Vidim ja juče: ništa od mog učenja. Umorna sam, nervozna, koncentracija – nula! Pola dana sam provela šetkajući po kući, a ništa nisam radila. . .

Popodne mi je došla šestogodišnja ćerka moje drugarice. Žive tu, u komšiluku. I počelo dete da mi priča kako jedva čeka da dođe nedelja, da njena mama ne ide na posao, pa da je vodi na bazen.. . A meni srce na komade. Pile malo, kako mi je žao. .. . I tu mi sine ideja! Ma, idem ja s njom na bazen, do vraga i sedenje kod kuće. Ionako nisam sposobna da učim po ovoj vrućini.

Spremile smo se za manje od 10 minuta, a već posle 15 smo skočile u bazen!

U trenutku kada sam se na leđima odgurnula od ivice bazena, pomislila sam: Glupačo jedna, trebala si ovo još jutros da uradiš! Osećaj jednostavno fantastičan. Plutajući na leđima, uši su mi bile pod vodom, pa niti sam čula bilo šta, niti videla išta osim neba. Samo oni čudni i lepi zvuci koje stvara voda udarajući od tela kupača i ivice bazena. . . Volim taj osećaj. . . Bilo mi je dovoljno samo par minuta tako, pa da se sama sebi nasmejem kako sam bila glupa sinoć pa sam kukala da mi je svega dosta. . . Eto, priuštila sam sebi samo 3 sata uživanja, i danas sam puna energije.

Naravoučenije: kada se osećate loše, i ništa vam ne ide od ruke, kada osećate pucanje po šavovima – ne silite sebe, ne mislite i ne radite na silu. Ne vredi tako… Priuštite sebi “vaših 5 minuta”, i svet oko vas će biti ofarban mnogo lepšim bojama…

Restrikcije po receptu Jane Doe.

U subotu opet jedan ispit, pa još jedan u ponedeljak. . . A šta ja radim? Igram Spider na kompjuteru u 1h noću…

Ne mogu više. Jednostavno NE MOGU! Treba mi malo “mozak na pašu”… Da ne mislim više ni na ispite, ni na ambasade, SUPove, papire bilo koje vrste, skripte, uplatnice, potvrde, knjige… JOOOOOOOOJ ! Hoću samo da se malo isključim iz svega. Da ne brinem mogu li pogledati film, mogu li umesto 5 za sat vremena naučiti 10 pitanja… Da ne mislim hoću li putovati, hoću li položiti ispit, smem li u 13h biti na suncu ili ne… Hoću da se malo isključim iz svega, makar na jedan dan. Jedan, jedini dan želim. Ma, ne želim zahtevam!

Jedan dan da provedem na bazenu. Eto, čak sam i skromna, realna. Ne tražim dan na plaži od belog peska, nego na glupom bazenu. . .

Ali, na žalost čak ni to sebi ne mogu da priuštim. A toliko sam umorna. . . Postajem patetična, pomalo paranoična, bez povoda nervozna, i samoj sebi ponekad nepodnošljiva. Čak sam počela i plakati na svaku glupost. Ja, koja plačem jednom u xxx vremena. Idioti, nepoznati me izvode iz takta, mene, uvek smirenu, staloženu. . . Zašto? Sve zbog glupog stresa i umora.

Kad ću se odmoriti? . . .

~Završni deo jedne jadne/tužne/smešne trilogije o svakodnevici u Srbiji~

Stižem u opštinski SUP jutros u 8h. Službenica priča sa 2 stranke ispred mene, i čujem kako im govori:

-Pa, moglo bi to i danas da bude gotovo, ali ipak će biti sutra jer nam danas ne rade kompjuteri.

JAOOOOO ! Nervni slom je na pomolu! Gutam knedlu i u neverici, prekidajući je, pitam da li sam ja to dobro čula da im ne rade kompjuteri? Na žalost ona klima glavom, i počinje sa nekim objašnjenjima i oprvdanjima….Ništa je ne čujem šta priča. Vidim ja da ona otvara usta, ali mi u ušima bubnja! E, tu mi je prekipelo….

-I šta ja sad da radim?

-Molim?

-Pa, zbog vašeg propusta ja nisam u petak dobila svoj pasoš…..-na brzinu joj objašnjavam o čemu se radi.

Ona kreće sa nekom pričom kako su oni uveli kompjutere, ali eto, to je dokaz da kompjuteri i nisu baš dobra stvar…. ?!?!? Ne verujem šta mi ludača govori! Ni da se izvini za svoj propust, ma ništa! Samo mi prosipa neke prazne priče kako im ponekad pada sistem i sl. Uspevam da je nagovorim da čim sistem proradi, da zove SUP u NSu i da im kaže da je sve sređeno. Na to ona vrti glavom i kaže da će pokušati, ali eto…nemaju oni baš dobru saradnju sa gradskim SUPom.

Došlo mi da joj kažem: ZABOLE ME UVO ZA VAŠU SARADNjU ! ISPRAVI SVOJU BRLjOTINU KAKO ZNAŠ I UMEŠ !

Ali, ne. Nisam joj to rekla. Tako nešto ću doći da joj kažem kad se dokopam pasoša, kad mi više ništa ne bude mogla… Na putu do grada, naravno, angažujem moju mamu da je cima talefonom svakih 20tak minuta i da “provera jel’ sistem proradio”…. (Dobra, draga mama, šta bih ja bez nje.) U SUPu u gradu objašnjavam službeniku šta se desilo, srećom pa isti radi. On odlazi u neku prostoriju i nema ga dobrih 20 minuta. Pri povratku, službenik mi govori da je zvao “onaj moj” SUP i čim se digne sistem, dobiću pasoš, da sednem u čekaonicu i ne mrdam… kakvo sedenje, čoveče! Pa meni za 5 minuta počinje ispit….Jooooj! Samo sam mu klimnula glavom, izletela odatle, uhvatila taxi i pravac fakultet.

