Archive for » June 18th, 2007 «

~Lepe naše državne službe~ III deo

~Završni deo jedne jadne/tužne/smešne trilogije o svakodnevici u Srbiji~

Stižem u opštinski SUP jutros u 8h. Službenica priča sa 2 stranke ispred mene, i čujem kako im govori:

-Pa, moglo bi to i danas da bude gotovo, ali ipak će biti sutra jer nam danas ne rade kompjuteri.

JAOOOOO ! Nervni slom je na pomolu! Gutam knedlu i u neverici, prekidajući je, pitam da li sam ja to dobro čula da im ne rade kompjuteri? Na žalost ona klima glavom, i počinje sa nekim objašnjenjima i oprvdanjima….Ništa je ne čujem šta priča. Vidim ja da ona otvara usta, ali mi u ušima bubnja! E, tu mi je prekipelo….

-I šta ja sad da radim?

-Molim?

-Pa, zbog vašeg propusta ja nisam u petak dobila svoj pasoš…..-na brzinu joj objašnjavam o čemu se radi.

Ona kreće sa nekom pričom kako su oni uveli kompjutere, ali eto, to je dokaz da kompjuteri i nisu baš dobra stvar…. ?!?!? Ne verujem šta mi ludača govori! Ni da se izvini za svoj propust, ma ništa! Samo mi prosipa neke prazne priče kako im ponekad pada sistem i sl. Uspevam da je nagovorim da čim sistem proradi, da zove SUP u NSu i da im kaže da je sve sređeno. Na to ona vrti glavom i kaže da će pokušati, ali eto…nemaju oni baš dobru saradnju sa gradskim SUPom.

Došlo mi da joj kažem: ZABOLE ME UVO ZA VAŠU SARADNjU ! ISPRAVI SVOJU BRLjOTINU KAKO ZNAŠ I UMEŠ !

Ali, ne. Nisam joj to rekla. Tako nešto ću doći da joj kažem kad se dokopam pasoša, kad mi više ništa ne bude mogla… Na putu do grada, naravno, angažujem moju mamu da je cima talefonom svakih 20tak minuta i da “provera jel’ sistem proradio”…. (Dobra, draga mama, šta bih ja bez nje.) U SUPu u gradu objašnjavam službeniku šta se desilo, srećom pa isti radi. On odlazi u neku prostoriju i nema ga dobrih 20 minuta. Pri povratku, službenik mi govori da je zvao “onaj moj” SUP i čim se digne sistem, dobiću pasoš, da sednem u čekaonicu i ne mrdam… kakvo sedenje, čoveče! Pa meni za 5 minuta počinje ispit….Jooooj! Samo sam mu klimnula glavom, izletela odatle, uhvatila taxi i pravac fakultet.

Da ima sreće u nesreći, ovo je dokaz: profesor ne proziva po abecednom redu. Traži dobrovoljce, odn. kojim redom mi hoćemo da polažemo. Naravno da sam digla ruku pre nego što je i završio rečenicu! (-: u trenutku kada sam trebala da sednem ispred njega da počnem, moja torba počinje d zuji i zvoni k’o luda! Ups! Sorry, profesore…. Pogledam, mama me zvala i poslala poruku. jao, tek sad me hvata panika! Pa, ona zna da sam na ispitu, i zna da ne sme da me zove! Opet panika! Ali, moram da se koncentrišem na ispit….. bla-bla-bla s profesorom….nekih pola sata….predaje mi index, pogledam: OSMICA KO KUĆA ! Uzimam odmah i mobilni da pogledam poruku: od mame “Idi po pasoš, proradio im glupi komjuter!”

Nisam otišla po pasoš. . . .ODLETELA SAM ! Tamo me sačekao nasmejani….da, da, dobro ste pročitali : NASMEJANI službenik, zove me sa strane, daje mi pasoš i kaže:

-Jel znaš šta mi je rekla ona tvoja iz opštinskog? Nije im radio sistem pa ti zato nisu mogli uneti podatke… Ma, da, kako da ne! Šest meseci da im ne radi sistem, koga ona farba?!

Ne znam, gospodine koga farba, al’ mene neće farbati u naradnih 10 godina. . . )