Nije me maznuo nikakav Hans niti Gotlib ali ja ljudi ovde nemam komp! Mada, kad malo bolje razmislim, nije to ni tako lose. Umesto da sedim ispred ekrana, skoro svakog dana negde idem, setam. . .

Ok, priznajem, malo mi je falio net. Uspela sam da posaljem tek nekoliko novogodisnjih e-cestitki. Ko je nije dobio, a ocekivao je: stvarno mi je zao, visa sila je bila u pitanju.

Nego, sto se tice zivota ovde. . . Nije lose, al’ je meni kod kuce mnogo bolje. Jest’ da imaju dobre kobasice, dobro pivo, ni vino im nije lose. Al’ sta da radi dete iz Vojvodine ovde, kad za Bozic nema ni malkice visnjevace da se s njom nazdravi. . .

I snizenja su super: -25%, -50%, -75% . . . Al’ sad imam mali problem zbog svih nakupovanih stvari: treba sve to strpati u kofere sa ukupnom dozvoljenom tezinom 20+8kg. A ja jadna nisam mogla da odolim ni ljubicastim cipelicama, ni crnim cizmicama, ni beloj niti braon jakni, a i neku africku figuru moram nekako da strpam medju majice i pantalone. Parfeme i sminku ne smem ni da spominjem!

Vecernjim izlascima ovde sam totalno razocarana: nemacki ni pop ni rok ne volEm, a ni nase gastarbajterske klubove sa Liki, Miki, Viki, Biki. Uzgred, jel znate kako mi je bilo za docek u jednoj “nasoj” diskoteci? – Boze me sacuvaj! Ne dao Bog ni najvecem neprijatelju!!! Dobila sam dozu ruzicaste muzike za narednih 10 godina, a o seljacenju i pokondirenosti prisutnih necu ni da pisem! Cast izuzecima.

Nego, raspisala sam se, a moram da pokusam da spakujem stvari, i da merim tezinu torbi. U utorak idem kuci, pa da vidim hoce li nesto morati da se salje postom.

Kuco moja, kucice, eto mene uskoro. . .