Sada je o4:48h. Celu noć učim, imam kolokvijum za par sati i upravo sam shavatila da je svanulo. . .

Ima nečeg čudnog u dočekivanju zore nad knjigom. Koliko god da sam bila nervozna, to je sada počelo da jenjava. A nisam uradila ništa posebno. Samo sam stala kraj otvorenog prozora, i duboko udahnula. . . napolju se ne čuje ništa osim ptica. Puno, puno ptica cvrkuće. Neke od tih zvukova prvi put u životu čujem, mada mi nije prvi put da po celu noć učim.

Neverovatno.. . Ni jedan automobil, nikakvi koraci u daljini, ili čak neko svetlo na prozorima. Mir i tišina. I ja, kao deo svega toga. Odavno ovako nešto nisam osetila. Prelepo. . . Nemam drugu reč za to. Jednostavno prelepo. . . Ali, još nešto mi izvlači osmeh: miris kvasca iz pekare koja je vazdušnom linijom udaljena nekih 500-600m od moje kuće. Neverovatno da se miris pruža skroz do mojih prozora. . . A taj miris volim od malena.

Vraćam se učenju, ali ostavljam prozor širom otvoren. Dobro jutro svima koji ćete uskoro ustati, i Lepi snovi, svima koji još uvek sanjaju. . .

Pričam sa dragim večeras. Ništa posebno, kako si, šta radiš. . . bla-bla. . . I u jednom trenutku mu kažem da se nećemo videti večeras, nego sutra. Mislim, ništa posebno. . .moram da učim, i tako. A On počne da mi govori nekako usporeno “Pa, znaš. . .sutra. . .ja sam mislio. . .ako nije problem. . .ako tebi nije problem. . .”  -A meni već počne da zvoni alarm u glavi!

Ili je OPET neka utakmica, neka liga “čega već”, pa mu dolaze drugari. Ili mora da ide negde, ili. . . .ili. . . .ili. . . . I svašta mi još proleti kroz glavu, sa jednom zajedničkom crtom: Neću ga videti!

Alo! Nisam ja neka posesivna devojka, ali nisam ga videla nedelju dana, a ova nedelja mi je bila tako BLjAK i FUJ, i jedino što može da je spasi. . .pardon: da mene spasi. . . to je On.

I već u tih par sekundi, mene hvata onaj glupi predosećaj da se ono stanje, zvano BEDAK, nazire. Tu je, blizu, pucam. . . Ne izdržim i prekinem ga, sa onom BLUE nijansom u glasu, :

“Šta si planirao za sutra?”

A moj dragi, ko iz topa:

“Pa, da ne idemo nigde, da gledamo neki film i pečemo mlade krompiriće.”

Krompirići i film?

E, koja sam ja kokoška. . . Od muve napravih slona za 5 sekundi.

- Ne volim mlade mame koje čitaju moderne knjige o podizanju dece u kojima piše da i bebe treba pustiti da plaču, uz objašnjenje “Pa, ako mu sad popustim, celog života će mi biti tako..” Pa, se onda jadne bebe dernjaju duž ceeeeeleeee Zmaj Jovine ulice. . .
- Ne volim građane ove najnovije ex-yu državice, ove ekološke, koji iz halo govornice ispred pozorišta zovu đedu i oca da im kažu da će i po treći put da obnove godinu na fakultetu. A imaju više sedih na glavi nego moja mama…i čuju se bolje nego da imaju megafon.
- Ne volim ulične prodavce koji me, u onoj gužvi oko 15h, u Jevrejskoj ulici, vuku za rukav i uporno pokušavaju da mi prodaju plastični pištolj za balone od sapunice…
- Ne volim ni prodavnice robe sa carine, na kojim su izlozi oblepljeni plakatima RASPRODAJA ZBOG ZATVARANjA već godinu dana…
- Ne volim kada mi se na pešačkom ostrvu na najprometnijoj raskrsnici zalepi žvaka za patiku, a kante za smeće su sa obe strane pešečkog prelaza…
- Ne volim one dve ciganke koje me spopadaju svakog Božjeg dana sa rečenicom ” ‘Ćeš da ti gatam?” kada sednem da popijem kafu u bašti u centru grada…
- Ne volim ni ljude koji kukaju kako “u gradu nema nikakvih kulturnih dešavanja” a na 20m od njih gudački kvartet svira klasičnu muziku, dok se na 100m dalje, na otvorenom održava predstava “Zločin i kazna”…
- Ne volim kada devojke obuku poluprovidne, svetle lanene pantalone sa crnim gaćama ispod, pa se k`o kokoške ponosno smejulje jer su primetile da ih prolaznici zagledaju….
- Ne volim tipove koji se pošto-poto trude da budu moderno obučeni, pa obuku previše uske farmerice, pa se, dok šetkaju gradom, non-stop češkaju. . .tamo di se već češkaju.

