~ Izmišljeno sećanje ~

KLIK na Play ->

Vidi se samo jedna tanka linija na dnu vrata, od svetla u hodniku. Ovde, u sobi, svetlo  nam nije potrebno. Skidam se u mraku. Ti ionako znaš kako izgleda svaki santimetar na mom telu.

Prelaziš rukom preko mog obraza, preko ramena i ideš ka vratu. Polako prstima kliziš niz moju kičmu. Počinjem da čujem muziku. Neki lagani ritam počinje. Ili to možda samo grane drveta udaraju u roletne. Ne znam, a nije ni bitno.

S tobom i tišina zvuči kao najlepša melodija.

Na tvojim rukama osećam da si se naježio. Znam da nije zbog hladnoće. Ali ipak povlačim prekrivač preko tvojih leđa.

Na obližnjoj raskrsnici neko naglo koči. Verovatno se upalilo crveno svetlo. Obavezno zaustavljanje. U mojoj sobi ze tebe uvek važi samo zeleno. Vozi dalje, ne zaustavljaj se.

Sijalica na banderi ispred moje zgrade se odjednom upalila. A ne radi već mesecima. Na trenutak vidim odsjaj u tvojim očima. Po njima znam da se osmehuješ.

Još jedan zvuk čujem u sobi. Tebe – kako polako i duboko dišeš.

Komšija u stanu preko puta mog, pali svetlo i ulazi u kuhinju. Primetila sam da se noću često budi i šeta po stanu, ne može da spava. Ja ću noćas spavati mirno. Ali ću kao i uvek, kroz san osetiti kako me pokrivaš.

Neću da ti kažem da mi je uvek toplo kad spavam kraj tebe. Samo ti mene pokrivaj, srećo moja. . .

Laka vam noć, umorni ljubavnici. Dobro vam jutro, pospani radnici.

This entry was posted in Reči koje se ne izgovaraju. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*