Story: subota ujutro, nekih 9-10h, ja spavam k’o top, i onda… : faking zvono od interfona!

Dragi ustaje, diže slušalicu, strpljivo sluša par trenutaka, i onda ga čujem kako psuje i spušta slušalicu!

OK, nije baš opsovao, al’ nije bio ni malo pristojan. ;)

Pitam ga k’o je a u sebi već cmizdrim što mi je taj neko pokvario subotnje jutro.

“Jehovini svedoci” odgovara.

Faking Jehovini svedoci! Mislim, for God’s sake, imaju li oni imalo pojma o PR? Oni u neku ruku i jesu PR-ovci za tu svoju veru, šta li je već. Kad bi malo bolje znala francuski sad bih im odmah poslala dopis: kako se baviti s tim s čim se već bave. Mislim, jbt, pa to vam je čista logika, psihologija…: U zemlji u kojoj je radno vreme od 9h do 17-18h svi čekaju subotu da se naspavaju i odmore. Znači: ne dolazite mi na vrata pre 11-12h. Nemojte ni u vreme ručka između 14 i 16h. Nedeljom isto tako. Radnim danom sve osim večeri zaboravite. (Meni nemojte nikako da dolazite na vrata, dragi je ateista, ja sam agnostik i te vaše priče ni malo ne pale u našoj kući)…

Elem, došao i otišao Jehovin svedok…
Ja pokušavam da odmah ponovo zaspim, i odlično uspevam u tome. A kako znam da sam super zaspala? Pa, sanjala sam.
Međutim ;) … Ovaj san ne valja jedino kad ste u inostranstvu. Zašto? Evo zašto:

Sanjala sam da u komšilluku imamo otvorene 2 gastarbajterske prodavnice. Obe se zovu YUGOSLAVIA, velikim crvenim i plavim slovima ispisano. U obe se mogu kupiti prehrambeni proizvodi iz ex-YU: Nectar sokići, Carnex pašteta, Vegeta, i …. i….. Čokolešnik! ČO-KO-LEŠ-NIK ! Čokolešnik o kome već danima kukam dragom kako ne sme zaboraviti da mi ga donese kad za dve nedelje ode u HR. Moj mili, lepi, slatki Čokolešnik u ovoj gastarbajterskoj radnji iz sna košta 15€. On 15€ a Čokolino 20€.
I gledam onu prodavačicu, i kontam kako ću dohvatiti teglu ajvara Droga-Portorož i spucati je posred gramzive glavurde! Ona će meni da traži 15€ za malu kutiju Čokolešnika! Zajebi! Jesam ga željna već danima, al’ nedam da me ucenjuješ!

DING-DING-DING-DING !!!

Zvono na vratima. Okrećem se oko sebe panično. Uf! Dobro je! Nisam u gastarbajterskoj radnji. U krevetu sam. Čekaj… OPET zvono!? Nema šanse da se onaj Jehovin svedok vratio posle onog Pedjinog “do viđenja” ;)

Srećom, ovog puta je nešto lepo: poštar je dragom isporučio novi iPhone, 3Gs. Bar njemu da ova subota ipak lepo počne. :)

napomena: tekst napisan neposredno nakon “prodavačice Čokolešnika” dok još nisam popila prvu jutarnju kafu. Ako je tekst zbrljan, sorry ppl :)

U svom gradu sam provincijalka, u svom selu “građanka”. Kako god da okrenem, ispadnem autsajderka ili dođoška.

Kada me u gradu, ljudi s prezimenima na -OV, -SKI i -ŠKI , pitaju za ime, samo me upitno pogledaju kad čuju da se moje prezime završava na -AC.
Kad me u selu neko od ovih IĆ-evaca pita “čija sam”, svaki put čujem: “Ti nisi iz mog kraja, jel’?

Do vraga s tim više! . . .ili “Do đavola!” . . . Nije šija, nego vrat. Fuj!

Pijemo istu vodu, isti vetar nam duva s Dunava!

Čak i psujemo isto!
Osim što ja ne psujem oca, kao ovi ovdašnji, niti psujem Boga, kao oni “odanle”.

Ali, ako me još neko upita odakle sam i počne da me ubeđuje kako bolje od mene zna ko sam i šta sam… Ma, ima da mu opsujem i Boga i oca, i majku, i još neke za koje nije ni znao da ih ima u familiji!

Lepo reče Balašević:
“Sloven sam, belac, slobodni strelac.
Za svaki slucaj, jos uvek samo svoj.”

[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=Q8Tiz6INF7I]

Nije meni problem kad malo spavam, i kad sam pod pritiskom i u frci. Problem je kad se i u tih par sati sna budim na svakih pola sata jer me boli glava. Izgleda me je lupila promaja. Gornja leva strana lica me boli kao da me neko čekićem udara na svakih minut-dva.

Uvek nosim šal i kapu il’ šešir, a često preko toga još i kapuljača stavim. Ne ostavljam otvorena vrata niti prozore. A s obzirom da patim od hronične upala srednjeg uha, toliko se pazim da čak ni na predavanjima nikad ne sedim  kraj prozora. I kako je onda, do vraga, mogla promaja da me udari?!

Toliko sam nervozna da bih mogla ujedati. Još samo ako me i uho zaboli. . .pa onda mogu slobodno da legnem u krevet i ne ustajem 3 dana!

Joooooooooooj!

Neću ovako da se igram. . .

Nego, sad mi je palo na pamet da možda to što mi je tata poreklom iz Bosne ima neke veze s ovom mojom glavoboljom. Znate onaj vic kada Bosanac ide na neku operaciju, a na glavu mu anasteziolog zalepi papir na kome piše “Ne dirati, ne probijati. Boca je pod vazdušnim pritiskom” Sorry, drugovi Bosanci – ništa lično!

*
*
*
*
*

Scena br.1, telefonski razgovor između mojih koleginica:

Dobrica: Htela sam da te pitam da dođeš do mene, pa da meni i Aurori objasniš one zadatke.

Pametnica: Pa, već me je zvala Zlobnica da dođem kod nje. Hajde i vas dve dođite tamo, pa ćemo sve zajedno vežbati. I svima ću vam pokazati.

Dobrica: OK. Hvala ti. Vidimo se!

Scena br. 2, nakon par minuta, drugi telefonski razgovor:

Dobrica: Ćao! