Tim divnim gimnazijskim danima je moje pevanje u bendu bilo savršen mali začin. Uvek sladak, malo pikantan, i definitivno zavodnički. Nije da se hvalim, ali , Bože moj, pa sasvim je normalno iskoristiti popularnost koju je nosio mali bend isto tako male škole. ;) Pa, uz to nije čudno ni što mi je dečko u trećem razredu bio basista jednog drugog benda, s kosom dugom skoro poput moje. Dosta devojaka po školi su me zlobno gledale… Tada sam često nosila gore pomenutu kariranu košulju i često smo slušali Nirvanu, No Doubt, Offspring, Bitlse, Sunshine i ovo:

Pre toga, u drugom razredu sam se prvi put STVARNO zaljubila. Za doček Nove ‘97, par minuta posle ponoći smo se ugledali i ljubav na prvi pogled je bila tu, za oboje…Taman kako treba za jednu devojku koja je maštala o ljubavi na prvi pogled. Sećam se da je te zime sneg bio do kolena, i da je napolju sve sijalo kao posuto šljokicama… Potrajalo je tek nekoliko meseci, ali ionako sam nekako oduvek znala da ja svojoj deci sigurno neću pričati da smo tata i ja “high-school sweethearts”… Elem, važna stvar je da je te zime ultra-giga-mega hit bilo ovo :) (sorry, nisam je ja birala za hit :) )

Toliko od “sećanja” za sada. Bojim se da bih uz sve ovo nakačila i po koji narodnjak ako nastavim s pričom – a to su ipak neka druga, kafanska sećanja ;)

P.S.
Hvala društvancu (čitaj: BAGRI ) na Twitteru na ideji za ovaj post :)

Danima, nedeljama, pa možda čak i mesecima nema baš nekih dešavanja o kojima želim da pišem.
I onda, odjednom, kao da je neko otvorio prozor, i vetar je oduvao veliku gomilu stvari, koje su se razletele svuda po meni… A ja nemam više svoje tajno ćoše.
Male i velike Aurorine avanture nisu više samo moje. Ja sam im otvorila vrata kroz koja su izašle među stvarne ljude.

Ovo je prvi put, otkako sam “out of the closet”, da shvatam da više ne mogu pisati baš o svemu o čemu želim. Sama snosim krivicu za to. Ali, nisam mislila da će doći do toga. Sad bih tako rado pisala o nekim stvarima, o nekim događajima, a s druge strane, sve to zapravo ne želim da otkrijem ljudima koji me poznaju i lično.

Neke tajne misli, neka tajna razmišljanja, neke stvari koje se izgovaraju samo u sebi…

Dvoumljenja, strahovi, strepnje…

Strah da ću biti povređena i strah da ću ja povrediti nekog drugog…

Osmesi, zbunjenosti, iznenađenja, olakšanja…

Nestrpljenje i smirenost…

I puno neke muzike koju prvi put čujem, ili je barem prvi put čujem na neki nov način…

Teško je pisati kad znaš da će mnogo više biti čitano između redova, nego što to želiš. Kad znaš da postoji više osoba koje će sve to tumačiti, ali svaka na svoj način. I možda ni jedna od njih neće shvatiti šta se krije iza ovoga. Ali nizovi su započeti. Ja ne mogu, i ne umem da ih prekinem. I ne želim.

I šta sad? – Ništa. Show must go on. Na ovaj, ili neki drugi način. . . ;)

“You can’t always get what you want
But if you try sometimes you might find
You get what you need…”

P.S.
Jedva sam uspela da se nateram da ti ovde postavim Kud Idijote. Evo ti, pa uživaj.

[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=P_4asIgj8gg&hl=en&fs=1]

Zadnji put me je kučkom, i to surovom, nazvala drugarica, pre par dana. Zašto?

Pa, zato što sam joj rekla da sam odbila udvaranje jednog dečka. I zato sam ja sad kučka. Po njenim rečima, dečko je toliko fin i dobar i lep i zgodan i …ne-znam-ti-šta-još …. Pa nek ona bude s njim kad je već takav. Ja, bogme, neću!

