Neki od vas znaju da me je donedavno mučila dilema “Sex bez ljubavi ili ljubav bez sexa”.

E, pa ja sam se napokon odlučila. . . za treću varijantu. Naći nekog potpuno novog, i zaboraviti i ne misliti na prve dve opcije. Sad neću pisati razloge, otišla bih skroz u drugom pravcu. Nego cu vam lepo, u poverenju ispričati dešavanja iz proteklih par dana.

Nakon male depresijice i padanja u bedak, shvatila sam da se zbog obaveza nigde ni ne krećem, pa je i šansa da upoznam nekog – ravna nuli. I naravno, logična ideja: upoznaću ga tamo gde provodim većinu vremena – NA INTERNETU.
Google je, kao i uvek bio od velike pomoći. Našla sam sajt za online muvanje, upoznavanje, chat (to im u opisu piše). Iskreno, malo sam se jadno osećala dok sam se registrovala i popunjavala profil. Mada, utešilo me kad sam videla da je u svakom trenutku oko 380-420 ljudi prisutno na sajtu, svi iz Srbije, ili su barem “naše gore list”. Pomislila sam da ću makar na kratko, ako ništa drugo, skrenuti misli sa svega onog što me mučilo tada.
Već par trenutaka nakon moje registracije, počeli su da stižu pozivi za chat. Prihvatila sam iste noći 3 poziva. Srećom, postoji i opcija da ukoliko naletite na “pacijenta”, da dotičnima stavite blokadu, pa vas više ne mogu kontaktirati.
Hvala onome ko je smislio tu blokadu, jer sam za par dana od njih šestorice, petorici morala zabranila kontakt.

To me je istina, prilični obeshrabrilo, pa sam odlučila da obrišem svoj profil. Dok sam pokušavala da se snađem kao to da uradim . . . Cing-cing! Zvono. Neko želi chat. Joj, sigurno opet neki paćenik. . . šta da radim?. . . hmm. . . Ma, hajde, odlučim da dam dečku šansu nekih par minuta, i ako naslutim da je i on jedan od pacijenata, neću više u životu ući na takav sajt!

Par minuta price se pretvorilo u par sati, pa u par dana, razmenjene fotografije i dogoveren sastanak za sutra uveče. Ali, najzanimljivija stvar u svemu tome je: Živimo u komšiluku!

Kao sto je to moj dobar drugar rekao: “To samo tebi može da se desi!”
Odoh sada, čeka me “komšija” na msn-u. . .

Pomalo sam se zabrinula za sebe danas. Uhvatila sam svoje misli kako se gomilaju negde u potsvesti i spremaju se da dignu paniku: Promene, promene, promene! . . . Počela sam da se bojim promena. Ne znam da li to dolazi sa godinama. Možda, što sam starija, sve više počinjem da sagledavam i posledice svojih postupaka, pre nego što ih uopšte počnem izvršavati. Pre to nisam radila. Pre je bilo da još ni ne izgovorim HOP a već sam skočila! A sad počinjem da se menjam. . .

SVE JE PROMENLjIVO, SAMO JE PROMENA KONSTANTNA.

Ne, ovo nije još jedna latinska poslovica. Ovo sam pročitala u diplomskom radu devojke koja je diplomirala na matematici.
Da, da. . . čista matematika.

Nikad nisam volela matematiku sad je volim još manje! Pa, zar njena teorija da mi upravlja emocijama?! Grozno. A što je najgore, uopšte ne znam ni motiv ni povod tom strahu. Svi ostali moji strahovi su objašnjivi. Na primer, bojim se struje. Razlog: pa, jednom me je malko otresla. Bojim se pauka. Razlog: jednom me je ujeo neki otrovni…

A što sam počela da se bojim da menjam stvari i njihov poredak u svom životu. . . E, to stvarno ne znam. A upravo od tog neznanja me hvata još veći strah.

Ne volim da objavljujem ono što nisam ja napisala, ali ovog puta pravim izuzetak.
Bajka koju je trebalo da čuje svaka devojčica kada je bila mala:

“……Nekada davno u nekoj dalekoj zemlji,
lepa, nezavisna, samopouzdana princeza,
naletela je na žabu dok je sedela
na obali nezagađene bare,
na zelenoj poljani blizu svog zamka
razmatrajući ekološka pitanja.
Žaba je uskočila u princezino krilo
i rekla: “Elegantna Damo,
ja sam jednom bio naočit princ,
sve dok me zla veštica nije začarala.
Međutim, jedan tvoj poljubac,
će me ponovo preobratiti u
lepog i mladog princa, što ja i jesam,
i tada, moja draga, mi ćemo se venčati
i zasnovati porodicu u tvom zamku
sa mojom majkom, gde ćes mi ti kuvati,
prati moju odeću, rađati moju decu,
i pritom osećati večnu zahvalnost i sreću za to.”

