Htela bih da opet sanjam onakve snove koji se dugo pamte . . .

I htela bih da se ujutro probudim sva zamišljena, sa onim čudnim osmehom, koji ni moji najbolji prijatelji ne mogu da protumače. . . I htela bih da ustanem od stola u kafiću, i izađem napolje, jer mi je zazvonio telefon, i da drugaricama na pitanje “Ko te je zvao?” odgovorim samo pogledom.

Želela bih da mi ne smeta što su mi noge mokre do kolena, jer kiša toliko jako pada, a ja sam umesto čizama obula patike. Želela bih da šetam po opalom lišću i da ga šutiram i gledam kako se sve one boje presijavaju. Želala bih da ova jesen nije siva, već zlatna. . .

Hoću da vikendom izađem negde s društvom, i da u nedelju po podne mamurna, s osmehom razmišljam “Al’ nam je bilo super!” Hoću da sasvim slučajno naletim na neku knjigu, meni potpuno nepoznatog pisca, i da sledećih mesec dana gnjavim ljude sa “Znaš kako sam dobru knjigu pročitala!” Hoću da moj glupi, razmaženi mačor češće ulazi u kuću, i da mi, kako on to ume, sasvim nenadano skoči na tastauru jer bi hteo da ga mazim.

Obavezno ću braon ugljem nacrtati onaj crtež koji već mesecima sklapam u glavi i obavezno ću ga uramiti i okačiti na zid moje sobe. Obavezno ću popiti domaću višnjevaču sa drugaricom, jer je napokon dobila posao u struci. Obavezno ću skupiti pare za novogodišnji šoping u Štutgartu i obavezno ću se tamo ponašati kao da je sasvim normalna stvar kupiti kaput u H&M za 30 evra.

Ne znam zašto tako kasno ležem u krevet. Ne znam gde mi je onaj zimski braon šešir. Ne znam zašto uvek zaboravljam foto aparat. Ne znam zašto u oktobru ne volim pitanje “A gde ćeš za Novu Godinu?”

I ne znam gde mi se zagubio onaj osmeh koji nosim svake godine u ovo doba. . .

“…If you pay the price
She’ll let you deep inside
But there’s a secret garden she hides…”

Krađa identiteta je izgleda postala “moderan fazon” u poslednje vreme. . .

Dejan Bizinger je pisao o krađi tekstova, Mooshema takođe, a neki dan sam videla da i Blogowski ima sličnih iskustava. Iako sam bila zgrožena sa oba slučaja, mislila sam da je to retkost i da se dešava samo popularnim blogerima, i sa popularnim sajtovima. Malo morgen! Možda se dešava čak i vama, ali još uvek ne znate za to…

Gledajući dolazne veze na Google Analyticsu danas, primetila sam dosta poseta sa nekog foruma (koji neću imenovati). Odem tamo, ukucam na SEARCH : AuroraBorealis, i kad nisam pala u nesvest! Očekivala sam da ću negde videti da me je neko linkovao u tekstu, sa rečenicom tipa “Čitao sam nešto kod Aurore Borealis…bla-bla…” Ali NE !

Neko je ‘ladno u svom profilu, pored podataka tipa godište, lokacija, ICQ broj i sl. , u potpis stavio moj blog! Neko se tamo predstavlja kao JA ! Neko se hvali da je ON/ONA pisac mog bloga!

Iznerviralo me je i to što ništa od svojih podataka nije unela, osim podatka “Moj vebsajt: http://auroraborealis.blog381.com” i toga da je iz Beograda. Možda je i dobro što nije ostavilo mail adresu. Bog zna šta bih sve napisala u mailu dotičnoj osobi. Verovatno bih joj u onom trenutnom besu spomenula “užu i širu familiju”. Ovako, imala sam vremena da se smirim i razmislim. Jedino što sam uradila, i što sam i mogla da uradim, bilo je poslati mail administratoru dotičnog foruma, i objasniti da se radi o krađi. Nadam se de će mi poverovati. . . A ako mi ne poveruju, jedino što mogu da uradim jeste da vam svima ovde glasno kažem:

Ja sam iz Novog Sada. Imam 27 godina. Ja sam jedini pisac ovde. I član sam samo jednog foruma, i to Foruma381.

