedrala maltene nejasnih obrisa. Usnula, malo zamagljena i mutna, ali sa kazaljkama koje se jasno vide i sa limanskih višespratnica i sa krovova Podbare. Nad mojim Novim Sadom se diže novi dan. Nad mojim gradom sviće zora…

Ovo bi mogla da bude po malo patetična priča o tamo nekom gradu. Ali ne… Ovo je priča o mom gradu i prijateljima. O gradu u kom su moji PRIJATELJI. Stari i novi. Kratka priča o ljudima koji žive ovde ceo ili deo svojih života. O ljudima koji mene čine srećnom. I kad sam u ovom gradu i kad sam daleko. Ovo je priča o Dunji, Vlatki, Bobanu i Pilipu. O Dragani, Sandri, Jasni, Denisu, Tanji, Anji, Goranu… Ovaj grad brižno čuva njihove korake i naše zagrljaje.

U ulici Zlatnih greda je kafanica “Kod nas” koju drži čika Mirko. Na Klisi i Kabelu gledamo utakmice. Na tvrđavi sam se ljubila. Na Štrandu sunčala. Kod Miletića i ispred katedrale zakazujemo sastanke. U Laze Telečkog se smejemo u horu. Na Telepu mi je detinjstvo. Na Bistricu mi dolaze prijatelji na palačinke i krempite.

Ovaj grad zbog svega toga mene čini beskrajno srećnom i zahvalnom…

A stvarno sam srećna. Baš ovog trenutka. U mom gradu s mojim prijateljima.

Novi Sad. Ljubav. Sreća. I tačka.

“Al’ samo jedna je, shvaćaš, varoš u koju se vraćaš…”