Jutros u 4h sam s mosta, preko Dunava, ugledala grad. Nikada nije bio lepši. I prazniji. Ulice potpuno puste. Jedino ja, sama na bulevaru, sa dve ogromne torbe. Čudan je osećaj biti jedina osoba na ulici.
Napokon sam stigla kuci.
Mama srecna, prijatelji takođe. Svi su me danas radosno ispitivali o putovanju, o Liverpulu, o svim sitnicama. I svima sam potpuno mehanički odgovarala na pitanja. Kada su se razišli, da bih se odmorila, počela sam da otpakujem torbe. Sva odeca je bila tu, svi pokloni za meni drage – takođe. Ali, unapred sam znala da fali jedna stvar. . .
Nisam donela jednog velikog zmaja iz Britanije. Iako sam znala da bi mu se neko, uprkos svemu obradovao. Iako sam nekom obećala, da ću ga IPAK doneti. Vratila sam ga prošlog petka proizvođaču. Na pitanje prodavca čime sam nezadovoljna, da li bi mi možda druga boja više odgovarala, rekla sam:
-Sa zmajem je sve u redu i boje su odlične. Ali, osoba koja je trebala da ga dobije. . .ta osoba više ne postoji.
-Izvinite što pitam, ali da li je osoba možda umrla? . . .Ako jeste, primite moje saučešće.
-Ne gospodine, taj čovek je živ. Ali ono što je on bio, TO više ne postoji.
Znam da me nije razumeo, ali samo sam se okrenula i izašla. . .
Sad posmatram prazne torbe, i složene gomile stvari pored njih. Prljava odeća, čista odeća, knjige, pokloni, suveniri. . .Ali, ipak, fali mi taj zmaj. Nekako bi lepo izgledao na podu, između knjige “Pride and prejudice” i parfema Burberry “Weekend”. . .
