Kad me neko pita odakle sam, razmišljam da li da kažem gde sad živim, ili gde sam rođena. . . Da li da spomenem majčino ušće Neretve, ili da ispričam gde mi je prababa dva puta krstila decu. . .

U svom gradu sam provincijalka, u svom selu “građanka”. Kako god da okrenem, ispadnem autsajderka ili dođoška.

Kada me u gradu, ljudi s prezimenima na -OV, -SKI i -ŠKI , pitaju za ime, samo me upitno pogledaju kad čuju da se moje prezime završava na -AC.
Kad me u selu neko od ovih IĆ-evaca pita “čija sam”, svaki put čujem: “Ti nisi iz mog kraja, jel’?

Do vraga s tim više! . . .ili “Do đavola!” . . . Nije šija, nego vrat. Fuj!

Pijemo istu vodu, isti vetar nam duva s Dunava!

Čak i psujemo isto!
Osim što ja ne psujem oca, kao ovi ovdašnji, niti psujem Boga, kao oni “odanle”.

Ali, ako me još neko upita odakle sam i počne da me ubeđuje kako bolje od mene zna ko sam i šta sam… Ma, ima da mu opsujem i Boga i oca, i majku, i još neke za koje nije ni znao da ih ima u familiji!

Lepo reče Balašević:
“Sloven sam, belac, slobodni strelac.
Za svaki slucaj, jos uvek samo svoj.”

[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=Q8Tiz6INF7I]