Da ima sreće u nesreći, ovo je dokaz: profesor ne proziva po abecednom redu. Traži dobrovoljce, odn. kojim redom mi hoćemo da polažemo. Naravno da sam digla ruku pre nego što je i završio rečenicu! (-: u trenutku kada sam trebala da sednem ispred njega da počnem, moja torba počinje d zuji i zvoni k’o luda! Ups! Sorry, profesore…. Pogledam, mama me zvala i poslala poruku. jao, tek sad me hvata panika! Pa, ona zna da sam na ispitu, i zna da ne sme da me zove! Opet panika! Ali, moram da se koncentrišem na ispit….. bla-bla-bla s profesorom….nekih pola sata….predaje mi index, pogledam: OSMICA KO KUĆA ! Uzimam odmah i mobilni da pogledam poruku: od mame “Idi po pasoš, proradio im glupi komjuter!”

Nisam otišla po pasoš. . . .ODLETELA SAM ! Tamo me sačekao nasmejani….da, da, dobro ste pročitali : NASMEJANI službenik, zove me sa strane, daje mi pasoš i kaže:

-Jel znaš šta mi je rekla ona tvoja iz opštinskog? Nije im radio sistem pa ti zato nisu mogli uneti podatke… Ma, da, kako da ne! Šest meseci da im ne radi sistem, koga ona farba?!

Ne znam, gospodine koga farba, al’ mene neće farbati u naradnih 10 godina. . .

Shvatila sam da nešto nije u redu kada je pandur po treći put krenuo da pretražuje fioku punu pasoša… Zatimo je predao moju potvrdu službeniku pored. Ovaj je otišao u drugu prostoriju i vrativši se, ukucao je nešto u kompjuter, zavrteo glavom i rekao mi:

-Vaš pasoš nije urađen.

Istog trenutka meni su pošle suze. Jednostavno sam počela plakati onako tiho, bez reči… Pred svim onim ljudima… U utorak imam zakazano u ambasadi a moj novi pasoš nije gotov… Službenik je očigledno shvatio koliko me je to pogodilo i samo je ćutao i sažaljivo me gledao, i čekao je da se priberem.

-Vi ste menjali adresu…

-Jesam. Pa piše u ličnoj karti…  -uspela sam da mu odgovorim.

-Da, piše. Međutim, u vašem opštinskom SUPu oni JESU to napisli to u l.k. ali je nisu uneli u sistem, i zbog toga u kompjuteru i dalje stoji vaša stara adresa. Zato vam pasoš nije urađen. Nije mi jasno kako su smali da to napišu i još udare i pečat a da prthodno to ne unesu u sitem. Znate, to je veoma ozbiljno kršenje procedure…

Ma, kakva procedura! Šta to meni sad znači?! Ništa… Brinula sam samo o intervjuu u ambasadi, a sada izgleda neću ni otići tamo, samo zato jer je neka glupa slušbenica prekršila neku glupu proceduru… I dalje sam plakala. Osećala sam kako svi moji snovi i nade padaju u vodu. A ja nisam ništa pogrešila, niti mogu da utičem na to. I šta sad? Ništa. Svejedno, moram srediti to. Nekako sam uspela da zaustavim suze i da ga pitam šta treba da uradim. Čovek se na trenutak zamislio, i zatim mi je odgovorio:

-Znate šta? Idite u ponedeljak rano ujutro u vaš opštinski SUP, i recite im šta se dogodilo, i da to isprave. A ja vam garantujem da ćete onda dobiti vaš pasoš u ponedeljak posle podne.

Izašla sam odatle, otišla iza neke zgrade i isplakala se, gde me niko ne vidi. Pomislio bi neko što sam plakala ako to može da se sredi u ponedeljak,ali… Ne znate vi ove službenike u malim mestima. Biće dobro ako se uopšte pojave na poslu pre 9-10h, jer Bože moj, možda imaju posla pre toga… Treba otići na pijacu, skuvati ručak pre posla, i sl. pa tek onda otići na posao.Srećom, setila sam se da poznajem jednog od službenika u tom SUPu, pa ču valjda uspeti da to sve sredim na vreme. A da ne spominjem da istog dana imam i jedan jako važan ispit. Biće mi FRKA-FRKA-VESELO preksutra. Jao, ovo mi uopšte nije trebalo pored sve nervoze koju imam oko ambasade i ispita…

Inače, moja mama je išla pre par meseci da mi promeni adresu u l.k. i setila se šta se desilo. Predala je službenici zahtev za promenu, i ona je ispisala to u l.k. a zahtev je strpala u neku fioku pored svog stola… I on verovatno još uvek tamo stoji… Bar se nadam. Jer ne bude li ta službenica uspela to da ispravi preksutra,  podići ću takvu frku oko njihovog rada tamo, da će zažaliti što je ikada počela da radi na tom radnom mestu.

VREME: juče, oko 17h.
MESTO: gradski SUP u NSu

Ulazim u SUP, na šelteru gde se podižu novi pasoši nema nikoga. Službenik pored mi kaže da se samo javim dežurnom policajcu. Prilazim mu sa osmehom i finim, prijatnim glasom, pokazujući mu potvrdu sa brojem, govorim:
-“Dobar dan. Molim Vas, možete li mi Vi dati moj novi pasoš?”

-“Na šta ti ja ovde ličim?!?” -prodere se on.