- . . . . slobodno dodajte ako sam nešto preskočila.

Gledamo filmove do kasno, ili bolje rečeno do sitnih jutarnjih sati. . . Želim da odgledam do kraja ali umor je jači od mene, oči se sklapaju. I on je umoran. . .
Krevet je dovoljno veliki da zagrljeni ležimo i gledamo film, ali je suviše mali da bismo mogli zajedno i da spavamo. Polako se izvlači iz kreveta, i odlazi da spava u drugu sobu. Ponekad ipak zaspimo tako, jedno uz drugo. Njegova ruka mi zamenjuje jastuk, barem negde do zore, kada neko od nas odustane od guranja na uskom krevetu. . .
Ujutro, nekako uvek osetim kada uđe u sobu. Otvorim oči, ali samo na trenutak, da bih mu se osmehnula, i pomeram se, da bi on mogao opet da se zavuče kraj mene. Tako zagrljeni ostajemo još malo, dok ne bude krajnje vreme za ustajanje.
Rekla sam mu da jako volim što me tako budi, uvlačeći se u moj krevet, da me zagrli. Rekao je:

-”Pa, moram kada se tako teško budiš.”
Na to sam mu odgovorila da ja ustajem bez problema, inače.

-”Pa, ovde kad spavaš treba ti pola sata da se razbudiš. Kako to?”
-”To je zato jer znam da ćeš ti doći da me budiš. . .”

Dogovorili smo se da se i dalje pravimo da se ja teško budim i da on mora da me prvo mazi da bih se razbudila. . .

A onda, novi dan i neizbežno ustajanje. Kafu pijem u spavaćici. . . Odnosno u njegovoj majici, koja je meni do kolena. Moraću mu uzeti jednu. Pa da se budim s njim, i kada ne spavam kod njega. Gledamo Discovery umesto jutarnjeg programa, priča mi šta će da radi u toku dana, a ja samo mislim na to kako ću ga uveče ili sutradan opet videti. . .
I tako od vikenda do vikenda, ja čekam jutra u kojima ću umesto budilnika, čuti njega, i umesto alarma osetiti njegov poljubac na vratu, i ruku prebačenu preko mog struka. . .

Meme by PU

Neću pisati o tome kakvu muzičku kutiju imam i sl. Umesto toga, evo pesama koje volim da slušam ovih dana.
Samo KLIK na PLAY i uživajte!

Svakome, ko je bar malo zaljubljen, ova Aretina pesma može bez problema da pomogne da nabace osmeh, pogotovo ujutro. . .

Jutros ustajem kasno, boli me glava a oči nikako da se širom otvore. Kuvam kafu, ni to ne pomaže. I onda, sednem za komp i sasvim slučajno naletim na ovo. . . Mislim da sam se razbudila i živnula već pri prvim taktovima. A i još nešto: čim sam čula prve stihove, neke lepe misli su mi prošle kroz glavu. I savršeno se sve uklopilo. . .
Pomislila sam na dragog. Kako smo neko veče šetali tvrđavom i tamo pili crno vino. Kako sam naslonjena na njegove grudi, preko njegovog ramena posmatrala naš grad. Sva ta svetla, od Limana, preko centra i keja. . . Aute koji negde žure petkom uveče, penzionere koji šetaju kučiće, starije bračne parove koji šetaju ruku pod ruku. . .
A na klupi blizu nas su sedeli dvoje klinaca, od nekih 15-16 godina, i ljubili su se. Nasmejala sam se kad sam primetila da devojčica čvrsto drži ruku tog dečaka na svom struku, da mu ruka ne bi skliznula “gde ne treba”. . .