Sve ostale Aurore koje se potpisuju sa ovim blogom, na nekim drugim forumima – lažu.

A poruka “tim lažnima” je sledeća: Živi svoj život, svoje avanture i piši svoj blog!

P.S. Jedna stvar u vezi svega ovoga me je i nasmejala: ta Aurora Borealis je na tom forumu najviše pisala na temu muzike, i to hevi-metala. Pa, jel može bilo ko od vas (nakon svih onih pesama ubačenih u tekstove) i da pomisli da ja slušam hevi-metal?!

Za Laku noć ide Wim Mertens “Close Cover”, zatim Erik Satie “Gynopedie” . . .

 On noćas putuje. Želim mu širok, osvetljen put, i da mu je noga lagano na gasu. Požuri polako, blesane jedan…

Onaj drugi. . .hm. . . ne znam šta radi. On možda spava, a možda upravo sad secka banane za voćnu salatu, u ono velikoj starinskoj činiji.

Ni jedan ni drugi me noćas ne bi učinili srećnom. Prvi bi mi verovatno izvukao osmeh s nekom pričom,  o prijateljima, o vinu. . . A drugi. . . taj više ni suze, a kamoli osmeh, ne može da mi izmami.

Noćas bi me srećnom učinili jedino flaša onog, meni omiljenog, Francuskog roze šampanjca i sedenje kraj pećke u kojoj gori bukovo drvo, i vidi se plamen kroz onaj stakleni deo na vratancima.

Moj drug bi verovatno pokušao da me nasmeje pričama o tome kakve su Ruskinje. Moja najbolja drugarica ne bi pokušavala da me nasmeje. Ona bi samo sela pored mene, naslonila glavu na moje rame i rekla : “Svi su oni isti” a ja bih joj po hiljaditi put odgovorila “Nisu, mila, svi isti…” I nastavile bi da pijemo šampanjac, gledamo kroz prozor i ćutimo. . .

Onima koji imaju nekog kraj sebe, reći ću samo “Još je mlada ova noć…”

A onima koji noćas sami ležu u postelju : Laku noć i lepi snovi, i probudite se s osmehom. . .

*
*
*
*
*

Do sada sam mislila da pisanje bloga, čitanje istih i MSN chatovanje, služe samo za moje zadovoljstvo i opuštanje, i za moje proširenje znanja o nekim temama koje me lično interesuju…  Ali, osim što sam chatovanjem i blogovanjem, upoznala neke nove ljude, stekla prijatelje a i “one druge”, moj kratki ”on-line staž” ću iskoristiti i za još nešto: za pisanje seminarskog rada na fakultetu.

Ponuđena mi je tema ”Gender and Power in Online Communication“, ili u prevodu “Pol i moć u on-line komunikaciji”. Pošto po prirodi volim da analiziram razne stvari tipa govor i ponašenje, ova tema je kao stvorena za mene. Glavni izvor informacija mi je knjiga Susan C. Herring, istoimenog naslova .

U njoj je pisano o tome kako se žene i muškarci predstavljaju i komuniciraju u virtuelnom okruženju. Da li je i koliko došlo do izjednačavanja polova makar u ovom vidu komunikacije, i kako se oba pola predstavljaju u takvom okruženju.

Dati su i zanimljivi primeri kako mi različito komentarišemo iste teme na npr. blogovima i forumima. A i da se nadovežem na priču kod Suske, dati su i primeri kako i koliko žene i muškarci ostavljaju svoje negativne kritike ili podršku.

Koliko god internet pružao mogućnost da se  sakrije identitet pisca, neke sasvim male sitnice, nevezane za gramatiku i sl., bez problema nam mogu otkriti pol te osobe, i gomilu drugih stvari, koje pisac zapravo nije želeo da otkrije.***

Poenta je u tome da u ovom virtuelnom svetu, u kome možemo biti sve ono što zapravo nismo, možemo pokazati i svoje pravo lice. Nekada je lakše reći potpunom strancu jako intimne stvari. Žene ovde mogu reći koliko su zapravo jake , a muškarci mogu pokazati koliko su emotivni, odnosno možemo pokazati stvari koje u ovom, i dalje većinom patrijarhalnom svetu, nisu uvek poželjne.

