Bye, bye, moja srbijice – s’ malim S
Bye, bye, moja mila Vojvodino… – uvek s’ velikim V

Lepo nam je bilo. Lepo sam živela u vama dvema. Kad bi se zezali. ://

Dok su mi se suze skupljale u očima, konzul me je pitao zašto sam tužna kad mi on odobrava vizu? Rekla sam mu da bi, ako niko drugi, onda barem on trebao to da zna:
-”U Srbiju svi stranci mogu da dodju kad hoće i odu kad žele, a mi, ovdašnji… mi se pretvaramo kako je sve OK, a oko nas je bodljikava žica”

Ja sam imala sreće. Imam prijatelje koji znaju kako je teško kad je tvoja druga polovina udaljena satima i kilometrima daleko. Imam prijatelje koji su mi pomogli da dodjem do tako glupog a tako malog i tako važnog odštampanog parčeta papira koje se zove IZLAZ slash VIZA.

Imam prijatelje koje sam stekla u ovom virtuelnom, internet svetu. Kojima nije bitno dal’ ja pričam ekavicom ili se prezivam na IĆ. Imam prijatelje koji su medju ovim binarnim znacima osetili tugu, čežnju, želju i ljubav. Imam prijatelje koji ne znaju ko sam i šta sam, ali ZNAJU da sam ČOVEK. I znaju da sam Žena koja živi medju poljima žita koja će vas nahraniti.

Tužno je što pred sam odlazak odavde vidim previše malogradjanštine, previše homofoba prepoznajem medju ljudima, previše nacionalista, previše slepih kraj zdravih očiju…

Jbg, al’ srbija mi stvarno neće faliti. Faliće mi Novi Sad, Vojvodina, Bor, Beograd, Užice, Subotica i Čačak. Al’ srbija… ona neće.

I FALIĆE MI LjUDI . . .

EDIT:
Nema ni slike ni muzike uz ovaj tekst, jer ne mogu, nemam srca, da opet objavljujem onaj potpuno crni JPG fajl.