VREME: juče, oko 17h.
MESTO: gradski SUP u NSu
Ulazim u SUP, na šelteru gde se podižu novi pasoši nema nikoga. Službenik pored mi kaže da se samo javim dežurnom policajcu. Prilazim mu sa osmehom i finim, prijatnim glasom, pokazujući mu potvrdu sa brojem, govorim:
-“Dobar dan. Molim Vas, možete li mi Vi dati moj novi pasoš?”
-“Na šta ti ja ovde ličim?!?” -prodere se on.
-”Izvinite, ali mene je onaj službenik poslao kod vas i rekao…”
-“Imam ja i pametnija posla nego da se bakćem s tobom!!! Idi tamo pa čekaj svoj red!!! Kad svi mogu da čekaju možeš i ti!!” -dere se toliko glasno da su svi ljudi, njih oko 70-80, ućutali i pogledali u nas.
Zanemela sam i vraćam se pred šalter za izdavanje pasoša, ispred koga inače nema nikoga, a ne kamoli nekoga u redu, za razliku od ostalih 15tak šaltera za liče karte, saobraćejne i sl. … U međuvremenu taj pandur čačka nokte naslonjen na zid. Toliko o “pametnijem poslu”… posle 15tak minuta, dolazi na šalter, uzima moj broj i samo me uporno gleda… Zbunjeno ga pitam šta nije u redu.
-“Lična karta…Daj ličnu kartu! To nije u redu! I takvi kao ti!”
-”Molim?!”
-“Ti si gospođo navikla si da sve dobijaš preko reda! Takve kao ti samo ušetaju ovde i očekuju da svi skačemo oko njih. Što nisi uzela redni broj i čekala da dođeš na red?”
-”Ali, za podizanje pasoša nije potreban redni broj…”
-“Ma, nemoj! Nego mene tamo cimaš! Ma, nosi se! Umesto da radim svoj posao, ja treba da tražim tvoj pasoš…”
-”To što ste vi nervozni ne daje vam za pravo da tako razgovarate sa mnom.”
-“Ti ćeš da mi kažeš ko je nervozan?! Dolaziš mi tamo sva nadrkana i dereš se da ti odma’ dam tvoj pasoš! I onda sam ja nervozan, jel’?! Muka mi je od takvih kao ti! Imam ja svoj posao ovde a ne da skačem oko tvojih važnih potreba! “
-”Hoćete Vi meni dati moj pasoš ili ne?”
-“Mooooliiiiim???”
-”Upravo ste rekli da to nije vaš posao, pa ako nije, ja ću naći nekoga drugog, čiji jeste.” odgovaram mu potuno smireno, dok on crveni od besa.
Napokon je ućutao i počeo da traži moj novi pasoš. Ali i dalje čujem psovke na moj račun. Doduše psuje sebi u bradu, a ne više onako glasno, tako da oni ljudi u čekaonici viče ne gledaju i ne krste u čudu. Svo to vreme, službenik koji radi pored, je ćutao i zabezeknuto gledao šta se dešava.
