Prošle godine mi se izdešavalo puno stvari, i ružnih i lepih. Da bih proslavila što se sve to okončalo, onako kako je najbolje, otišla sam na jedno kraće putovanje preko neke agencije.

Autobus k’o autobus, ljudi k’o ljudi. . . Oko ponoći, putnicima se spava, a vozač baš tada uključuje radio. Naravno, muzika tipa Grand-Zam-turbo-giga-mega. . . Ali, ne smeta mi. Za divno čudo. Razlog za to je neko ko mi pravi društvo: preslatka, mala petogodišnja devojčica, čija baka je naš turistički vodič. Malena je jedno divno vaspitano dete, puno je raznih priča i sve što vidi uz put joj je jako zanimljivo. Od krave na brdu, do ljubičaste boje zalaska sunca. Čini mi se da u životu nisam odgovorila na toliko neobičnih pitanja, kao njoj tada. . . Iako sam na put namerno krenula sama, da se odmorim od svega i svakoga, nije mi ni malo smetelo što se taj mali andjelak zakačio za mene od trenutka kada smo krenuli. Uz bakino odobrenje, ona je sa mnom bila svo vreme tokom ta tri dana.

Zahvaljujući tom kratkom putovanju, stekla sam jednu malu drugaricu i jednu veliku prijateljicu-njenu baku. Ostale smo u kontaktu, čak ću ovog vikenda putovati kod njih u goste.

*

Cela ova priča i ne bi bila ništa posebno, da se nije desilo sledeće:

*

Vozeći se nazad, malena mi je sedela u krilu i naravno postavljala je milion raznih pitanja. Ne sećam se tačno o čemu smo pričale, ali ja sam joj u jednom trenutku rekla da će joj njena mama nešto napraviti kad se vrati kući. Na to me je ona pogledala sa onim njenim krupnim okicama i rekla mi: “Pa, neće. Ne može mama to.” Kada sam je upitala zašto tako misli, potpuno sam se sledila od njenog odgovora! Naime, malena je rekla: “Moja mama to ne može jer je na nebu. Znaš, ona je umrla i ona je sada gore. Ona je andjeo.”

Nikada u životu mi nije bilo teže zadržati osmeh na licu. Namestila sam malu da sedi glavom naslonjena na moje grudi, da ne bi videla kako mi niz lice teku suze. I nastavila sam da sa osmehom, ali samo u glasu, odgovaram na pitanja kako krave smeju same da pasu na brdu a nema nikoga da ih čuva. . .

Šetala sam sa dragim. Topla noć, grad prepun šetača: penzioneri, mladi roditelji sa decom, zagrljeni parovi. . .i mi. Nas dvoje, sa mojom rukom u njegovoj. . .

U jednom trenutku me malo iznervirao, ali samo na trenutak. Ja se “kao” malo durim, a on prihvata moju igru. Malo ćutim, tek nekih par metara, i nastavljamo priču tamo gde je nit bila pokidana. Šetamo prema keju, a drveće se nadvisilo iznad naših glava. Neko već ozelenilo, a neko još u cvetu. Puno bih pričala s njim o drveću, ali moram još malo da glumim da se durim. . . On sad sedi na klupi. Ja čučim ispred njega. Pita me:

“Jesi umorna?”, odgovorim “Ne.”
“Jesi gladna?” – “Ne.”
“Jesi žedna?” – “Ne.”
“Da idemo kući?” – “Ne.”
“Hoćeš da sedneš?” – “Ne.”
“Jesi srećna?” – . . . . . .. . . . “Jesam. . . . .srećna sam.”

Njegov osmeh, moj osmeh. . . Trebala sam još malo da se durim, ali ne mogu. Ne nakon toga što smo jedno drugom osmesima rekli.