Uživala sam cele večeri. . .

Eto, umesto da ujutro uz kafu pijem aspirin, ja sam stavila ovu pesmu na REPEAT i osmeh je automatski bio na licu, a glavobolja. . .hmm. . .koja glavobolja?

Znate one dane kada od trenutka kada ste otvorili oči sve krene nizbrdo? Kada već ujutro znate da je to tek početak lavine? I kada biste najradije da zatvorite oči, i da ga jednostavno prespavate? . . . E, imala sam jedan takav juče.

Sat nije zvonio, crkla mu baterija tokom noći. Jurcam po kući, zaboravljam polovinu stvari, trčim na bus i pomislim “Super! Ipak stižem…” a bus zatim kasni više od pola sata. Ja kasnim na predavanje. Tamo se osećam ko idiot jer polovinu stvari ne razumem. To se učilo u srednjoj, a ja sam je davno završila. . .
Srećem poznanicu, koja gura kolica sa bebom, a o suknju joj se okačio stariji klinac, i ona počinje da mi trubi o tome kad ja mislim da se udam, kad ću roditi dete…? Odgovoram joj da nisam znala da je potrebno biti u braku da bi se ostalo u drugom stanju, na šta se ona zgražava i nastavlja malograđansko moralisanje. Ostavljam je u pola rečenice, odlazim i mislim o tome kako je ona zatrudnela sa nepunih 18, i udala se sa stomakom do zuba. . .

U biblioteci OPET nema knjige koja mi je hitno neophodna za seminarski rad. Gradski bus mi odlazi ispred nosa. U zgradi ne radi lift. Ulazim u stan, sa mislima o “svetom trojstvu”: MIR-TIŠINA-KAFA.
Provri voda. . .Ups! Nestalo kafe. Izlazim, kupujem je, napokon sednem da je popijem. . .nestalo mi cigareta. Ustajem da opet krenem u prodavnicu, nema mi novčanika. .. tražim ga sat vremena, počinje histerija polako. . .a novčanik ispod kauča na kom sam sedela.
Odlučim da prespavam ostatak dana, legnem, san polako hvata. . .Zvoni telefon – pogrešan broj. Vratim se u krevet, posle par minuta opet telefon, i opet pogrešan broj. . . Palim tv. Omiljena serija? Super! Barem nešto. . .Ali, ne. . . Odjavna špica.

Sedim na kauču, suze kreću da se skupljaju u uglovima očiju, ispijam gutljaje hladne kafe u potpunoj tišini i polumraku i razmišljam kako bi mi bilo potrebno da mi neko kaže da je sutra novi dan, da posle kiše sunce sine i sl. . . .A sada, eto, nema nikoga da me nazove.
Tok misli mi prekida zvuk poruke na telefonu: Komšija je poslao jedan KISS. Zatim zvoni fixni, on zove. Počinjem da mu kukam kako mi je dan bio grozan, a on me prekida u pola rečenice i sa osmehom u glasu kaže :

“Nemoj se nervirati, sve će biti OK. . .”

23h je, gasim svetlo, pokrivam se. Sa osmehom tonem u san i mislim kako je lepo imati nekog ko sa jednom rečenicom ( iako je potpuni kliše ) uspeva da mi dan učini lepim, uprkos svemu. . .

Trebala bi da putujem na leto. Ako dobijem vizu. . .
Ne znam hoću li je dobiti, jer je to sve počelo da potseća na igre na sreću. Kao Loto: nekog izvuku, nekog ne… jako mi je potrebno da odem. ne mislim tu na razloge tipa “treba mi odmor”, ne… To putovanje mi je potrebno iz profesionalnih razloga, radi usavršavanja jezika. Problem je što imam ovoliko godina. Nije bitno to što nisam loš student, to što se stavrno trudim, što ne želim da odem pa da tamo i ostanem. Ne interesuje me da obilazim diskoteke, klubove i sl. mesta. Želim da obiđem svaki muzej i biblioteku koju vidim, želim da idem u ona mala, simpatična underground pozorišta, da čitam njihove lokalne, dnevne novine, da na TV-u pratim vremensku prognozu za grad koji je stotinama kilometara udaljen odavde. . . Ali, bojim se da moja iskrenost, a ni preporuke nisu dovoljne.

