Ja sam fina devojka. Ako neki muškarac krene da mi pripali cigeretu, neću mu uzeti upaljač iz ruke i reći “Mogu ja to i sama”. I neću mu dunuti dim u lice. To radim samo nepoželjnim muvatorima u klubovima.

Ja sam dobra devojka. Kada se vozim autobusom, ustanem starijama od sebe. Ne guram se kad ulazim. A ako mene guraju, dignem nos i naglas kažem “Bože, u šta su se ljudi pretvorili”, i onda odgurnem ja njih.

Ja sam saosećajna devojka. Kad vidim jadne, napuštene pse na ulici, uđem u pekaru i kupim im rolnicu s viršlom. Čak i kad mi je to zadnji dinar u džepu. Kad mi priđu prosjaci (čitaj: ciganke od 30tak god.) , dok sedim u kafiću, kažem im “Jeste li znali da u Magnetronu svakog petka primaju radnike?” i nastavim da pijuckam kafu, srećna što sam nekome rekla gde može naći posao.

Ja sam nezavisna devojka. Ne zavisim od nečije ljubavi  i nečije dobre reči. Volim samu sebe, i svaki put kad nešto dobro uradim, kažem u sebi “Odlično si ovo odradila, draga!””

Ja sam aktivistkinja. Kada sam imala 18 godina, prošetala sam po parkingu, oko jednog plavog automobila, sa oštrim ključevima u ruci. Drugarica, koja se pre toga često vozala u tom automobilu, je čuvala stražu. Na autu je ostala dugačka bela linija, sa obe strane. Sve za drugarstvo i slomljena srca!!!

Ja sam krhka devojka. Kada negde putujem, i imam putnu torbu, namestim onaj naivni, teleći pogled, i zatrepćem u pravcu najbližeg good-looking tipa. Šta ću, kad sam krhka i ne mogu sama da je nosim. To što torba ima cela 3 kilograma, to je manje bitno. Novi broj u phonebooku je bitniji.

Ja sam uporna devojka, i. . . :

Ja sam blogerka. Pišem već skoro 10 meseci. Ovo je 100. tekst koji sam napisala.

NAPOMENA: zbog ovog teksta se možete nasmejati, prevrnuti očima, pomisliti “Pa, ona reče da je fina…” ali najvažnija stvar je što morate priznati: nisam patetisala u ovom jubilarnom tekstu!