Celu ovu i prethodnu nedelju sam imala testove na fakultetu. Čekala sam jučerašnji dan k’o ozeblo sunce: da znam da kad uveče legnem, sutradan ne moram brinuti za ustajanje, za testove, za obaveze… Ma, čekala sam da se naspavam k’o čovek i da bez alarma od sata fino, odmorna ustanem u podne, da prvih pola sata provedem dragom u krilu, da me mazi k’o malo dete, da mi tek onda skuva kafu i da još sat vremena “dolazim sebi”…
Malo morgen :/
Story: subota ujutro, nekih 9-10h, ja spavam k’o top, i onda… : faking zvono od interfona!
Dragi ustaje, diže slušalicu, strpljivo sluša par trenutaka, i onda ga čujem kako psuje i spušta slušalicu!
OK, nije baš opsovao, al’ nije bio ni malo pristojan. ;)
Pitam ga k’o je a u sebi već cmizdrim što mi je taj neko pokvario subotnje jutro.
“Jehovini svedoci” odgovara.
Faking Jehovini svedoci! Mislim, for God’s sake, imaju li oni imalo pojma o PR? Oni u neku ruku i jesu PR-ovci za tu svoju veru, šta li je već. Kad bi malo bolje znala francuski sad bih im odmah poslala dopis: kako se baviti s tim s čim se već bave. Mislim, jbt, pa to vam je čista logika, psihologija…: U zemlji u kojoj je radno vreme od 9h do 17-18h svi čekaju subotu da se naspavaju i odmore. Znači: ne dolazite mi na vrata pre 11-12h. Nemojte ni u vreme ručka između 14 i 16h. Nedeljom isto tako. Radnim danom sve osim večeri zaboravite. (Meni nemojte nikako da dolazite na vrata, dragi je ateista, ja sam agnostik i te vaše priče ni malo ne pale u našoj kući)…
Elem, došao i otišao Jehovin svedok…
Ja pokušavam da odmah ponovo zaspim, i odlično uspevam u tome. A kako znam da sam super zaspala? Pa, sanjala sam.
Međutim ;) … Ovaj san ne valja jedino kad ste u inostranstvu. Zašto? Evo zašto:
Sanjala sam da u komšilluku imamo otvorene 2 gastarbajterske prodavnice. Obe se zovu YUGOSLAVIA, velikim crvenim i plavim slovima ispisano. U obe se mogu kupiti prehrambeni proizvodi iz ex-YU: Nectar sokići, Carnex pašteta, Vegeta, i …. i….. Čokolešnik! ČO-KO-LEŠ-NIK ! Čokolešnik o kome već danima kukam dragom kako ne sme zaboraviti da mi ga donese kad za dve nedelje ode u HR. Moj mili, lepi, slatki Čokolešnik u ovoj gastarbajterskoj radnji iz sna košta 15€. On 15€ a Čokolino 20€.
I gledam onu prodavačicu, i kontam kako ću dohvatiti teglu ajvara Droga-Portorož i spucati je posred gramzive glavurde! Ona će meni da traži 15€ za malu kutiju Čokolešnika! Zajebi! Jesam ga željna već danima, al’ nedam da me ucenjuješ!
DING-DING-DING-DING !!!
Zvono na vratima. Okrećem se oko sebe panično. Uf! Dobro je! Nisam u gastarbajterskoj radnji. U krevetu sam. Čekaj… OPET zvono!? Nema šanse da se onaj Jehovin svedok vratio posle onog Pedjinog “do viđenja” ;)
Srećom, ovog puta je nešto lepo: poštar je dragom isporučio novi iPhone, 3Gs. Bar njemu da ova subota ipak lepo počne. :)
napomena: tekst napisan neposredno nakon “prodavačice Čokolešnika” dok još nisam popila prvu jutarnju kafu. Ako je tekst zbrljan, sorry ppl :)
