Mogla bih sve ovo napisati u jednoj rečenici: Videću se u nedelju s jednim dečkom, i možda ću početi vezu s njim.
Ali, zašto prosto, kad može komplikovanao:
Upoznala sam nekog, nije bitno ni kad, ni gde. Bitno je da jesam. I bitno je da je taj neko uspeo da mi skrene misli od mjioh prošlih, propalih ljubavi. Malo me je prodrmao, malo nasmejao, malo mi skrenuo misli sa prošlosti na budućnost. Na dane kada jedva čekam da ustanem iz kreveta da udahnem vazduh punim plućima.
Potsetio me je na to kako je lepo kada se ujutro probudim a na telefonu me čeka poruka: Dobro jutro. On od mene ne očekuje ništa, a opet, voleo bi da dobije sve. On zna koliko se bojim svega novog, koliko se plašim za svoje srce. . . On čak i čita sve ovo što pišem sada, i zna sve što sam pisala ranije.
Misli da me poznaje. Govorim mu da bude oprezan, jer ni ja sebe ne poznajem dovoljno. . .
Rekao je da ne želi nigde i ni u šta da me na silu gura. Da će me pustiti, da će čekati, biti strpljiv, jer oseća da će sve doći na svoje. Hoće li? Lepo je što je on u to siguran. Jer ja. . .ja još uvek nisam.
Znam da će i ovo sad pročitati. Znam da će ga ove moje reči verovatno malo uplašiti. ali, ipak ih ostavljam ovde. Moram. Ovaj blog – to sam JA. I pre njega, i posle njega. I sve što mi se vrzma u glavi biće na ovom ekranu.
Odbrojavam dane i sate kada ćemo sami sedeti negde, u nekoj tišini, i iz pogleda pokušavati da prozremo šta onaj drugi misli. Mada, čini mi se da znam šta on misli. . . Možda bih trebala da sednem pred ogledalo i da pokušam u sopstvene misli da provirim. Ali, ipak će srce tu da presudi a ne glava. . . Videćemo, ima vremena. . . Barem toga uvek ima.
