Gledamo filmove do kasno, ili bolje rečeno do sitnih jutarnjih sati. . . Želim da odgledam do kraja ali umor je jači od mene, oči se sklapaju. I on je umoran. . .
Krevet je dovoljno veliki da zagrljeni ležimo i gledamo film, ali je suviše mali da bismo mogli zajedno i da spavamo. Polako se izvlači iz kreveta, i odlazi da spava u drugu sobu. Ponekad ipak zaspimo tako, jedno uz drugo. Njegova ruka mi zamenjuje jastuk, barem negde do zore, kada neko od nas odustane od guranja na uskom krevetu. . .
Ujutro, nekako uvek osetim kada uđe u sobu. Otvorim oči, ali samo na trenutak, da bih mu se osmehnula, i pomeram se, da bi on mogao opet da se zavuče kraj mene. Tako zagrljeni ostajemo još malo, dok ne bude krajnje vreme za ustajanje.
Rekla sam mu da jako volim što me tako budi, uvlačeći se u moj krevet, da me zagrli. Rekao je:

-”Pa, moram kada se tako teško budiš.”
Na to sam mu odgovorila da ja ustajem bez problema, inače.

-”Pa, ovde kad spavaš treba ti pola sata da se razbudiš. Kako to?”
-”To je zato jer znam da ćeš ti doći da me budiš. . .”

Dogovorili smo se da se i dalje pravimo da se ja teško budim i da on mora da me prvo mazi da bih se razbudila. . .

A onda, novi dan i neizbežno ustajanje. Kafu pijem u spavaćici. . . Odnosno u njegovoj majici, koja je meni do kolena. Moraću mu uzeti jednu. Pa da se budim s njim, i kada ne spavam kod njega. Gledamo Discovery umesto jutarnjeg programa, priča mi šta će da radi u toku dana, a ja samo mislim na to kako ću ga uveče ili sutradan opet videti. . .
I tako od vikenda do vikenda, ja čekam jutra u kojima ću umesto budilnika, čuti njega, i umesto alarma osetiti njegov poljubac na vratu, i ruku prebačenu preko mog struka. . .