Moram i ovo da podelim sa vama. . .
Iskreno se nadam da se barem malo moje sreće reflektuje i na vas. I da čak i ako ste imali jako loš ili stresan dan, da kada pročitate ovako nešto, barem mali osmeh zaigra na vašem licu, ili se makar i sami setite nekih lepih i nežnih stvari i sitnica. . . Tako je barem sa mnom dok čitam vaše priče. Ako su lepe, ja se osmehnem. Ako su tužne, saosećam sa vama, i onda pomislim: ma nisu moji problemi tako veliki i strašni.

Evo nečeg zbog čega ću sigurno zaspati sa osmehom. . .

Poruka od Komšije: “Ljubim te pesmama. . .”
Moj odgovor: “Sa kojima, na primer?”
Komšija: “You do something to me”
Ja: “Želela bih da te sad zagrlim. Znaš, onako jako, kako se ti i ja nekad zagrlimo dok ležimo. . .”

~YOU DO SOMETHING TO ME~ Paul Weller
You do something to me, something deep inside
I’m hanging on the wire for a love I’ll never find
You do something wonderful then chase it all away
Mixing my emotions that throws me back again
Hanging on the wire, I’m waiting for the change
I’m dancing through the fire, just to catch a flame
an’ feel real again

You do something to me somewhere deep inside
I’m hoping to get close to a peace I cannot find

Dancing through the fire just to catch a flame
Just to get close to, just close enough
To tell you that…..

You do something to me something deep inside.

MEME by Kukac

Na Forumu se raspravljalo o temi koliko nam je bitan glas voljene osobe, i sta je bitnije: glas, dodir ili pogled. . . Sve mi je to bitno. Najlepse je kada je sve to iskombinovano. . .Kao na primer ovo:

Neko veče smo Komšija i ja proveli kod njega: tv, klopa, kafa. . . obično, jednostavno uživanje i opuštanje. U jednom trenutku smo se nešto zezali, ne sećam se ni oko čega. U glavnom, počeo je da se šali na račun toga da ne brinem o njemu, da ne mislim na njega… Nasmejala sam se i odgovorila mu, “kao” uvređeno, kako ja na njega mislim stalno. U tom trenutku se uozbiljio i kao iz vedra neba me pitao “A jesi li se zaljubila?”

Ostala sam bez teksta! -Što je za mene gotovo neverovatno

Spustila sam glavu, i kao dete koje je razbilo vazu, sam mu tiho odgovorila da jesam. . . U tom trenutku me je snažno zagrlio, nasmejao se i rekao “I ja sam se zaljubio. Jako!”

U njegovim očima sam, kao u ogledalu, videla kako se kamen sa mog srca kotrlja. . . daleko, da se nikad ne vrati. . .

Slušam “Čudesnu sudbinu Amelije Pulen”. Jedino mi ta muzika prija uz sve ovo čega se trenutno prisećam. . .

Moja najbolja drugarica ga je srela pre dva dana. Njega, nekog na koga često pomislim. Ali da pojasnim: nije da ja razmišljam o njemu, ali mi on često proleti kroz misli. A to je valjda normalno, posle toliko vremena koje smo proveli zajedno.

Pitao ju je za mene, kako sam, šta radim. . . Rekao joj je da bi voleo jednom da me vidi. I rekao joj je još nešto: “Bio sam grozan prema njoj. Žao mi je što sam joj sve to uradio…” Dobro pa se setio toga. . .
Pre dve godine je, 2-3 meseca pred našu svadbu, odlučio da mi kaže da se on već izvesno vreme viđa sa drugom devojkom. Da me vara, prosto rečeno, da me ostavlja. I ostavio me je. Onda me je posle molio da mu oprostim, da se pomirimo. Ja sam pristala, da bi mi ubrzo rekao “Znaš, ja sam se predomislio. Ipak ti i ja ne trebamo da se venčamo. Ja ću se vratiti njoj…” . . . E, tada sam mu svašta rekla. . .što nikada nikom nisam, a nadam se i da neću. . . Mislim da sam mu spomenula čitavu familiju u kontekstu sa “određenim” delovima tela. . .