Volim kad se smeje, volim kad me zeza, čak iako se nekad “kao” naljutim. . . Volim i da ga gledam kako spava, kao sinoć. Izmorila ga je šetnja, i zaspao je dok smo gledali tv. U jednom trenutku, se promeškolji na kauču, i počinje da se osmehuje i nešto da mrmlja. Uspevam da rastumčim par reči, i tada stavljam dlan na usta. Da ga ne probudim svojim smehom. . .jer : on mi je i u snu ponovo pričao jedan vic, koji mi je pričao ranije te večeri. . . I u snu pokušava da mi izvuče osmeh.

Nagovorila me Suske da ovo objavim kao post, a bili su komentari na njen MEME “Mazanje očiju”.

Kod mojih na selu, ima pandurska stanica u susednom, opštinskom mestu. Jednom sam ih zvala da prijavim nešto što sam videla (teško krivično delo, kasnije sam čula) i bilo je važno da dođu što pre. . .

Naime, 3 muškarca Ciganina, Roma (zovite ih kako hoćete) su nosali jednu bebu i prosili pare za nju. . .kao, dete bolesno, treba im za lekove. . . Dete je stvarno delovalo bolesno, jer se tačno videlo da je beba i umorna i gladna i pospana. Jedan od njih bi sa bebom išao od vrata do vrata, kuća i prodavnica, dok su druga dvojica čekala u autu. Videlo se iz aviona da tu nisu čista posla. . . Okrenem 92, oni me upute da zovem stanicu milicije u selu. Ja ih pitam za broj a idiot mi odbrusi da to nije njegov posao, on ne radi za 988 pa da mi daje broj, i spusti mi slušalicu. Ja se dosetim da mi se jedna drugaricu nedavno zaposlila u MUP-u,u dotičnoj seoskoj stanici, i ona mi da broj telefona dežurnih pandura.
Gospoda se pojavila posle nekih 2 sata, iako su peške mogli doći za 3-4 minuta. I naravno, obećali su mi da ništa ne brinem, da će oni odmah sve da srede. A ja sam im čak dala i broj registarskih tablica automobila, koji su vozili cigani. Na to su me Gospoda pogledala u stilu : “Mala, gledaš previše filmova!” Onako, totalno potrešena, odlučim da odmah odem na dupli espreso u obližnji kafić, da se smirim. A u kafiću imam šta i da vidim! Panduri sede u kaficu, piju kaficu ljudi, čitaju novine i mobilnim zovu kolege iz susednog mesta, moleći ih da oni dođu i to sa bebom srede, jer oni jadni otpadoše od posla. . . A pored tog istog kafića, u jednoj kafani, sede ona trojica Cigana i piju pivu. U njihovom autu, ispred kafane, na zadnjem sedištu leži beba i plače. A napolju udarilo sunce, 35′C.

Plačući sam ponovo nazvala drugaricu, i objasnila joj o čemu se radi. Na svu sreću, iako je tek završila kurs, i radila tek mesec dana, ona je uspela da kontaktira i alarmira sve ostale pandure u tom i obližnjim mestima. I kasnije mi je ispričala da je beba bila ukradena od nekih drugih cigana, a da su ona trojica uhvaćena upravo zahvaljujići registarskim tablicama koje sam ja zapisala.
Ova priča se završila sa happy-endom, ali šta bi se desilo da ja nisam poznavala tu drugaricu? Ne smem ni da mislim o tome. . . Inače, oni prvi panduri koji su došli da prime prijavu od mene. . .e, pa oni i dalje rade. I nikakve posledice nisu osetili zbog nepoštovanja propisa, ili čega već. . . Ne dao Bog nikome da se nađe u nevolji dok su njih dvojica dežurni!

Izem ti državu u kojoj takvi ljudi brinu o našoj bezbednosti i sigurnosti ! ! !

