Priča o gospođi Marini

Gospođa Marina živi u jednoj od onih uličica što iz Radničke vode ka fakultetima.
“Koji je broj zgrade?” pitala sam je telefonom kad smo se dogovarale za sastanak
“Nema broja, ali videćete.. u ulici su sve neke nove zgrade, a mi živimo u jednoj od 2 porodične kuće na kraju. Jedna kuća je napuštena, i tu se noću skupljaju narkomani i beskućnici, a mi…mi živimo u toj drugoj kući. Ma, biće vam jasno kad dođete.”

I bilo mi je jasno. Prva kuća je odavno zrela za rušenje, i da nije nerazrešenog spora oko nasledstva, davno bi i tu bila izgrađena neka zgrada, u boji kanarinca ili šerpa-plavo… Gospođi Marini i njenom mužu, gospodin-inženjeru, se ne žuri da prodaju svoju kuću, iako je investitori novogradnje zivkaju svakih par dana. Deca su davno otišla. Žive neke svoje živote, i češće gospođa Marina obilazi njih, nego oni nju. Al’ ona vam to nikad neće priznati, a i ima ko nju da obilazi. Tu su svakodnevno mali cigančići koji s porodicama žive u komšiluku, u još jednoj napuštenoj kući nadomak studentskog grada.

Poprečnom ulicom sam prošla nebrojeno puta, odlazeći na Kej ili Štrand. Nikad nisam primetila tu malu kuću, s početka prošlog veka.

Na zakazani sastanak sam došla malo ranije i shvatila sam da moram da čekam jer se na zvono na kapiji niko nije javio, a kapija je bila zaključana. Tako se barem meni učinilo.

Dva preslatka mala i musava cigančeta su prošla pored mene sa sladoledima u rukama, i bez problema su otvorili vrata kapije. Po malo zbunjena kako oni to mogu a ja ne, upitala sam ih dal’ oni tu žive. Odmahnuli su glavom.

“Pa, ne možete onda da ulazite u tuđe dvorište” blago sam im rekla, “znate, tu živi gospođa Ličen.”
“Ne, ne…” odgovoriše mi uglas “tu živi naša komšinica, tetka Marina.”

Slatko sam se nasmejala. Naime, ja sam čekala upravo Marinu Ličen. Meni gospođu, a njima tetka-komšinicu.

Klinci su ušli u dvorište, pozvali je par puta, proverili su i u bašti, i onako smešno, dečije ozbiljno, mi rekli da nije kod kuće. Zatvoriše vrata od kapije, i odoše, a ja ostala i dalje da je čekam.

Dva prozora do ulice. Jedan zatvoren, sa tečkim čipkanim zavesama, a drugi širom otvoren… U sobi se vide merdevine, i kanta sa farbom i dugačkom četkom prislonjenom o zid. Krečenje u toku, prođe mi kroz glavu, i vratih se pred kapiju. Tek tada sam primetila i tablu na zidu. Lim, nekad davno prefarban belom farbom, danas ispucanom, i sa crnim tušem i četkicom, kitnjastim slovima ispisano da tu žive gospodin inženjer i gospođa Dr.
Doktorka nauka. Stalan sudski tumač za četiri svetska jezika.
Ostadoh zakucana u mestu!
ČETIRI JEZIKA, ponovih u sebi, i videh kako gospođa Marina raste vrtoglavom brzinom u mojoj glavi. Raste i raste, a još je nisam ni videla. Onaj lingvista u meni, joj je već u mojim mislima napravio i spomenik u sred Dunavskog parka. Profesionalna deformacija, valjda, nadam se…

Neko crno kuče labradora se poigralo s mojom belom dugačkom haljinom, i ja se trgoh. I vidim kako me vlasnik kučeta gleda smejući se. Mogu misliti kako sam mu delovala dok sam otvorenih usta blenula uvis, u tu tablu, maltene pribijena uza zid, na onoj uskoj stazi pored kuće.

Pomerila sam se da prođu, i kuče i vlasnik, i okrenula sam se ka dvorištu. Ispred sebe sam ugledala malu šumu usred novosadskog betona. Paprat moje visine, veliki žbunovi bledo-ljubičaste hortenzije, i još puno, samo na prvi pogled, zapuštenog cveća. Kažem “samo na prvi pogled”, jer se izblizine vidi da je svaka travka pokošena na istu visinu, i da nema ni jedne biljčice koja predstavlja korov. Kraj travnjaka se ka ulaznim vratima izdižu stepenice. Oko njih trem od nekad, verovatno jarko belog kamena, danas pomalo sivog i mestimično prekrivenog mahovinom. A iznad stepeništa i čitavog trema se pruža vinova loza. Tri prastare grane grožđa, isprepletene jedna oko druge, pružaju hlad i utočište od sunca svakome ko kroči u to, kao od vremena otrgnuto, carstvo.

