Nemam pojma kako smo Gospodin i ja u subotu došli do razgovora o blogovima… Uglavnom, brži jezik od pameti, i izletela sam se da i ja pišem blog već neko vreme.
Naravno, onda je krenuo sa moljakanjem da mu dam link. Maltene pola sata me je gnjavio, i jedva sam ga ubedila da nema šanse da mu to otkrijem, s izgovorom da niko iz real lifa ne zna adresu. Malopre gledam GoogleAnalytics i . . . jaooooo! Nekoliko dolaznih veza zahvaljujući mom imenu. Mom PRAVOM imenu! Kad me srčka nije strefila! Setila sam se odmah odakle sve to stiže, i smirila se na trenutak…
Ne smeta meni da ljudi ovo pročitaju, i da znaju da sam to ja. Ali, ne znam kako bih se osećala da on to pročita. Možda bi to bilo i ok, sigurno bi mu bilo i drago što neko tako piše o njemu. Ako ništa drugo, makar bi mu ego bio nahranjen.
Sreća moja, pa sam mu rekla da mi je pseudonim neobičan, i da mu nikad ne bi palo na pamet da ga poveže sa mnom. A dovoljno bi mu bilo da ukuca moje ime u Googlu, i na prvoj strani bi imao bar 10tak linkova koji vode ovamo. . . 
Iskreno, i meni po nekad smeta to isto sto i tebi…
AL sta da radim? Moj izbor, povratka nema…
Pa kad je vec tako, onda nek nam bude lepo…
Uuuu, Deda, gde nađe ovaj stari tekst. . .
Pa, napisan je pre skoro tačno godinu dana! :D
Inače, Gdin sada zna za moj blog, al’ su neki tekstovi stavljeni pod PRIVATE ;)