Opet smo Komšija i ja bili u nasem ličnom “Drive-in” bioskopu. (Tako zovemo vreme provedeno gledajući najnovije filmove koje on skida sa interneta.) Oboje uživamo u tome. Jedva dočekam vikend da se zajedno s njim opustim ispred ekrana, i da pustim misli na pašu. Stavimo čaše, sok i grickalice na dohvat ruke, izvalimo se na kauču i projekcija može da počne.
Ovoga puta smo gledali neki, po meni, pomalo strašan film, neke grozne scene ubistva i sl. S vremena na vreme, kad bi neka scena bila jako strašna, on mi je prekrivao rukom oči, da ne bih kasnije ružno sanjala. Naravno, svo vreme me je i mazio, ljubio. . .

Međutim, u jednom trenutku između poljubaca, kroz glavu mi je potpuno jasno, kao da je izgovorena, prošla rečenica:

“VOLIM TE…”

Potpuno sam se sledila! Kroz glavu mi je prošlo milion misli:
“Jesam li to rekla na glas?
Jesam?
Nisam?
Od kud mi sad to?
Koji mi je đavo sada?…”

On je počeo da komentariše neku scenu u filmu, a ja ga ništa nisam čula, samo sam, kao po komandi, klimala glavom, i izgovarala: “Da, da…Potpuno si u pravu.” a pojma nemam o čemu je pričao. Od tutnjave u glavi ga ništa nisam čula. Samo sam u jednom trenutku osetila strah. Zašto i zbog čega baš strah – ne znam.

To je bilo preksinoć, ali ista misao mi je proletela i sinoć. . .i opet sam se sva pogubila. Srećom, on nije ništa primetio. Ne znam šta bih mu odgovorila da me je pitao šta mi je. Sigurno mu ne bih mogla reći:
“Ma, samo sam pomislila da ti kažem da te volim, ali nisam baš sigurna da li te stvarno volim ili sam samo malo puknuta u glavu.”
Potuno sam zbunjena zbog toga. Ne znam da li ga volim. Da sam zaljubljena, jesam – pa, to već znaju i vrapci na granama. Ali, dal’ ga volim?… Nemam pojma! I zašto sam osetila baš strah. Mogla sam osetiti i zbunjenost, ili uzbuđenje, ili bilo šta drugo. . . Ali strah je bio glavni. Da li je mene strah od mogućeg povređivanja? Verovatno. . . Da li me je strah od tolikog razotkrivanja sebe? I to je moguće. Možda se bojim da mi neće biti isto uzvraćeno. . .
Ne znam ni sama šta mi je. . .