Poslednji tekst napisan 8. jula. . . Uh! Kako je to davno bilo.
Već 3 dan sedam za kompjuter s namerom da, napokon, ponovo krenem s blogovanjem i. . . trema!
“Jesam zaboravila kako se piše? Šta da pišem? Da stavljam sliku ili muziku?. . .?”

I onda, samo sednem, KLIK na blog, KLIK na Write Post, i reči krenu same od sebe, kao i uvek. . .

Gde sam bila, šta sam radila?

Odmarala od fakulteta. Odmarala od TVa. Odmarala od svega, pa tako i od neta. Mada, priznajem, na FBu i na MSNu sam bila aktivna, koliko-toliko.

Odmarala sam se i od emotivnih brodoloma, i kako to obično biva, kad se čovek najmanje nada. . .upoznala sam nekog. Pametan, duhovit, ambiciozan (u normalnim količinama). Drži me za ruku. Šalje poruke tipa “Dobro jutro, mazo.” sa malim i velikim slovima i znakovima interpunkcije.
Wau! Jedan ipak nije neandertalac!

Pravi mi doručak, sprema ručak. Potpuno sam posle toga opere suđe. Usput stigne da me izmasira i zadovolji u krevetu. . .
Šta raditi s takvim muškarcem? Ženiti ga?
Pa, već sam mu ja to predložila. Nasmejao se, i to baš glasno. . . Ma, bolje i da se smeje nego da kaže:”Hvala, ali NE, hvala.”

Bila sam i na moru. I to sama. Vozom BG-Split. Totalno retro! Obišla sam mali delić hrvatske obale, i jednostavno sam uživala. Na svaku opasku ili pitanje koje zahteva korišćenje sive mase, odgovarala sam sa: “Nemam pojma, nemam mišljenje o tome. Ja sam na odmoru!”

Gore pomenuti me je ispratio i dočekao. I javljao se skoro svakog dana. I za divno čudo, nije mi to smetalo.

Sad se vraćam u real life. Prijavljujem ispite. Vraćam se pisanju. Nadoknađujem propuštena kafenisanja s prijateljima. Ali, tipa-koga-treba-ženiti zadržavam kao letnji suvenir koji je našao upotrebnu vrednost u svakodnevnom životu.