Ovde više ništa ne miriše na tebe… Nisam skinula jastučnicu s jastuka na kome si spavao. Ali je tvoj miris izvetrio iz nje. Možda sam ga previše grlila noću.

Mirisa nema ali u svemu te vidim.
Kad uzimam četkicu za zube, vidim i tvoju četkicu tamo gde je stajala.
U dnevnoj sobi te vidim uvaljenog u belu fotelju s laptopom u krilu, kako s vremena na vreme dižeš pogled samo da bi mi se osmehnuo. Ujutro te vidim u kuhinji, kako mi pružaš šolju sa toplom ness kafom.

Svuda si oko mene, a nigde te nema…

Da si, kojom srećom, zaboravio ovde svoj šampon za kupanje, sad bih sigurno punila kadu i pravila gomilu pene sa njim. I onda bih opet mogla da zaronim u tebe. I poptuno naga bih legla u krevet, sa još mokrom kosom, i vratila bih miris tvom jastuku.

Ali, nema tvog šampona. Otišao je s tobom…

Imam samo očajno jako sećanje i tvoju Police majicu s kojom sam zamenila pidžamu. Danas je ceo dan nisam skidala sa sebe. Samo da bih te, barem tako, osećala na svom telu.

Ne mogu da dočekam 12. februar. Moram što pre da obnovim mirise.
Mada, na svu sreću, imam makar sećanja a ona nisu poput mirisa.
Sećanja na tebe jednostavno ne mogu da izvetre i nestanu.

“To see you when I wake up
is a gift I didn’t think could be real.
To know that you feel the same as I do
is a three-fold, utopian dream.
You do something to me that I can’t explain.
So would I be out of line if I said,
I miss you.
I see your picture, I smell your skin on the empty pillow next to mine.
You have only been gone ten days, but already I’m wasting away.
I know I’ll see you again
whether far or soon.
But I need you to know that I care
and I miss you.”