Opet me nema.
Nije da ja ne pišem. Pišem, ali svi tekstovi završavaju na raznim papirićima. Na stranicama iskinutim iz sredine sveske za sintaksu, na poleđini reda vožnje, marginama dnevnih novina, ili onako lepo ispričani, ostaju u mojoj glavi.

Kako i da se nateram da sednem za kompjuter, kad je napolju otoplilo, kad su voćke počele da cvetaju. Lepše mi je da sedim na nekoj klupi, pored mirisnog procvetale drveta, sa slušalicama u ušima, i radiom 021 , odvrnutim do maksimuma. Sa fakulteta ponekad idem peške kući. Ko je iz NSa znaće šta znači šetati od centra do Naselja. (Ne, ne bi vas zabolele noge)

****************************

Otišla sam kod frizerke, da zakažem termin. Ima 2 sata slobodnog – mogu i odmah ako hoću. Farbanje – malo drugačija nijansa. Šišanje – malo kraće. Krenem da platim – dobijem poveći popust, jer sam joj eto, redovna mušterija. Krenem kući – dobijem na poklon pakovanje za kosu, jer je neki dan bio 8. mart.

Napolju se smračava ali je i dalje toplo. Ja imam osmeh. A što i ne bih? Promena, pa makar i frizure i vremena, je uvek dobrodošla. Nešto mi fali. . . Hm. . . Muzika. . . Uključujem radio na svom telefonu, i kreće pesma u čijem ritmu nastavljam da hodam. Dizanje samopouzdanja je sad na redu:
[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=gvmyTZEqlo8&hl=en]

Dolazim do stanice. Autobus mi odlazi ispred nosa. Ha! Super! Nije onaj koji meni treba. Dok čekam bus, cupkam nogom u ritmu muzike. Primećujem da me neko posmatra. Mlađi muškarac, u odelu, s raširenim novinama u rukama, gleda me i smeška mi se. Ne čudi me. Osećam se toliko dobro da se to sigurno vidi na meni. A i sigurno sam mu zanimljivija ja nego neki članak u “Ekonomistu”. (rekoh već, samopouzdanje na nivou) :)

Stiže bus. Ulazim, i mada se osećam kao sardina, ne smeta mi. U roku od par minuta vidim da je troje klinaca ustalo i ustupilo mesta jednoj mami s detetom, i jednoj bakici. Čudne stvari se dešavaju danas. . .

U stanu proveram e-poštu. Neko mi je poslao e-mail. Hteo bi da se dogovorimo za kafu. Da spojimo ton i sliku. Skoro pa kao “blind date”.

Što da ne? Proleće je . . . ili mi je “proleće lupilo u glavu”. ;)

[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=I6LVGcIC1Tc&color1=0x234900&color2=0x4e9e00&border=1]

Ona je davno napunila osamnaest. Ona zna šta želi da radi u životu. Ona zna šta voli, a šta ne. Ona nema omiljenu grupu, ali u roku od par sekundi nabroji 10ak pesamam bez kojih ne može.

Ona ima ljude koje voli. I ljude koji vole nju.

Ima omiljene knjige poređane na polici tako da se lako dohvate. Ima omiljeni džemper, omiljeni karmin, omiljeni sto u omiljenom kafiću. Jako voli jednu zelenu maramu.

Ona je srećna. Barem drugi tako kažu. A ona im nekad veruje a nekad ne.
Ona voli da se smeje. Ona voli kad se drugi smeju. Ona bi volela kad bi mogla češće da plače. . .

Ona svaki put kad zaspi nešto sanja.

Ona bi htela da ima puno stvari. Ništa od toga se ne kupuje. Osim onog kučeta. Ali, to je ionako jedina ljubav koju je moguće dobiti za novac.

Ona ovaj dan obeležava nekakvim smeđim flomasterom na kalendaru. Malo uspona, malo padova. Malo lepih dešavanja a malo i onih drugih. Prosečan dan, rekao bi neko. Ali njoj nije.

Ona je danas saznala da ju je neko slagao. Posle toga je i ona izgovorila laž.

Ona danas nije bila zadovoljna ni sobom ni drugima.

Skarlet O’Hara je rekla “Sutra ću misliti o tome. Sutra je novi dan” i zato Ona sad odlazi da spava. Da kad otvori oči, bude novi dan.