Trapavost, u tri priče

Priča prva:

Šta god ovde da napišem, neko će pokušati da čita između redova… Neka Ona će pokušati da poveže tačkice, neki On će se pitati šta sam prećutala… A nema tačkica i nema prećutkivanja. Ovo su samo priče koje pišem u glavi dok sedim s društvom i na sekundu pogledam u prolaznike, dok čitajući novine okrećem novu stranu, dok radim i otvaram novi tab u pretraživaču…

Internet spaja ljude. Ali me internet posle ovoliko vremena provedenog online, tera i da mislim o Njima, o Vama, o pravom i o skrivenom značenju reči… I ne dopada mi se to. Ja dajem sebe nepoznatim ljudima kroz svoje reči. Ali i krijem od njih i štedim ono što pružam za one koji to zalužuju. Nekad uspešno, nekad bezuspešno, nekad tako ljupko a nekad grozno trapavo…

 

Priča druga:

Tuđi grad. I tuđi stan. I neki tuđi, neki moji i neki novi prijatelji. I balkon s pogledom na tuđe dvorište.

Naslanjam se na ogradu, palim cigaretu i posmatram… Vidim nebo. I vidim Mesec koji je noć-dve ranije bio pun. Možda sam baš zbog toga već par dana u jednoj od svoji trapavih faza. Ne znam… Ispod sebe vidim 2-3 krošnje drveća i tamne obrise nekog neuređenog žbunja, srećnog što niko ne brine o dvorištu . Oko sebe vidim samo zgrade, i neosvetljene prozore. Osim jednog na poslednjem spratu zgrade tačno naspram mene. Tu je grupa studenata na neuspeloj žurci. Koliko čujem, nisu se mogli dogovoriti oko muzike. Sad na smenu sede na prozorskom simsu, puše, piju i pričaju. Verovatno će već za par nedelja zaboraviti na tu bezveznu žurku. Ali ja neću. Bili su mi jedino svetlo i jedini zvuk koji sam tog trenutka, pišući priču u glavi, videla i čula.

Možda je neko napisao priču u glavi posmatrajući mene negde, nekad…

 

Priča treća:

“Evo ga tvoj taksi.”
“Jao, pokisnuću!”
“Nećeš! Sedaj unutra, ja ću torbu!”
“Hvala! Čujemo se? Ćao!”
“Ćao!”

Taksi kreće na datu adresu. Kroz prozor gledam ljude kako se skrivaju ispod nastrešnica, žure, beže od kiše… Počinjem da mislim o… Hej! Nešto nije u redu u ovom taksiju. Nešto je čudno. Ali, šta?…

Muzika!

Divna muzika ide iz zvučnika. Neki klavirski solo. Potpuno lagan i savršeno prikladan situaciji u kojoj devojka u taksiju odlazi i gleda kroz prozor kako pada kiša. Osim što bi, da je to filmska scena, režiser verovatno želeo nešto što zvuči po malo setno. Ali, “onaj veliki režiser gore” koji mi se često smejao proteklih nedelja, potrudio se da me i ovog puta iznenadi. Jer, muzika nije ni malo tužna…

Pitam taksistu da li je to s radija ili sa CD-a. I počinje priča. A ja već pri njegovim prvim rečima otvaram novi draft u glavi i krećem da zapisujem…

Zna on da se ljudi čude kad uđu u njegov taksi i kad čuju muziku. Neki prepoznaju šta je, neki se prave pametni i kažu “O, pa lepo… I ja slušam Mocarta.” M’da! Slušaju oni Mocarta malo sutra, ili malo juče na splavu sa Sekom Aleksić! Ali, većina ljudi ćuti i jednostavno se zadube i zamisle, ponese ih ta muzika toliko da se desi da ni ne primete da su stigli na odredište.

Pristaje da mi otkrije web adresu radio stanice na kojoj puštaju samo klavirski solo pod uslovom da ja njemu kažem neku svoju omiljenu online radio stanicu. Osećam se kao na nekom testu, na nekoj proveri na kojoj će tačan odgovor značiti da li ću osvojiti nagradu ili ne. Bez dvoumljenja mu pričam o svojoj omiljenoj online radio stanici i shvatam da je odgovor “tačan”. Čuo je za to, ali se nije mogao setiti naziva. Zahvaljuje mi i diktira svoj link. Tek iz trećeg pokušaja uspevam da zapišem u mobilni… Trapava sam ovih dana i s rečima i delima, pa i sa tipkanjem po telefonu.

“Hmm… Ovaj… Gospođice, stigli smo.”
“Stigli? Molim?”
“Dovezao sam vas. Vi ovde izlazite, ovde završavamo vožnju, zar ne?”
“Ah! Vidi, stvarno!”
“Rekoh Vam ja… Ljudi se toliko zanesu s muzikom da zaborave da su u taksiju i ni ne primete da je vožnja gotova.”

Uzvraćam mu osmeh, plaćam vožnju i izlazim iz auta. Uspevam da ugazim u verovatno najveću baru, noge su mi do članaka u vodi. Slučajno ispuštam ručku torbe i ona pada u vodu kraj mene… Trapavost na vrhuncu. Ali nema veze. Razmišljam kako će ta moja trapava faza proći a radio stanica sa divnom muzikom će biti tu i posle toga… S nogama u vodi i haljinicom mokrom od kiše, opet se osmehujem…

 

************

Zahvaljujem se ekipi portala eZadar što su mi dopustili da s njihovim Instagram fotografijama ilustrujem ovaj tekst.

This entry was posted in Obične priče and tagged , , , , , , . Bookmark the permalink.

2 Responses to Trapavost, u tri priče

  1. Eniac says:

    Super je sve ovo što si napisala ali gde je link do tog radija?

  2. Spartak says:

    Gledaj to se lepse strane, bar nisi cela upala u baru :P
    Uzivaj…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*