Pomalo sam se zabrinula za sebe danas. Uhvatila sam svoje misli kako se gomilaju negde u potsvesti i spremaju se da dignu paniku: Promene, promene, promene! . . . Počela sam da se bojim promena. Ne znam da li to dolazi sa godinama. Možda, što sam starija, sve više počinjem da sagledavam i posledice svojih postupaka, pre nego što ih uopšte počnem izvršavati. Pre to nisam radila. Pre je bilo da još ni ne izgovorim HOP a već sam skočila! A sad počinjem da se menjam. . .
SVE JE PROMENLjIVO, SAMO JE PROMENA KONSTANTNA.
Ne, ovo nije još jedna latinska poslovica. Ovo sam pročitala u diplomskom radu devojke koja je diplomirala na matematici.
Da, da. . . čista matematika.
Nikad nisam volela matematiku sad je volim još manje! Pa, zar njena teorija da mi upravlja emocijama?! Grozno. A što je najgore, uopšte ne znam ni motiv ni povod tom strahu. Svi ostali moji strahovi su objašnjivi. Na primer, bojim se struje. Razlog: pa, jednom me je malko otresla. Bojim se pauka. Razlog: jednom me je ujeo neki otrovni…
A što sam počela da se bojim da menjam stvari i njihov poredak u svom životu. . . E, to stvarno ne znam. A upravo od tog neznanja me hvata još veći strah.
