Dobro jutro, Novi Sade

Budila sam se u Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Hrvatskoj i Srbiji. Liverpul, Strazbur, Gagenau, Zagreb, Novi Sad.

Često sam čula priče ljudi koji su otišli na “zapad” i pričali kako ih grad ili zemlja nisu prihvatili. Istina je drugačija: svaki grad na ovom svetu će vam širom raširiti ruke, ali je pitanje da li ste vi spremni da uzvratite taj zagrljaj.

Novi Sad sam napuštala nekoliko puta. I kao dete i kao odrasla osoba. Uvek mi je poželeo sreću kad sam odlazila i uvek mi je poželeo dobrodošlicu kad sam se vraćala. I uvek je bio grad u kom sam imala svoj dom. Ne kuću, niti stan, već DOM – mesto gde mi je srce, mesto gde mi je detinjstvo i gde su prijatelji. Oni prijatelji koje nazovete u pola noći, oni prijatelji koji su TU za ceo život.

Sada je 5 sati ujutro. Pre par minuta sam drugaru rekla kako mi je jedna od najdražih slika u životu slika sata na katedrali u sumrak i u zoru. Slika kada je ketedrala maltene nejasnih obrisa. Usnula, malo zamagljena i mutna, ali sa kazaljkama koje se jasno vide i sa limanskih višespratnica i sa krovova Podbare. Nad mojim Novim Sadom se diže novi dan. Nad mojim gradom sviće zora…

Ovo bi mogla da bude po malo patetična priča o tamo nekom gradu. Ali ne… Ovo je priča o mom gradu i prijateljima. O gradu u kom su moji PRIJATELJI. Stari i novi. Kratka priča o ljudima koji žive ovde ceo ili deo svojih života. O ljudima koji mene čine srećnom. I kad sam u ovom gradu i kad sam daleko. Ovo je priča o Dunji, Vlatki, Bobanu i Pilipu. O Dragani, Sandri, Jasni, Denisu, Tanji, Anji, Goranu… Ovaj grad brižno čuva njihove korake i naše zagrljaje.

U ulici Zlatnih greda je kafanica “Kod nas” koju drži čika Mirko. Na Klisi i Kabelu gledamo utakmice. Na tvrđavi sam se ljubila. Na Štrandu sunčala. Kod Miletića i ispred katedrale zakazujemo sastanke. U Laze Telečkog se smejemo u horu. Na Telepu mi je detinjstvo. Na Bistricu mi dolaze prijatelji na palačinke i krempite.

Ovaj grad zbog svega toga mene čini beskrajno srećnom i zahvalnom…

A stvarno sam srećna. Baš ovog trenutka. U mom gradu s mojim prijateljima.

Novi Sad. Ljubav. Sreća. I tačka.

“Al’ samo jedna je, shvaćaš, varoš u koju se vraćaš…”

This entry was posted in Obične priče and tagged , , , . Bookmark the permalink.

12 Responses to Dobro jutro, Novi Sade

  1. Suske says:

    Posle ovog teksta, dobro je jutro i u Boru. ;)

  2. anja says:

    Jutarce :)

  3. Ne živim dugo u Novom Sadu, ali osjetim kako baš pozitivno zrači ovaj grad. Nisam slučajno došao ovdje. To nešto me privuklo. Lijepa priča Sanja. Životna! Dobro jutro, opet i opet…

  4. ClemmRusty says:

    Obožavam svoj grad, nije stvarno nešto raskošan, ali mi je zato srce u njemu…zauvek.
    Baš si me oraspoložila, divan tekst :)

  5. Kod katedrale, žuto sanduče (što bi rekao @ITkutak). Welcome back!

  6. Najlepši na svetu :)
    Koliko god da uzvraćaš zagrljaje, nijedan ne grli kao Novi Sad :)

  7. shaputalica says:

    Lep grad…i još lepši tekst. :-)

  8. Dadica says:

    Divan je naš Novi Sad! I divni ljudi zive oko mene.
    Srećna sam, eto i ja. I biću još dugo jer baš tako želim. Budi i ti, pusti..dopusti da budes uvek srećna..

  9. Sarah says:

    Dobar dan je i u Bregenzu, a nije lepo poceo, posle ovog tvog teksta je sve DOBRO! Rastuzila si me onako sa srecom i iskrama u ocima, jer sam bila za tren tamo u mom gradu:
    Saljem ti siroki zagrljaj i cmooookiccc

  10. Sandra Bodor says:

    Dobro jutro i to odavno iz Abu Dhabi-a!
    Sad je lepse nakon ovakvog teksta, pronadjes sebe u istoj takvoj nostalgiji za Novim Sadom, prijateljima…

    Veoma topli pozdravi iz Emirata!

  11. rade says:

    u novom sadu, ej.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*