Možemo staviti maske, a možemo i u potpunosti ogoleti dušu. . . Sve je stvar izbora.

(***napomena: u engleskom jeziku se, ako ne znamo pol pisca, to ne može uvek videti iz teksta, jer ne postoji promena glagola po ženskom ili muškom rodu)

Nemam pojma kako smo Gospodin i ja u subotu došli do razgovora o blogovima… Uglavnom, brži jezik od pameti, i izletela sam se da i ja pišem blog već neko vreme.

Naravno, onda je krenuo sa moljakanjem da mu dam link. Maltene pola sata me je gnjavio, i jedva sam ga ubedila da nema šanse da mu to otkrijem, s izgovorom da niko iz real lifa ne zna adresu. Malopre gledam GoogleAnalytics i . . . jaooooo! Nekoliko dolaznih veza zahvaljujući mom imenu. Mom PRAVOM imenu! Kad me srčka nije strefila! Setila sam se odmah odakle sve to stiže, i smirila se na trenutak…

Ne smeta meni da ljudi ovo pročitaju, i da znaju da sam to ja. Ali, ne znam kako bih se osećala da on to pročita. Možda bi to bilo i ok, sigurno bi mu bilo i drago što neko tako piše o njemu. Ako ništa drugo, makar bi mu ego bio nahranjen.

Sreća moja, pa sam mu rekla da mi je pseudonim neobičan, i da mu nikad ne bi palo na pamet da ga poveže sa mnom. A dovoljno bi mu bilo da ukuca moje ime u Googlu, i na prvoj strani bi imao bar 10tak linkova koji vode ovamo. . .

Mogla bih sve ovo napisati u jednoj rečenici: Videću se u nedelju s jednim dečkom, i možda ću početi vezu s njim.

Ali, zašto prosto, kad može komplikovanao:

Upoznala sam nekog, nije bitno ni kad, ni gde. Bitno je da jesam. I bitno je da je taj neko uspeo da mi skrene misli od mjioh prošlih, propalih ljubavi. Malo me je prodrmao, malo nasmejao, malo mi skrenuo misli sa prošlosti na budućnost. Na dane kada jedva čekam da ustanem iz kreveta da udahnem vazduh punim plućima.

Potsetio me je na to kako je lepo kada se ujutro probudim a na telefonu me čeka poruka: Dobro jutro. On od mene ne očekuje ništa, a opet, voleo bi da dobije sve. On zna koliko se bojim svega novog, koliko se plašim za svoje srce. . . On čak i čita sve ovo što pišem sada, i zna sve što sam pisala ranije.

Misli da me poznaje. Govorim mu da bude oprezan, jer ni ja sebe ne poznajem dovoljno. . .

Rekao je da ne želi nigde i ni u šta da me na silu gura. Da će me pustiti, da će čekati, biti strpljiv, jer oseća da će sve doći na svoje. Hoće li? Lepo je što je on u to siguran. Jer ja. . .ja još uvek nisam.

Znam da će i ovo sad pročitati. Znam da će ga ove moje reči verovatno malo uplašiti. ali, ipak ih ostavljam ovde. Moram. Ovaj blog – to sam JA. I pre njega, i posle njega. I sve što mi se vrzma u glavi biće na ovom ekranu.

Odbrojavam dane i sate kada ćemo sami sedeti negde, u nekoj tišini,  i iz pogleda pokušavati da prozremo šta onaj drugi misli. Mada, čini mi se da znam šta on misli. . . Možda bih trebala da sednem pred ogledalo i da pokušam u sopstvene misli da provirim. Ali, ipak će srce tu da presudi a ne glava. . . Videćemo, ima vremena. . . Barem toga uvek ima.

PODNASLOV:

Kad juto počne čudno . . . dan se završi još čudnije!

Znate da mi je jučerašnje jutro počelo čudno. Bojala sam se čak i kod frizerke da odem. Eee. . . dobro je da sam otišla. Evo kako je tekao razgovor tamo:

JA: uradi mi nešto sa bojom kose. Vidiš kako delujem bledo.  Dosadilo mi da me svi pitaju da li sam bolesna! Ja bih neke tamnije pramenove na ovu moju plavu.

FRIZERKA: Pa, može naravno. Evo ti paleta boja pa izaberi…

JA: Jao, nemoj da ja biram… Ajde ti smisli šta bi bilo najbolje.