Vreme je odmicalo. A i onome ko nekog čeka se još više oduže minuti. Sela sam u kafić preko puta, u prizemlju nove petospratne zgrade, jedva nekih tridesetak metara udaljenom od kuće. I kao što to obično biva, taman što mi je konobarica donela hladnu koka-kolu, ugledala sam gospođu Marinu.
Nisam je pre toga nikad videla, ali jednostavno sam znala da je to ona.
Oniža ženica, neverovatno vitka i zgodna za svoje godine, sa prosedom plavom kosom. Nekako je čudno odudarala od okoline, dok se živahnim i britkim korakom približavala kući. Bele lanene pantalone i košulja s belo-plavim prugicama su joj savršeno pristajali. Otvarajući vrata kapije, naglo se okrenula i pogledala me je s osmehom. I ona je nekako čudno propoznala mene.

U trenutku kad sam ulazila u njenu kuću, kraj mene su se opet stvorila dva cigančeta. Ovoga puta dva dečaka koja se protrčala ispred i uglas uzviknuli
“Tetka Marina, imaš goste! Nećemo mi sad kod tebe al’ jel’ možemo pojesti sladoled na stolicama u bašti?”
“Naravno da možete…” nežno im je odgovorila.
“Dolaze oni svakoga dana”, reče mi, “ja više ne mogu da ih popamtim. Svakog proleća su tu al’ rastu kao iz vode, pa zaboravim kako se koje dete zove”

Dok mi je to govorila, prinela je još jednu stolicu, za mene, a ona je sela kraj starog sekretara. Iznenadila sam da je uspela da uglavi monitor, i to onaj stari, ispod zaslona na sekretaru. Ali to mi je u stvari nekako prirodno pristajalo uz nju.

Dala sam joj dokumente za prevod i objasnila sam joj da su mi potrebni što hitnije.
“Nema problema. Dođite sutra ujutro po njih” rekla mi je.
Nisam se začudila. Gospođa Marina i njen gospodin-muž imaju svo vreme ovoga sveta, ali ovo vreme ima samo jednu gospođu Marinu. Staru novosadsku damu. Neverovatno retku vrstu u današnjim, modernim vremenima.

Gospođa Marina Ličen, stalni sudski tumač četiri svetska jezika, stvarno postoji, i stvarno živi u toj kući, nedaleko od studentskog grada. Što se tiče ostalih detalja… ovo je samo priča, i vi možete, a i ne morate da mi verujete.

This entry was posted in Obične priče and tagged , , , , , . Bookmark the permalink.

33 Responses to Priča o gospođi Marini

  1. Deda says:

    Mene ucili stariji da covek vredi onoliko koliko jezika zna!!!

  2. Aurora Borealis says:

    Onda gospođa Marina vredi kao pola mog komšiluka ;)

  3. Deda says:

    Gospodja Marina ne moze da se uzme u razmatranje jer je sudski tumac certi jezika…
    Sto je previse previse je i za ceo moj grad sa okolinom,lol :P
    Mislim stvarno ….

  4. SadClown says:

    Ovo je odlično! :)
    Uvek me oduševe ovakvi primeri, hm, patrijarhalnosti, da tako kažem. Ceo taj period s kraja XIX veka, pa do perioda između dva rata je zlatan period za Srbiju. Posle Drugog svetskog rata krenulo je društvo “nekim drugim tokovima”, ali i dalje ponekad naiđe neko zrno tih starih vremena. I uvek me oduševe takvi primeri koji oslikavaju to nekadašnje “starinsko” društvo, doduše, u Vojvodini malo više okrenuto građanskom, u Užasu malo više nacionalnom (UžaS = Uža Srbija), ali sve jedno je reč o nekom starom društvu, porodicama, međuljudskim odnosima, običajima, kulturi koji se polako gube. Na moju veliku žalost.

  5. Kako ti ne bi vjerovali kad je sve napisano tako da imam osjecaj da sam i sama prisustvovala odlasku kod gospodje Marine?
    Prelijepa prica u svakom slucaju…

  6. Suske says:

    Ostalo je još samo da joj pošalješ link ka priči.

    Meni je odlična.

    I jako mi se sviđa gospođa Marina.

  7. Aurora Borealis says:

    SadClown,
    u to doba, dame su bile prave dame. Žene koje su imale fine manire, bile su načitane, školovane, i pazile su na sebe.
    Danas… damama same sebe prozivaju kojekakve sponzoruše, ispijuše, kretenuše i slične.

