U tramvaj “C” ulazim svakog radnog dana kod muzeja moderne umetnosti. Odatle prema samom centru grada, pa preko Place Brogli do Galije, i onda preko reke Lil i kroz studentski grad do Esplanade, moje izlazne stanice kad idem na predavanja.

Do tramvaja idem busom broj 4, jer sam (priznajem) lenja da se par stanica prošetam. U tom busu retko ima zanimljivih lica. Većinom majke s decom, po koji školorac i student. Svi putnici uredno ulaze na prednja vrata. Overavaju svoje mesečne karte ili (mnogo ređe) kupuju kartu kod vozača, i sedaju. Da, sedaju, jer busevi idu na svaka 3-4 minuta, u špicu i po dva, i gužvu sam za ovih nekoliko meseci videla samo jednom.

Stanica kod muzeja je već zanimljivija. Mladi poslovni ljudi sa sivim odelima i još sivljim kravatama, dok im iz slušalica u ušima trešti neki pank ili metal. Baka u braon košulji na cvetiće, braon sakou, braon suknji, s braon karminom i … pink ConverseALLStars patikama. Pored nje, devojka sa gitarom i ogromnom slikom pod miškom i sa toliko minđuša po ušima u licu da ja, čekajući tramvaj, nemam vremena da ih izbrojim. Devojčica previše mladih za 2kg šminke na licu ima i ovde. Takođe i onih koje nose očajno plitke farmerke i još kraće majice čak i kad je “celih” 10′C.

Za ruke se drže prelepa mlada poslovna žena sa punđom u strogo-poslovnom odelu i jedan hip-hoper kome oko vrata i s pantalona vise lanci koji su, čini mi se, teži od njega. Nežno se ljube i ona izlazi na stanici u centru. Verovatno će na posao u neki od onih staklenih offica. On izlazi kod tehničkog fakulteta. Tek sad primećujem svežanj skripti pod njegovom rukom.

U centru s tom poslovnom damom izlaze i svi ostali čije odevanje vuče ka strogim linijama i sivim bojama.

Drvored iz ulice kojom prolazi “C” tramvaj
photo by Sofia Lombardo

U tramvaju većinom ostajemo mi, studenti. Svih mogućih boja kako odeće, tako i kose, a i kože. Moj grad je grad studenata. Iz čitave Francuske i iz svakog mogućeg kraja sveta. I koliko god se razlikovali jedni od drugih – zapravo smo svi isti. I svi umemo da kažemo hvala, izvolite i izvinite na barem dva jezika.

Na stanici Esplanade “C” tramvaj ostaje gotovo prazan.

Dok hodam ka zgradi mog fakulteta, isključujem radio na kome ujutro najčešće slušam neki fini džez. Izvlačim slušalice iz ušiju i na ulasku u učionicu isključujem mobilni telefon.

“Salut!” s osmehom govorim kolegama.

Fydan je iz Turske, Sofija iz Meksika, Tato iz Gruzije, Amy iz Kanade, Thrung -Vijetnam, Kiril – Rusija, SeHi -Južna Koreja, Phytos sa Kipra, Kasia iz Poljske, DžongŠu iz Japana. . . i još nekolicina drugih dragih lica. . .

Lepa, i u svakom pogledu šarolika, jesen je stigla.