Posle fenomenalnog vikenda provedenog u Sloveniji, dragi i ja smo u ponedeljak uveče stigli u njegov stan u Strazburu. ISPRAVKA : dragi i ja smo stigli KUĆI.

Dva dana su mi trebala da raspakujem sve stvari i da malo napravim reda po stanu, tj. da ga prepravim iz “samačke jazbine” u “gnezdo za dve ptičice”. Fino se snalazim u stanu. A kako i ne bih kad sam prvo sve ispreturala, pa tek onda krenula sa raspakivanjem.;) (I ne, nisam našla nikakve za mog dragog kompromitujuće sitnice… Damn, a baš sam se ponadala… :) ) Nas dvoje se lako prilagođavamo jedno drugom. Ja lično nemam nameru da radikalno menjam njegove navike. Npr. prepirke oko toga da nije dobro sa jednim sredstvom ribati i pločice u kuhinji i brodski pod koji je po ostalim prostorijama, rešavam u stilu “Jel’ nećeš da kupiš 2 sredstva? Nećeš? Ok. A hoćeš ti ribati stan? Hoćeš? Onda ok…” :)

Prilagođavanje veš-mašini je već bila druga priča, jer su joj programi, “gle čuda”, na francuskom, al’ bože moj, 30 stepeni je uvek 30 stepeni, a 60 je 60 ;)

Najveći poduhvat za sada je shopping hrane.
Kupovinu ne obavljam po spisku, jer nemam pojma kako da gestikulacijom objasnim prodavačici da mi trebaju prezle, pa umesto planirane pohovane piletine, spremim prženu. Nekim čudom sam npr. uspela da kupim gustin, i to baš onaj za kuvanje umesto onog za kolače – sreća pa je slika na pakovanju bila dovoljno eksplicitna. :)

U kupovini i inače maltene padam u nesvest ovde. Kad želim da kupim neko balzamsko sirće za salatu, na polici zatičem: 10 vrsta vinskog, 5 od jabuke, 3 vrste od maline, od šumskog voća, itd. Sa uljem je slična situacija: ulje od suncokreta – 10 vrsta, pa od 100 vrsta zrnastih uljarica, od lešnika, od oraha, sa dodatkom meda, narandže itd., itd. . . Hvala Bogu, pa većina toga ima lepe i jasne slike, inače bih pobegla vrišteći! :)

Jedino gondola sa začinima nije nikakav problem: ja bih najradije kupila od svake vrste barem po jednu teglicu! :)

Sreća u svemu ovome je da dragi sasvim fini pojede sve što skuvam, mada me malkice zabrinjava to što mi svakog dana ponudi da idemo do restorana… Jel’ to do mog kuvanja il’ stvarno želi u restoran? ;) :)

Odoh ja do prodavnice da kupim omekšivaš za rublje, al’ ovog puta shopping nije izazov… Globalizacija “čuda čini” pa idem po Lenor :P

Do sledećeg shoppinga, pardon: sledećeg teksta! – držite mi palčeve :)

EDIT:
Jedna komšinica mi je odmah poželela dobrodošlicu. Doduše, poznajemo se nas dve još od februara, kad sam bila ovde na par dana. Ali, uprkos tome, komšinica nija izgubila naviku da mi skraćuje život za po par minuta svaki put kad mi se javi. Naime, “komšinica” je mačka s trećeg sprata susedne zgrade, i ima naviku da iskače na prozor svaki put kad čuje da sam na terasi ili u kuhinji. A njen prozor, naravno, nema nikakvu zaštitu. Počela sam da bežim u stan svaki put kad je vidim, iz straha da joj ne padne na pamet da skoči do mene. ;)