    Cyber Bosanka,
    bilo bi lepo da sam mogla videti gospođu Marinu kad je bila mlada, i kad je njeno malo carstvo bilo skoro pa nova kuća…

    Suske,
    svima bi se ona dopala. Ima nečega u njoj…znaš, ono nešto što imaju oni ljudi u čijem prisustvu ti se sve čini tiše, lepše, nežnije…

  8. SadClown says:

    @Aurora
    Ma tada se znalo i šta su dame, i šta je gospoda, i šta su maniri, i šta je škola, i šta je službovanje, šta je kultura…

    Danas imamo jedan sveopšti paprikaš u kome je sve i svašta smućkano bez ikakvog reda i osećaja za meru i način… :|

  9. Sarah says:

    Odlicna prica i ja sam ti sve poverovala. :D

    A gospodja Marina je sve manje, na zalost.

  10. Znam gospođu Marinu :) radi i na filozofskom fakultetu, ne znam tačno šta, ali nešto vezano za jezike :) Ona je jedna od dve osobe u Novom Sadu koje rade kao sudski tumači za slovenački jezik, drugi je u Balzakovoj…

  11. Aurora Borealis says:

    Ha! Super! :)))
    Predaje sintaxu i predaje jos nesto, zaboravih koji predmet…

    I u pravu si, jeste sudski tumac za Slovenacki, ali i za Nemacki, Engleski i Francuski… Za divljenje! :)

    Danas sam opet bila kod nje, i pola sata sam se mislila dal’ da joj kazem za ovu pricu, i na kraju joj nisam rekla. Ne znam zasto, al’ eto, nisam…

  12. Milos says:

    Sjajna prica, ali bas bas :)

  13. Charolija says:

    Odlična priča. Nemoj da se dvoumiš, kada je sledeći put vidiš. Biće joj drago. :)

  14. Džejn says:

    Ti si nas navikla na odlične tekstove, pa tako ni ovaj nije izuzetak. :)

    Ali, ja moram da prokomenarišem novi look! :) Sis, blog ti izgleda uber-opasno! :)

  15. GM says:

    Pricica Ti je sjajna, a pride i sto ce meni vrlo ubrzo zatrebati usluge doticne gospodje, pa cu imati priliku da se i licno upoznam . . .

    ; )

  16. Bila mi je žena kod nje, u četvrtak ili petak, i ispričala joj je za ovu priču… Pa je gospođa Ličen zamolila da joj se dostavi priča… Pa eto, kad neko bude sledeći put išao kod nje nek joj odnese i link :)

  17. Aurora Borealis says:

    GM,
    ako ti treba, poslacu ti njen broj telefona na mail.

    Stanko,
    javicu joj ja link. Nadam se da joj je ok sto sam pisala o njoj. :)

    • Petar Preradovic says:

      Aurora,

      Možete li mi poslati broj telefona od gospođe Ličen? Trebaju mi njene usluge tumača za slovenački jezik, a nigde na internetu ne mogu pronaći njen broj.

      Hvala unapred

  18. GM says:

    Aurora,

    to bi bilo odlicno (ima toga dosta za prevesti, pa i finansijski aspekt treba razmotriti) . . .

    U svakom slucaju, unapred hvala na poslatom tel. broju. :)

  19. bensedin art says:

    Meni je Marina predavala i uvek nam je bila nekako simpatično zbunjena:)! Priča je odlična!

  20. electrasdreams says:

    Zalosno je sto ce uskoro ovakve dame ziveti samo u pricama, a sve manje njih ce verovati da su istinite.
    Evo mene opet, pauzirala malo. Pozdrav

  21. Spartak says:

    Lepo, lepo. Pozdravljamo gospodju Marinu ;)

  22. Pingback: Археоблог (повторно) публикуван во Блогопедија 2009 » Археолошки дневник vol.2.1/2 ©

  23. Pingback: Bašta Balkana » Blog Archive » Blogopedija 2009 – selekcija postova regionalnih blogova

  24. Pingback: Charolija » Mala informacija II

  25. Pingback: Blogopedija 2009 « Miljan Ristić i njegova reč

  26. Pingback: Muzika u Blogopediji - Moj svet muzike

  27. Pingback: BlogOpen i njegova deca | Bedno Piskaralo

  28. Pingback: Blogopedija 2009 « BlogOpen

  29. drama says:

    Gosp. Marina,

    je je Sjajna Zena! Volim onaj njen zagonetni osmeh…..koji skriva mladost u dusi i visoku inteligenciju i zivotno iskustvo.
    Ali ona se nije udavala i nema deca….Volela je jednog momka u mladosti, ali to je tuzna prica, a nju je voleo istaknuti nemacki germanista.
    A znam da ona voli svoju bastu i decu i svoje studente.
    Saljem joj puno poljubaca online

  30. sanja_ns says:

    Marina Ličen, moja bivša profesorka :) Predavala sam jedno vreme u školi stranih jezika preko puta i posmatrala je u pauzama kako neguje svoj mali vrt…. Odlična priča! :)

  31. student says:

    Profesorska Marina Ličen je bila vrlo neobična profesorka. Simpatična, čudna, uvek u svojim neobičnim odevnim kombinacijama, koje su joj pristajale.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*