Nedavno sam saznala da se oženio. I osećaj je bio jako čudan. Nikada nisam toliko pokušavala da pronađem emocije, bilo kakve, u sebi. . .a njih nije bilo. Bila sam prazna. Nisam osetila ni tugu ni bol, čak ni bes. Samo praznina, koja je nekako zjapila iz mojih grudi. Osetila sam jedino malčice ljubomore, što se on eto ženi a ja čak ni momka nemam.
Dan nakon toga sam otišla na onaj sajt za upoznavanje i tamo upoznala Komsiju.

Eto, on koji me je tako jako povredio je na kraju čak uspeo, doduše indirektno, da mi pomogne da se ja ponovo oslobodim, da smognem hrabrosti da se nekom otvorim, da se zaljubim. . . Ali, što se tiče njegove želje, koju je rekao mojoj drugarici, želje da me vidi. . . ja se iskreno nadam da mu se neće ostvariti. Barem ne još nekih 10-20 godina. . .

Meme by Jelena Art Poezija

Već dva dana razmišljam šta da da napišem na ovu temu a da to ne bude povezano sa ljubavlju i takvim emocijama. . .
Jedva nađoh inspiraciju. I to u nečemu zbog čega sam već godinu dana među oblacima.

Prošla godina, jun mesec. Nekih 35 stepeni u gradu, a mene obliva hladan znoj. . . Imam dovoljno godina za nekoliko godina staža, za barem jedno dete, za porodicu, posao. . . A ja nemam ništa od toga. Imam grč u stomaku, nemam dečka, imam propalo venčanje iza sebe, propalu firmu, imam dve godine potrošene na pogrešnom fakultetu. . . Ali imam moju mamu, koja i posle svih mojih gluposti i neuspeha veruje u mene, uvek i bezrezervno. Imam mamu koja čeka da joj javim rezultate sa prijemnog na fakultet. Drugi, pardon: treći po redu.

Nekoliko meseci pre toga je počela da mi govori da ću celog života žaliti ako makar ne pokušam da položom prijemni. Govorila sam joj da mi je blesavo da sa 26 godina ponovo upisujem fakultet, da me je strah od neuspeha, od podsmeha. . . Na sve to je ona odgovarala sa osmehom uz reči: “Baš te briga, uostalom niko ne mora da zna. Pokušaj!” I ja sam pokušala. Da ispunim sebi svoj san koji sanjam od svoje 15. godine, da studiram ono što volim, ono što me je oduvek najviše privlačilo, a nikad se nisam usudila da probam. Mislila sam da nisam dovoljno dobra za to, da jednostavno nemam dovoljno znanja niti talenta. . .

Zvoni mi mobilni, mama me zove, a ja počinjem da plačem. Ona mi govori da nema veze, ništa strašno, makar sam probala…” -Uspevam da se smirim, i da joj kažem: “Ali, ja sam položila! Treća sam na listi!”

Pre 2-3 meseca sam srela prijatelja koga nisam videla nekoliko godina. rekao je da se fizički nisam promenila, ali da nekako sijam, da deluejem kao da lebdim, kao da sam jako zadovoljna svojim životom. Ja mu odgovaram da je u pravu, da nikada nisam bila zadovoljnija sobom i sa pravcem na koji usmeravam svoj život. . .

Taj vreo junski dan, to ispunjenje sna. . . zbog njega se već dugo sećam kao da letim. . .

~MEME by me, myself and I~

Danas sam napokon docekala moju “sitnicu, koja zivot znaci”.

Prvi put ove godine sam danas pila kaficu u svom dvoristu. . . onako, samo u majici, bez jakne, uzivala sam na toplom suncu, okruzena procvetalim vockama i cvecem. Ne znam da li me vise opijalo martovsko sunce ili miris zumbula. . . Ne znam zasto, ali jako volim taj osecaj. Da skuvam sebi toplu ness kafu i da je sama popijem u dvoristu. Tih samo mojih 5 minuta, kada sam sama sa sobom, sa svojim mislima. To samo moje vreme. . . to mi prija vise nego bilo sta sto mi se desi u tom danu. Potrudim se da u tih par minuta razmisljam samo o lepim stvarima, ili o lepim stvarima koje planiram da uradim u narednim danima. . . Jos kad mi moj razmazeni macor sedne u krilo i pocne da prede. . . totalno se opustim. Lakse se upustim u kostac sa svim obavezama koje me cekaju.