I smislila je:

 Ovaj smajli, u dnu slike, nije slučajno ispao tako malo “đavolast”

Otkad znam za sebe , bila sam plavuša. Ovo je prvi put u životu da sebe vidim drugačijom.  Bilo je 5 minuta panike u salonu, pred samo farbanje, čak mi je morala dati i malo vode, da se smirim. Ali, stisla sam petlju, i prelomila! I prezadovoljna sam svojim odrazom u ogledalu. Mada, trebaće vremena da se naviknem…

Priznajem: puno puta sam u životu dobro prošla samo zato što sam “mala, nežna plavuša”. Gomilu puta sam to s namerom koristila. Puno puta su ljudi bili iznenađeni kada ukapiraju da “mala plava” nije naivna, pogotovo da ume da uzvrati svojim dugačkim jezikom.  Ali, dosadilo mi je to… da mi pridaju neke karakterne osobine samo na osnovu izgleda! Ne mislim ovde na viceve o inteligenciji blondina.

Jedina stvar koja će mi faliti iz mog “života kao plavuše” je : Koji sada izgovor da koristim kad nešto ne znam, ili zabrljam? Ovako, šta god da uradim, mogla sam izgladiti situaciju s nabačenim “nežno-naivnim”osmehom i rečenicom “Pa, šta ću kad sam plavuša!”

E, gotovo je s tim. . . Sad sam crvena, ili kako reče frizerka: svetlo bakarna.

Ako znate viceve o crvenokosima, sad je vreme da ih čujem.

EDIT: Kako blogerka ide kod frizera ? Kaže: “Hoću #FF5E5E “

Sinoć sam jednoj osobi rekla da se meni svakog jutra dan čini divnim… Bolje da sam ćutala.

Ustajanje, oblačenje, pristavljam vodu za kafu, umivanje, pranje zuba, češljanje, krema na lice, voda je vrela, pravim ness.

Sedam pred kompjuter, neodoljiva želja da za Dobro jutro čujem “Old Yellow Bricks”:

Pijem kafu, Bluetooth proradio naprasno, prebacujem muziku na telefon, palim cigaretu i . . . . ! ! !

Jedna je već u pepeljari, izgorela do pola. . . Nešto nije u redu! Meni se to ne dešava. . . Pogotovo ne uz prvu jutarnju kafu i prvu cigaretu. . . Do vraga, ovo neće valjati. Pa tek je pola 8 a ja već tako brljam. A dugačak dan je preda mnom. Zašto, kao i svakog jutra nisam poslušala Telepopmusic i “Breath”? Ili bilo šta drugo lagano. . . Ali, ne, gospođica je bila raspoložena da čuje :

“You are the fugitive,
But you don’t know what you’re running from,
You cant kid us,
And you couldn’t trick anyone,
Houdini, love, you don’t know what you’re running away from“

Kao da podsvesno sama sebi želim da natrljam nos slušajući gde ja to grešim. . . Ok, ništa strašno. Smiriću se. Sve je OK. Sve ĆE BITI ok. . . Gasim onu cigaretu koja je prva upaljena, ništa to ne znači. . .  Malo morgen! Demijan počinje da pokazuje svoju narav. . . Bluetooth na kompjuteru pokazuje stare IZBRISANE fajlove, novi kao da ne postoje, internet konekcija počinje pa puca na svaka 2 minuta, otvoreni folderi se “zakucavaju”. . .

Ah, ko me je terao da kompjuter krstim imenom “Demijan”!?! Hmm. . . nije niko, ali očigledno sam mu dala odgovarajuće ime.

A da se ja vratim u krevet? Možda bi to pomoglo? Da odspavam još sat-dva, onda ustanem i započnem dan iz početka? Ili da samo otkažem zakazan termin kod frizerke? . . . Kakve sam sreće, ne bi me čudilo da mi danas boja kosa ispadne u nekim finim, zelenim ili crvenim tonovima. . .

Do vraga!

Gasim kompjuter, gasim cigaretu, kuvam novu kafu, ponovo sedam pred komp, i puštam drugu pesmu za Dobro jutro. Biće ovo lep dan. Ima da bude! Ja ću ga napraviti divnim, hteo on to ili ne!