I te noći, dok je princeza raskošno večerala
lagano pržene žablje batake začinjene belim
vinom u krem umaku od belog luka,
tiho se nasmejala i pomislila: Paa. . . ne bih baš rekla.”

Prijavila sam se za Au Pair (čuvanje dece) u jednoj UK agenciji. Što se tiče usluge i obaveštavanja, agencija je stvarno ok. Medjutim…. uvek ima to neko medjutim i neko ALI…

Porodice koje mi se javljaju su ili lude ili nepismene! Već par dana uporno dobijam e-pisma  od porodica iz Holandije, Švedske, Nemačke…u kojima me ljudi pozivaju da radim za njih. Neko će sad verovatno pomisliti: “Pa, što se žališ? Zar nije poenta baš u tome?”. . . E, pa nije! U mom profilu, u spomenutoj agenciji, lepo piše da: TRAŽIM POSAO ISKLjUČIVO U UK i IRSKOJ.

Druga stvar: svakodnevno dobijam i pisma porodica iz UK. Ali i tu je naravno problem. Javljaju mi se ljudi koji bi želeli da dodjem što pre i da ostanem oko godinu dana. Iako, u profilu u odeljku gde se to i upisuje, veeeliiikim slovima stoji napisano da mogu da dođem u periodu između juna i septembra ove godine!

Stvarno ne znam šta je s tim ljudima?! Zašto lepo ne pročitaju sve podatke? Pa, mogla sam izgleda tamo da napišem i da sam narkomanka ili alkoholičarka, oni bi me svejedno zvali…

Alo!!! Ljudi!!! Pa, ne dolazim ja da vam zalivam cveće nego da brinem o vašoj deci !!!  

Trebala sam valjda uz ovu temu da se prisetim neke romantične situacije ili scene… Ali, nisam…

Iz nekih, nerazumljivih razloga mene je spopala melanholija…

Pre nekih 10tak godina bila sam na letovanju u Grčkom gradiću Paralia.
Sećam se tog letovanja kao da je juče bilo. Ništa posebno se nije desilo, nikakve velike ludorije, nikakve velike letnje romanse. . . Obican, jednostavan letnji odmor na moru.

Kada sam pročitala temu na Forumu, počela sam da razmišljam koje se to mesečine najjasnije sećam, i u glavi mi je bljesnula slika. Otišla sam na Google, i posle nekog vremena upornog traženja, ugledala sam je. Ovo je fotografija baš tog kamenog mola iz Paralie. Baš tog mola na kome sam stajala i posmatrala neverovatno osvetljenu pučinu u sred noći. . . Pošle su mi suze. . .

Te noći se počela spremati oluja. Na nebu su se kupili oblaci, ali ni jedan nije bio sakrio mesec. Ogroman beli mesec. . . sijao je dok su se u daljini na trenutke mogli videti odblesci munja. Talasi su podivljali, udarali su od obalu s neverovatnom bukom. Ne znam zašto, ali kad sam sve to ugledala sa polupraznog šetališta, izula sam se, dala zabezeknutom bratu svoje sandale i onako bosa sam potrčala po ledeno mokrim stenam, skroz na kraj ovog mola. Ispred sebe sam videla samo nepreglednu pučinu. Nešto najlepše što sam do tada videla. Bila sam kao opčinjena.

Razbijajući se od stene ispod mojih nogu, talasi su me celu isprskali. Ništa mi nije smetalo, mada mi je hladnoća te vode dopirala do kostiju. Osećala sam se kao da vreme stoji. Ništa sem mene, tog neba i te pučine u tom trenutku nije postojalo. . . Tek posle nekog vremena sam shvatila da me brat zabrinuto doziva da se vratim. Pošla sam nazad ka njemu, svo vreme osvrćući se i trudeći se da zapamtim i tu sliku i taj osećaj.

Kad sam mu prišla, počeo je da viče da li sam normalna, odakle mi ideja da pored tolikih talasa, bosa trčim po klizavim stenama…Onda je naglo ućutao i pitao me zašto plačem. Odgovorila sam mu “Zbog sreće!”. . . i stvarno jesam, po prvi put u svom životu sam plakala zbog sreće. . .