Neverovatan osecaj: samo par minuta posvecenih sebi, i budem raspolozena i odmorna kao posle najlepseg sna. . . Probajte, nista vas ne kosta.

“Hej, micko, gde si oko 16h? …Jesi rucala?…Super, nisam ni ja…”

Prijatan, mali restorančić, nas dvoje, fenomenalna klopa. . . Posle toga, kratka šetnja centrom, prekidana na trenutke zbog poljubaca. Ruke su mu uvek tako tople. . . Imam osećaj da smo zajedno već mesecima, toliko sam opuštena. A na prste mogu izbrojati koliko smo dana zajedno…
Veče, njegov stan. Neka lagana i lepa muzika sa njegovog kompjutera, sveće raspoređene po kupatilu, kada napunjena vrelom vodom, rashlađeno crno vino u čašama “na nogicu”. . . i nas dvoje. Savršeno opušteni, srećni i zadovoljni. . .

Ležimo na krevetu u njegovoj radnoj sobi. Krevet je mali, ali on ne želi da odemo u spavaću sobu. “Ovako mi je lepše. Htela- ne htela spavaćeš mi u zagrljaju. Ni u snu nećeš moći da se odmakneš.” Dok spava, pokušavam da pomerim njegovu ruku koja je ispod mog vrata, da ne utrne. Ali, on je i u snu vraća gde je bila, i grli me i sa drugom rukom. Ujutro me budi telefon. Otvaram oči, on je već ustao, i sebi u bradu mrmlja psovke na račun osobe koja je zvala. “Pogrešan broj te je probudio…” kaže s osmehom, ljubi me i odlazi da nam spremi doručak, i toplu ness kafu. Još me ne pušta da odem. . .

Stižem u stan tek oko podne, na brzinu se pakujem i krećem. On čeka u autu. Vozi me kod mojih na selo. “Zašto da ideš autobusom, kad mogu ja da te vozim.”. . .Uz put mu pokazujem “znamenitosti”. . .
Staje ispred moje kuće, a u tom trenutku na kapiji se pojavljuje moja mama. Prati komšinicu, pile su kafu. On i ja u autu zbunjeni i iznenađeni, na brzinu se pozdravljamo. On odlazi a ja prilazim mami, koja me grli i tiho i na brzinu, da komšinica ne čuje, šapće mi s osmehom “Mala, jel da zbrojim 2 i 2?”. . .

Da, mama, možeš da zbrojiš. Mada, nije dva plus dva, nego jedan plus jedan: ON plus JA. Rešenje: jako lepa i dobra kombinacija. . . Ali, vidiš ti to, mama, na mom osmehu, zar ne. . .

Subota veče. U bioskopu sam sa komšijom, gledamo “Crnog Gruju”. On mi nešto šapuće, i topao vazduh mi prelazi preko uha i vrata. . . osmehujem mu se i klimam glavom u znak odobravanja, a pojma nemam šta mi je rekao. Trnci mi klize niz ledja. . . Šetamo kejom, pričamo, smejemo se. Na trenutke me dotakne po ramenu, po ruci. A ja kao preplašena, nikako da se opustim i držim ruke stisnute u džepovima svoje jakne.

“Hoće li me poljubiti noćas?”

Dve čaše vina u nekom malom kafiću pomažu. Lakše podnosim razgovor. Volimo i ne volimo iste stvari, istu muziku, osobine, hranu… Dogovaramo se da sutradan uveče spremamo večeru kod njega. Krećemo ka parkingu, i ja, poput neke klinke, stidljivo stavljam svoju ruku ispod njegove. Osmehuje se. Pokazujem mu kako je neko drvo procvetalo. On prilazi i bere mi jednu malu grančicu, punu mokrih cvetova od kiše. Ispred moje zgrade još dugo pričamo. Ja se spremam da krenem, okrećemo se da se u obraz poljubimo za Laku noć, do sutra. . .

Poljubac u obraz? Ma, da! Kako da ne!

Pogled u oči na trenutak i poljubac u obraz se pretvara u najlepši poljubac na svetu te noći. . . gotovo je. Gurnuo me je preko ivice, pravo u svoje naručje. . .