A – Ana, moja druga mama. . .neko koga sam mrzela kada me tera da spavam popodne, i neko ko pravi najlepši đuveč na svetu.
B – Bela boja, ne volim. Beograd, takođe. Balašević, eee, njega volEm! Blog, njega takođe.
C - Crkva, svratim ponekad u Sabornu, kad mi treba malo mira sa samom sobom.
Č – Čestitka, čestitanje. . .rođenjendana, Nove Godine. . .u stanju sam satima da tražim “onu savršenu” čestitku.
Ć – Ćira, voz, usporenost. Ćeretanje- odavno tu reč nisam čula
D – Dunav, sećam se jedne vožnje čamcem, u svitanje, dok smo čekali da se otvori pekara u Sr. Karlovcima…
Dž – da li je čudno što mi treba više od 15 sekundi da se setim neke reči na ovo slovo?
Đ – Đinđuve, đuvegija, đak, đačka klupa. . .lepa, stara vremena. . .
E - Eva, koji je đavo terao da jede onu jabuku…
F – Film (pogotovo “Čudesna sudbina Amelije Pulen“). Fuck! – nekad se zaboravim, pa ovo naglas kažem na predavanju…
G – uvek svi napišu prvo slovo pa onda 4 crtice. Ja ću da obrnem: _ovno! Prva ružna reč za koju decu dobiju po guzi.
H – Huver, Edgar. . .matori perverznjak, osnovao FBI. Hornby, Nick – fenomenalan pisac!
I – Imati. Glagol. Lepo je IMATI mnoge stvari, uvek želimo da IMAMO nešto, nekog. . . Idiot – svaki komentar suvišan, svi ih znamo bar nekoliko. . .
J – Jako. . .volim, a slabo koga i šta mrzim. Još jedna “čuvena” srpska reč počinje ovim slovom. Nikad neću shvatiti zašto su nas, dok smo bili mali, učili da je to nešto jako, jako ružno. . .
K – Konj, životinja. . .šteta što sam imenom tako plemenite životinje krstila mnoge muškarce koje znam, koji nisu bili ni malo plemeniti. . . Komšija, njega nadam se nikad neću tako “prekrstiti”
L – Labud, jedan ludi iz nekog nemackog parka, koji je zaljubljen u plastičnu pedalinu. Primer da ljubav stvarno ne poznaje granice. Lova, u švajcarskoj banci. . .eh, ti pusti snovi. . .
Lj – Ljubav. . .e, stvarno bih preterala kada bih ovde išta objašnjavala. Često tako teško dostižna, a tako neophodna. . .
M – Mama, jedna i jedina, volim je najviše. . .i još neko ko mi je jako, jako drag se zove na M. . .Muzika, ne mogu bez nje. . .
N – Novi Sad, moj najdraži, najlepši, najzanimljiviji, a opet najusporeniji.
Nj – Njakanje. To kažem za ljude koji kukaju za sve i svašta, bespotrebno.
O – Oprosti. . .i izvini. Mislim da ljudi sve više i više zaboravljaju da i ove reči postoje.
P – Poruka. . .u pogledu, na zidu, papiru, ekranu mobilnog telefona. Paul Weller, izmami mi osmeh. . .
R – Rad, kad ga voliš nije loš, uvek donese nešto, nekad pare, umor, a nekad i kajanje.
S – Sestra, nemam rođenu, ali imam nekog ko mi je kao rođena. . .
Š – Šut-karta! Mnoge sam ja dobila, ali obožavam one koje ja dam. Uvek sa zaslugom, naravno!
T – Tišina, u mojih 5 minuta. Tišina dok traje poljubac. . . Asocijacija na opuštanje. . .
U – Uspon. . .i pad. Da nije njih, bilo bi mi dosadno u životu. . . Umetnost, nužna i neophodna.
V – Veza, između ljudi, internetska ( živela wireless!), između sna i jave, između gradova. . .
Z – Zatvor, kavez. . .kada ne mogu nešto da uradim ili kažem tako se osećam: ko u zatvoru. . .
Ž – Život, volim svoj, ovakav kakav je sada.