A kučka sam ispala najviše zbog toga kako sam ga, po njenim rečima “ubila u pojam”.

Dotični i ja sedimo u kafiću. On me je zvao da izađemo. Znala sam ja zašto me zove na kafu, nisam toliko blesava. Uostalom, već mi je “ptičica šapnula” da mu se jako dopadam.

Elem, sedimo, pijuckamo piće i pričamo o muško-ženskim odnosima. Slušam ja njega a u glavi se mislim kako da ga poštedim muke kad bude počeo da me muva, ili ne daj Bože, pokušao da me “cmokne za Laku noć”… I tako priča li on, priča, i naleti tema ko poručena!

ON: Većinu svojih bivših devojaka sam upoznao vikendom, tokom izlaska. Volim posle s devojkom da odem na kafu, malo popričamo, pa da onda vidim kakva je. Nekad se desi da devojku duže poznajem, i često se viđamo, pa tek posle bude nešto između nas. (i tu me on pogleda onako ispod oka) A ako ništa ne bude, nema veze. Jedno iskustvo više.

JA: Pa da… Eto vidiš nas dvoje. Upoznali smo se nedavno a kao da se poznajemo 100 godina. Nego, mogla bih ja tebe da upoznam s mojim koleginicama s fakulteta, sigurno bi ti se neka od njih dopala. A ti ništa ne brini. Ja ću im već reći kako si mi ti super drugar.

ON: . . . . . on me je samo zbunjeno pogledao, promrmljao nešto kao “Da, da…što da ne.” i promenio temu razgovora.

Nešto mi se čini da me neće opet zvati na kafu. ;)

A što se tiče drugarice, i toga kako me je nazvala – sve joj je oprošteno. Ionako nije mislila ozbiljno.  :)

Ja sam fina devojka. Ako neki muškarac krene da mi pripali cigeretu, neću mu uzeti upaljač iz ruke i reći “Mogu ja to i sama”. I neću mu dunuti dim u lice. To radim samo nepoželjnim muvatorima u klubovima.

Ja sam dobra devojka. Kada se vozim autobusom, ustanem starijama od sebe. Ne guram se kad ulazim. A ako mene guraju, dignem nos i naglas kažem “Bože, u šta su se ljudi pretvorili”, i onda odgurnem ja njih.

Ja sam saosećajna devojka. Kad vidim jadne, napuštene pse na ulici, uđem u pekaru i kupim im rolnicu s viršlom. Čak i kad mi je to zadnji dinar u džepu. Kad mi priđu prosjaci (čitaj: ciganke od 30tak god.) , dok sedim u kafiću, kažem im “Jeste li znali da u Magnetronu svakog petka primaju radnike?” i nastavim da pijuckam kafu, srećna što sam nekome rekla gde može naći posao.

Ja sam nezavisna devojka. Ne zavisim od nečije ljubavi  i nečije dobre reči. Volim samu sebe, i svaki put kad nešto dobro uradim, kažem u sebi “Odlično si ovo odradila, draga!””

Ja sam aktivistkinja. Kada sam imala 18 godina, prošetala sam po parkingu, oko jednog plavog automobila, sa oštrim ključevima u ruci. Drugarica, koja se pre toga često vozala u tom automobilu, je čuvala stražu. Na autu je ostala dugačka bela linija, sa obe strane. Sve za drugarstvo i slomljena srca!!!

Ja sam krhka devojka. Kada negde putujem, i imam putnu torbu, namestim onaj naivni, teleći pogled, i zatrepćem u pravcu najbližeg good-looking tipa. Šta ću, kad sam krhka i ne mogu sama da je nosim. To što torba ima cela 3 kilograma, to je manje bitno. Novi broj u phonebooku je bitniji.

Ja sam uporna devojka, i. . . :

Ja sam blogerka. Pišem već skoro 10 meseci. Ovo je 100. tekst koji sam napisala.

NAPOMENA: zbog ovog teksta se možete nasmejati, prevrnuti očima, pomisliti “Pa, ona reče da je fina…” ali najvažnija stvar je što morate priznati: nisam patetisala u ovom jubilarnom tekstu!