Ako ste emotivni – ne čitajte mainstream novine.
Ako vam je IQ iole normalna cifra – ne gledajte mainstream TV.
Ako imate malo zdravog razuma – pitate se isto što i ja.
Ako imate hrabrosti – reći ćete glasno i jasno šta mislite.
Ako imate snage – suprotstavićete se, nekako…
Ako imate pameti – naći ćete rešenje.
Ja, izgleda, pameti a ni snage : nemam!
Malopre, na netu nalećem na vest da je Čedomira Jovanovića napalo nekoliko huligana. Pomislim: ništa novo.
I onda pročitam:
“…Jovanović je bio u vozilu u kojem se, pored njega i supruge, nalazilo i njihovo troje dece, među kojima je i najmlađa dvoipomesečna kći…”
Deca. Troje male dece.
Da se razumemo: nisam član ni jedne stranke i baš me briga i za Čedu, i za Marka i za Janka, i za sve njih! Al’ brinem zbog dece. I zbog Čedine, i zbog sve ostale dece koja žive ovde. I koja uče da žive tu, gde je nasilje najnormalnija pojava.
‘Bem ti sve, srbijico, dokle ćeš više čuvati siledžije i zle ljude?
Dokle više? Dokle?! :(
*************
“Dugo hodam vec, kroz moj rodni grad.
Izgleda mi da već je pao mrak.
….
Svečane bele košulje zovu me
sad na proslave. Al ja ih više ne čujem,
odlazim sama, nestajem”
Moj dragi i ja smo planirali zajednički život. Znali smo da to želimo ali nismo znali kako to izvesti. On u Francuskoj, ja ovde – i nije baš lako rešiv problem. Da, nije . . . ako nemate prijatelje.