Poslednje vreme pred san mi dolaze samo neke glupe, često tužne misli…E, ne može! Neću više. Od večeras mislim samo na lepe stvari. . .Da počnem:

-Na primer: vreo tuš. Volim taj osećaj, kada polako pojačavam toplu vodu, i kada krene vrela, pustim je da mi klizi niz leđa. Mmmm….. Uživanje! Potpuno! U stanju sam da pola sata stojim tako i jednostavno isključim misli iz svega, stavim razmišljanje u ler, a ja se samo prepustim tom osećaju. . .

-Druga stvar koju obožavam: kad mi naiđe inspiracija za pisanje. Ako nisam kraj kompjutera, ili nemam papir i olovku, brzo uyimam mobilni i kuckam rečenice. U stanju sam i da ustanem iz kreveta da bih zapisala samo jednu rečenicu. Onda ponovo legnem i sa osmehom zaspim, jer sam , eto, na neki svoj ludi način zaustavila i zadržala komadić vremena. . .

-Volim slučajne poglede sa prolaznicima. Muškarcima, naravno! Kada na primer šetam kroz grad sa drugaricom, i onako sasvim slučajno pogledam u stranu i istog trenutka i on to uradi. Ta hemija koja se stvori u deliću sekunde. . . Sa potpunim strancem, sa nekim ko je jednostavno imao dobar tajming. Bio je tu kraj mene tog momenta. Taj delić sekunde. . . kao da za trenutak pustimo jedno drugog da zavirimo u dušu, tamo negde duboko, iza zenica. . . I to sve samo zbog dve-tri sekunde tog kratkog flerta. . .

-Volim kada mi sasvim neočekivano, po lepom danu, iznenada dune onaj topao vetar u lice. Kad mi oduva šiške sa čela. Čak i kada mi pokvari frizuru, ne smeta mi. Lep osećaj. . . kao da mi je neko nešto šapnuo, i disao toplim dahom kraj lica. Ili kao da me je neko sasvim nežnom rukom pomilovao…

-Volim i kada moja mama pravi kolače, i kad se kao kad sam bila mala, zavučem u špajz, i pojedem dobar deo fila ili neke čokoladne kreme. Sto puta me je pitala zašto to radim, pa može ona da napravi više toga, ali ne. . . ja i dalje uživam u toj maloj, dečijoj krađi. Šta ću.. . tako mi je lepše i slađe. I tako se prisećam onog deteta u sebi.

-Volim i. . . jao! Pa, volim ja puno toga. U puno lepih stvari uživam. . . ali mali ovaj ekran za sve to. Ma, idem ja u krevet. Pa ću lepo sve to što volim da strpam u jedan dugački san. . . Eh, da! Volim i da sanjam. Onako lepo, one snove u boji. . .

Verovali mi u priču o Svetom Valentinu ili ne, recite danas nekome VOLIM TE !
Mužu, ženi, dečku, devojci, ćerki, mami, sinu…. bilo kome do koga vam je stalo. Ali recite to na onaj poseban način. Da ne zvuči izlizano, kao kliše. Sa onim finim, posebnim tonom u glasu, iz koga izbija toplina… Onako lepo, da osoba kojoj to izgovarate zastane na trenutak i da shvati da joj to ne govorite iz čiste navike. Da vidi da to stvarno mislite…

Ulepšaćete i sebi i toj osobi dan. Oboje ćete se osmehnuti, i s osmehom na trenutak rasterati ove kišne oblake.

Svako voli to da čuje. Pa, zašto onda čekati na druge? Vi počnite! I sigurna sam da će većina vas dobiti odgovor: “I ja tebe!”

Dovoljno sam napisala. . . Odoh da nekom jako dragom kazem VOLIM TE !

Posmatajući sve ovo oko sebe, čitajući blog, forumske priče…često imam osećaj da ljudi na neki način ovamo beže. Neki kao ja, od samoće, neki da jednostavno okrenu misli od nečeg što ih muči. Ili da jednostavno iz privatatnosti svoje sobe, pobegnu makar na kratko, negde gde će im se neko obradovati. Svi imamo neke svoje male i velike brige.

Ja sam ovde da se rasteretim od ponekad učmale svakodnevice, i da neke, ponekad blesave misli izbacim na papir. . . pardon, na ekran.

* ** *** ** *

Na ovoj fotografiji piše:

~I’m afraid that I’m responsible for my own loneliness.~

A je se bojim da je to što piše – tačno!
Ne dopada mi se to saznanje, ali izgleda da je tako. To je ujedno i jedan od razloga zašto sam ovde. Glupi dosadni strah od samoće, i griža savesti da sam sama kriva!

