Komad hleba i miran san

Kaže danas Željko “Zašto su uvek oni koji hoće da daju drugome sirotinja? Zahvalio sam se lepo ženi i odbio ponudu da mi plati sendvič.”
I dodaje “Ne mogu da uzmem od nekog ko nema puno. Snaću se ja uvek.”

Podsetilo me je to na jednu priču…

Kilo sušenog bakalara je delikates koji se danas gotovo isključivo sprema za Božić, iz prostog razloga što je u današnje vreme skup. Pre par godina htedoh obradovati majku i kupiti taj čuveni bakalar, a majka mi reče “Nemoj, molim te. Smučio mi se za ceo život. Čini mi se da smo ga tonu pojeli kad sam bila mala. Morao se jesti, jer je zimi često, osim kruva, samo toga i bilo u kući.”

Moja majka je iz velike porodice, ima desetoro braće i sestara. Njih trinaestoro ukućana je živelo u nevelikoj kući, u maleckom brdskom selu nedaleko od Neretve u Dalmaciji.

Sirotinja.

Baka, iz bogataške porodice, se udala za dedu, siromaha bez maltene ičega. Al’ voleli su se. Njih dvoje, vredni i pošteni, i 11 dece – uvek neko u pelenama a neko u školi. Nikad nisu bili gladni al’ jelo se šta se imalo. I nikad niko nije izvoljevao, a kad se i desi da se nekome nije dopadao ručak, mogao je samo bez po’ reči da uzme parče domaćeg hleba, i da ustane od stola.

Međutim, sećam se i da mi je mama pričala da ni jedan prosjak s njihovih vrata nije odbijen. Svaki je dobio hranu, pa i prenoćište, ako mu treba.

Uvek ima nekog ko ima manje od nas” govorila im je baka, a to danas meni govori i moja majka.

Sva deca moje bake i dede su izrasla u dobre ljude. Svi su stvorili porodice, napravili kuće i odškolovali svoju decu. Živeli su, ili i danas žive, širom sveta. Ženili su se i udavali za ljude svih vera i nacija. I niko od njih danas nije siromašan. Al’ jako dobro znaju šta znači nemati.

I moja majka i ja smo i imale sve i ništa. Al’ ona se uvek vraćala na noge. I nikad je ništa nije moglo dotući.

Kad padneš, nemoj plakati već ustani, obriši ruke i kreni dalje” često mi je znala reći kad sam bila mala.

Oštar život ljude nauči mnogim dobrim stvarima. Pa, tako i tome da treba pomoći ljudima u nevolji. I treba biti human i pošten, jer kad se materijalne stvari ostave po strani, jedino što je (meni) bitno su miran san, čist obraz i hrabrost da se uvek gura dalje.

This entry was posted in Obične priče and tagged , , , . Bookmark the permalink.

9 Responses to Komad hleba i miran san

  1. Jovana says:

    Malo sam se rasplakala… što zbog priče, što zbog toga što dobro znam kako žive i kako su živeli ljudi u Dalmaciji. Moji nisu bili siromašni, ali nije se živelo ni u izobilju. Deda i baba su imali istu izreku da uvek neko ima manje od njih… I eto, nedostaju mi, jer nisu živi. Nedostaje mi i kamen i smreka i zrikavci i sva ta siromašna dalmatinska zemlja.

    • aurora says:

      Jovana, žao mi je ako si se rasplakala, ali razumem te… Koliko puta sam odlučila otići na odmor u neke daleke krajeve, a završila u Dalmaciji, samo zato jer me vuče k’ sebi… Ima nečeg neponovljivog u tom kraju i tim ljudima ;)

  2. sarahstory says:

    predivna, emotivna i iskrena prica… to sto si ovde napisala se ne kupuje, to se ili ima ili nema i moze se nauciti ako su nasi uporni… a ti si mnogo puta pokazala do sada da si pravi, pravcati covek, covek od karaktera i covek koji ume i zeli da pomogne…
    divan tekst,…

  3. Rasplakah se nad divnom pričom i dirljivom porukom.
    Ostani takva :*

  4. Boris says:

    Kratko, jasno, mozda nekom neshvtljivo ali fenomenalno… Mene su isto tako vaspitali “uvek ima onih koji imaju manje”, “hranu uvek deli sa nekim” ….

    Sto se tice Zeljkovog pitanja sa pocetka teksta… “Sirotnja” daje zato sto zna kako je tesko nemati, jer kada nemas obilje, naucis da cenis ono sto imas..

    Sve u svemu veoma dobar tekst…

    Boris

  5. Alen says:

    Nisam neka “meka dusa” al’ me blago receno dirnu ovaj clanak. Mnogo poredjenja, prisjecanja, ..

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*