Iako me je sister opomenula (doduše sa smajlijem u rečenici) da će neki stvarno da pomisle da sam lezbejka ako ovo napišem, ali ipak:
*
Jooooj, al’ me tipovi smaraju uveče u gradu!
Izašla sam u subotu sa drugaricama u provod. Nisam par meseci izlazila, i stvarno sam se radovala tom “ženskom izlasku”. I onom spremanju, sve u kompletu sa sveže nalakiranim noktima, i štiklama od 10cm., i feniranju dok sa radija trešti muzika. . . Ma, svemu!
Otišle smo u konobu Orkus, na tamburaše. Mogli ste i slike sad da gledate, da baterije u foto-aparatu nisu bile prazne. Muzika standarno super, masa u lokalu vesela. Svi piju, pevaju, PARDON : dernjaju se “Dunave, dunave, kraj tebe mi scre moje ostade…” (Jelena, setih se i tebe) Ma, atmosfera jednog pravog vinskog podruma, i sve to naravno uz odlične, hladne pola-pola špricere!
I onda, naravno, sve to pokvari jedan tipičan mamlaz, koga bih inače namirisala na kilometar, da onaj špricer nije bio onako jak. Elem, prilaze njih trojica, gledaju gde da “parkiraju” u onoj gužvi, i moja “pametna” najbolja drugarica im, onako naivno, ponudi da ostave jakne na našim stolicama. I to uz objašnjenje, meni, “Pa, znaš kako je nama kad nemamo gde da spustimo jakne i torbe…” Joj, ćurko jedna…
Naravno, momci se nisu zadržali na tome, nego su taj poziv odmah iskoristili da se bace na priču. . . . OK, priznajem, dvojica su bila sasvim ok momci, ali onaj treći…. Uh! Pa, taj nije zaklapao! Pričao je 100 na sat! Plus, konstantno se iz petnih žila trudio da bude zanimljiv, a bio je daleko od toga. I naravno, k’o za inat, nakačio se mene da muva! Uzgred, da napomenem da mu je negde oko 40-42 godine (meni je 27, pa računajte razliku) a mislim i da klinci od 15 imaju bolje fazone, pogotovo za muvanje.
Vrhunac je bio kada je nestao na kratka, jer je video da je “zanemaren”, i od strane drugova i s moje strane, i nakon što se vratio ispaljuje sledeće pitanje:
“Jel ti to muvač?” . . . . .WTF ?!. . . “O čemu pričaš?” upitam ga.
“Pa, ovaj tip iza tebe me je pogledao k’o da mu ulećem u teritoriju. Mislim, hoće i on da te muva, ali sam te ja pre njega zbario.”
Od zapanjenosti sam samo promrmljala da nemam pojma o čemu priča, i da niko nikog nije ZBARIO. Ali, ja on pokazujući na svoje drugare, samo nastavio:
“I ? Jeste li razmenili brojeve telefona? Pa, mogli bi…” – i tu ga ja presečem sa
“Šta bi mogli? Da se čujemo sutra da idemo na kaficu? Ili da se sledećeg vikenda dogovorimo za izlazak? Sorry, ali ne delim telefone ljudima koje upoznam u kafani.”
Pogledao me zapanjeno, i naravno pitao zbog čega, i “Zar nije UPRAVO to baš razlog zbog koga RIBICE izlaze? Da upoznaju DOBRE tipove?”
Jao, pala mi je roletna na oči!! Mislim, nisam ja nikakav odbojna, nadrndana devojka koja ne voli da se zeza u gradu, ali ON ! Bože me sačuvaj! I odakle mu do vraga ideja da je ON MENE ZBARIO ?! Nisam znala da su devojke “zbarene” ako su silom prilika bile prinuđene da pola sata slušaju par loših viceva, na koje se čak ni nasmejale nisu, nego su samo klimnule glavom.
I onda vrhunac večeri: kreće sa nekom pričom, koja je valjda trebala da nam bude smešna, o tome kako on veruje u Deda Mraza i veruje u bajke, i da bi mi RIBICE trebale da verujemo barem u bajke…… E, tu mi je naleteo k’o kec na destku!
“Pa, ja verujem u bajke. . . Pogotovo u one sa prinčevima.”
“Stvarno?” upita me on oduševljen, sa pogledom srećnog teleta.
“Pa, naravno! Verujem u prinčeve na belom konju. . . Doduše, u zadnje vreme mi prilaze samo konji.”
I napokon je ukapirao! I, fala ti Bože, onda je napokon i ućutao. A već posle par minuta rekao drugovima “Hej, mogli bi mi da krenemo kući.”