Nedelja veče. Spremamo večeru kod njega. . . Jesam li to rekla “spremamo” u množini? Neee! Spremam JA a on je sav srećan što može da pomogne iseckao jedan luk. Ostatak njegove pomoći se sveo na to da me ljubi na svaka 2-3 minuta. Predlaže da u buduće samo jednom nedeljno spremamo ili idemo negde na klopu, da bi nam što više vremena ostalo za grad, šetnju, bioskop, za nas. . . To mi kaže neko ko me zna tek nedelju dana.

Ponedeljak veče. Šetamo po kraju dva i po sata. Ne ispušta moju ruku iz svoje. Odlazimo kod njega. Gledamo film, a on me svo vreme mazi po kosi, pokriva me ćebetom. “Da mi ne ozebeš. . .” Ni u jednom trenutku nije rekao niti učinio ništa što bi me navelo da pomislim da u tom trenutku želi više od poljubaca, ili malih, sitnih nežnosti. . .

Utorak. Znam da je danas u frci na poslu, neču da mu šaljem poruke dok radi. Ali, šalje on meni: Poljubac za njegovu Pepeljugu. . .

Stiglo mi je proleće, odledila sam se . . . I zaljubila, napokon . . .

Utorak vece. Zvanično upoznavanje sa komšijom. Naravno: drma me trema. U prvom trenutku mislim da je on potpuno opušten. A nije. . .
Prvi kafić: kuvano vino za mene, espreso i kola za njega. Bio je debeo kad je bio mali. Eskivirao je vojsku. Studirao je u BGu i u inostranstvu. Za Novu godinu se loše proveo. . . Šetamo po centru. Drugi kafić: bambus za njega, ciciban za mene. Nikada nije probao ciciban. Dopada mu se. Dopada mu se i Paul Weller. Naučiće me kako da ga skinem s neta pomoću Torenta.
Zaustavlja auto ispred moje zgrade. Vadi iz jakne neki CD. The best of Frank Sinatra. Rekla sam mu da volim Sinatru u toku našeg prvog razgovora na onom sajtu. Ostajem bez reči. On pita šta radim sutra uveče. . .
Ulazim u stan, počinjem da preslušavam CD, ide “Strangers in the night”. Stiže poruka od njega: “Lepo spavaj, vidimo se sutra. Sweet dreams…”

Sreda veče. Neki drugi kafić. Puno se smejemo. Meni zvoni telefon, poruke. On mi dodaje torbu. Uzimam telefon. . .i ne verujem svojim očima: glavni lik iz ~Noć s tamburašima~ i ~Učim da hodam~. . .GOSPODIN. . .javlja se. Posle skoro dva meseca on me se seti u trenutku dok ga ja brišem iz sećanja i sedim sa drugim! . . . Gledam u poruku pa pogledam u osmehnutog komšiju. Osmehnem se i ja . . . i isključujem mobilni. U kafiću ostajemo do ponoći. . .
Krećemo ka parkingu, on mi pruža neki CD, opet… Album Paul Weller. “Ne moraš se mučiti sa Torentom. Evo, ja sam ti snimio…”

Četvrtak. Na fakultetu sam, danas su počela predavanja. Stiže neka smešna poruka od komšije. Počinjem naglas da se smejem. Profesor me pogleda i s osmehom kaže “O, pa ko se to nama probudio!” . . . E, profesore, u pravu ste. Napokon sam se probudila, iz noćne more sa Gospodinom. Probudio me komšija. . .
Neverovatno lep i sunčan dan. On je na poslu. Ja šetam centrom sa koleginicama. Opet šalje poruku. Kaže da bi voleo da on sada šetao sa mnom. . .
Uveče nismo zajedno, ali smo na Messenger-u. Kaže da se nada da će uspeti da me gurne sa ivice. Ja kažem da imam dobru ravnotežu i kada padnem brzo ustajem. On kaže da se ipak nada da će uspeti da me gurne sa ivice i da bi voleo da me dočeka u naručje dok budem padala. . .

Petak. Čekam sutrašnje veče. Idemo u bioskop, pa u grad.

Mislim da ću možda ipak preći ivicu, i da ću početi da padam . . .