Gužva na poslu. Ljudi podižu pare, plaćaju račune, uplaćuju pazare. Niko se ne izdvaja. Svi tako različiti, a opet tako isti: odrađuju posao i odlaze. Ništa neobično.

Primećujem dečka od nekih 20-22 kako u rukama drži nekoliko fotokopiranih knjiga za fakultet. Propušta ispred sebe već 3 klijenata.

Kad neko prepusti red nekom starijeg, to smatramo kulturom. Ali kad propusti njih troje, to je već malo čudno. Napokon prilazi pultu. Daje svoju karticu i pita dal’ je bilo uplate.

“Stanje na Vašem računu je 670 dinara.”
Sa zabrinutim pogledom pita: “Znači. . .nije bilo uplate ovih dana?”

“Samo trenutak. . .Ne, nije bilo uplate.”

Dečko gleda u pod, češka se po glavi, zatim se osvrće oko sebe, naginje preko pulta i tiho, tužan progovara:
“Da li možda. . .ovaj. . .ako može. . .da se ne ugasi račun. . .mogu li podići 400 dinara?. . .Molim Vas.”

Izgovorivši to postaje rumen u obrazima, i ja shvatam da ga je sramota što mora da podigne tih glupih 400 dinara. Njega je sramota što mu je to malo para potrebno. Sramota ga je preda mnom, i pred ostalim klijentima.

Žao mi čoveka, al’ znam kako mu je.
Srce mi se kida na komade.

*****************************************
Obećala sam izveštaj s posla. Al’ morala sam ovo da izbacim iz sebe. Bilo mi je bitnije to, nego da vam pišem kako su mi koleginice super, kako mi je zanimljivo i sl. Biće vremena i za to. . . Sad mi je bilo potrebno da olakšam sebi, a papir, tj. ekran su mi u ovakvim situacijama najbolji izduvni ventil.