Dva puta u životu mi se desilo da mi se život u roku od 48h preokrene za 180 stepeni. Prvi put se desilo pre nekih 4-5 godina, drugi put se desilo pre nekoliko dana.

Moj dragi i ja smo planirali zajednički život. Znali smo da to želimo ali nismo znali kako to izvesti. On u Francuskoj, ja ovde  – i nije baš lako rešiv problem. Da, nije . . . ako nemate prijatelje.

Naime, jedan naš drugar -koga od sada definitivno nazivam PRIJATELj – ponudio nam je pomoć oko mojih papira. Rekli smo OK, mada je to bilo više onako s nevericom, nego što smo mislili da on to stvarno može izvesti. Ali! ;) : u roku od 48h ja sam dobila vizu!

Prijavila sam ispite za aprilski rok, dala sam otkaz na poslu i narednog meseca se selim u FR!

Srećna? Naravno! U frci? Naravno! :)

Prva 2-3 dana sam provela kao u polusnu. Samo sam se smejala i nisam mogla da verujem šta nam se dešava. A onda sam počela i sa “praktičnim” razmišljanjima: šta poneti, šta spakovati…? Kako ceo svoj dosadašnji život podeliti na važne i manje važne stvari? Šta – osim odeće i knjiga – spakovati u kofere? Šta uraditi kada svoj život nastavljam 1289km odavde?

Počela sam da pravim spisak:

-nagovoriti najbolju drugaricu da otvori Skype nalog – checked!

-naučiti mamu da koristi komp – checkiram polako

-volja, želja, odlučnost – checked!

-kupiti 1kg Bag začina – checked!

-. . . . . damn! Šta još trebam da uradim?