Već sam primila jedan, ni malo prijatan, poziv iz ambasade, a razgovor još nisam ni zakazala. Pitanja tipa: da li sam ja u emotivnoj vezi sa osobom kod koje idem, po nekoliko puta na različite načine postavljena pitanja “Šta studirate?”, “Koliko ostajete”, “A gde ćete tamo raditi?” . . .Ta glupa pitanja. . .Osećala sam se kao da sam u nekoj policijskoj istrazi, kao da sam neki krimanalac. Sreća moja, pa imam debele živce i nisam impulsivna, inače bih im svašta rekla!

Najviše me ubija u pojam to što će meni biti izuzetno teško izvući tu glupu vizu, a lično znam 3 osobe koje su tamo otišle na “kao neke kurseve” a ni kurs ni škole nisu ni videli. Ali su zato probali sve moguće vrste ekstazija i bili u svakoj diskoteci u koju su mogli da uđu. . . I naravno, vize su dobili bez imalo problema. Jer, Bože moj, njima je 22-23, studenti, omladina, “oni će se sigurno vratiti” u našu jadnu Srbijicu. A za mene, samo zbog godina, sumnjaju da možda nameravam tamo da ostanem. A samo želim da učim, ništa drugo…

Ovu pesmu sam pevala kada me je ostavio bivši dečko, verenik… Ne volim onu izreku “Praviće on mene od blata” i sl. ali ova pesma je uvek mogla da mi podigne samopouzdanje.

Pre nešto više od mesec dana, sam u tekstu “Čudesna sudbina” pisala o njemu. . . Deo tog teksta ide ovako: “…što se tiče njegove želje, koju je rekao mojoj drugarici, želje da me vidi. . . ja se iskreno nadam da mu se neće ostvariti. Barem ne još nekih 10-20 godina. . .”
E, pa, želja mu se ispunila. Danas. A ispunila se i meni moja. . . Elem, morala sam u susedno mesto po neke lekove za mog deku, i dok sam pazarila u jednom marketu, učinilo mi se da me neke zove. Nisam obratila pažnju, dok opet nisam čula “Hej! Mala…” Kada sam podigla pogled, malo je falilo da se onesvestim! ON !”Učinilo mi se da si ti, ali nisam verovao… Pa, otkud ti ovde?. . . .Svaki put kad odem u grad, osvrćem se i sve se nadam da ću videti nešto malo, slatko, plavo. . .”

FUJ! LjIGAVO!

Pitao me je da li mi je drugarica rekla da su se sreli, da me je pozdravio. .. Kako sam, šta radim. .. A onda je izgovorio:
“Jesi srećna?” i nije čekao na odgovor, nego je dodao “U stvari, ne treba ni da te pitam. ..vidi se to na tebi.”

Na kraju je samo rekao još i to da ćemo se čuti jednom, da odemo na kafu, da se ispričamo. . . A ja sam odgovorila:

“Da, da, jednog lepog dana. . .” Otišao je zbunjen, i pogubljen, a ja sam se, čim je nestao iza druge police, lupila dlanom po čelu, i proverila da li mi srce lupa. Ali ne, moje srce je kucalo savršenim ritmom. Izlazeći iz tog marketa, sam nabacila ogroman osmeh, odmerila svoj odraz u izlogu, i zadovoljne onim što vidim, pomislila kako sam srećna što imam svog dragog, i srećna što sam uspela da se uspravne glave i nasmejanog lica suočim sa bivšim.

A mislila sam da ga nikad neću preboleti, i da je ostavio nezaceljive ožiljke u meni. . .E, pa nije. Jača sam ja nego što sam mislila. Pregazila sam ga, napokon. . .