Zato volim sve ovo, i blog, i forum, i internet… i msn. Njega možda i najviše! Savršen način da radim sve ono za šta mi treba mir, i moja soba, a opet svo vreme je neko tu pored mene. Bilo da mi zatreba pomoć oko kompjutera, ili jednostavno malo razgovora u pauzi od posla. . . Prijatelji su tu, ne moram ih zivkati telefonom, ne moram ostavljati posao. . . jednostavno skuvam kaficu, i kliknem na NUDGE i samoća pobegne kao da nikad i nije bila u mojoj sobi... Čak i kad su kilometrima daleko možemo da se ispricamo na miru, ne gledajući na sat.

Osobe kojima je ovaj post posvećen će se prepoznati.

Hvala na svemu, na svim satima ubijenim sa mnom!

Jeste, Jelena, u pravu si. Ni jedna pahulja te noci nije pala na mene. Ni jedna pahulja, niti jedna kap kise. . . mozda se samo jedna suza tog jutra skotrljala niz moje lice. Ali to je mozda bilo od srece. Ne secam se tacno…

Bila sam poput tvoje Sare Kej. Mala, naivna devojcica, koja svim srcem veruje u bajke. A kad se one rasprse kao baloni od sapunice, ja i tada verujem u bajke. I pokusavam sebe da ubedim da je princ tu negde, misli na mene, ali su mu zli carobnjaci, kao Snezna Kraljica, pretvorili srce u led. . . I sada on ceka mene da ga nadjem, i da mu Suncem i toplinom otopim taj led u grudima. . . Ali, Jelena, prolece jos nije ni blizu. Ja nemam snage da oduvam ovaj hladni severac, niti kosavu. . . pa i dalje strplijvo cekam.

Kao sto je Penelopa cekala Odiseja. Ali, ona je bar znala koga ceka. I znala je da njega vredi cekati. Ja u to vise nisam sigurna…

Sve sto kazem, povucem i obrisem, ili namerno zaboravim u nekom cosku. Trudim se da se ne osvrcem, pogotovo ne za greskama, onim greskama koje bole. A mozda bih ipak trebala.Cisto da se malo potsetim… Jer za svaku gresku koju sam pravila, u tom trenutku sam bila ubedjena da je to najispravnija stvar na svetu. I uzivala sam praveci te gluposti. Sve dok mi tvoje pahulje ne bi pale na lice, i osvestile me. Mada je tad vecinom bilo kasno.

Molim te, Jelena, veruj u bajke. Ne gledaj na mene. Ja sam samo zalutala u knjigu sa tuznim bajkama, pa je zato sve to tako. Ali, ne brini, sad cu ja da uskocim na drugu policu. Mozda su tamo lepse knjige, lepse price, a i princevi mozda imaju toplije srce. . .

Jeste li citali bajke kad ste bili mali?
Ja sam ih prosto gutala! Nisam plakala za Barbikama, suknjama, cipelicama. . . ali sam zato morala da imam svaku knjigu s bajkama koju bih videla u prodavnici.

Mozda ce se neko setiti kako su nekad u prodavnicama, umesto polica sa cigaretama, pored kase stajale knjige za decu. Na okruglim, zicanim policama, koje ste mogli onako jako da zavrtite. . .

Secam se: “Maja na selu”, “Maja u ZOO vrtu”, “Crvenkapa”, gomila Andersenovih bajki… Jedna knjiga-jedna prica.

Uvek sam se, medjutim, bunila kad mi kupe one sa tvrdim koricama, jer , Boze moj, “Pa ja nisam vise mala! Umem ja da cuvam knjige!”

Secam se i cokoladica Zivotinjsko carstvo. Slicice, ponekad zguzvane, sam presovala i ispravljala u knjizi Edipove basne. Cak su i moje lutke, na neki nacin, bile povezane s tim knjigama. Npr. jedna od mojih omiljenih lutaka je osisana jer sam tih dana citala “Maja kod frizera”. A moji rodjaci, 2 decaka mojih godina, su toliko bili opcinjeni tvrdo ukoricenim Princom Valijantom, da je par puta i luster njihove sobe stradao zbog toga. Znate, macevi i borbe s neprijateljima…

A danas, klinke iz mog komsiluka uce da citaju igrajuci igrice na kompjuteru, ne citaju bajke i price koje pocinju sa “Zivela jednom jedna princeza…” – Ni drugaricina cerkica od 5 godina (moj mali andjeo) nece bas da zaviri u knjige: “Ali sta ce mi knjiga o Sneznoj Kraljici, kad ja to imam na DVDu?” Srecom, cuvena Zmaj-Jovina riznica joj je interesantna. . . barem ponekad.

Mada, ko zna . . . mozda je i bolje tako. Bolje za njih. Jer ja sam, eto, citala te bajke, pa mozda bas zato danas uporno verujem i cekam princa na belom konju…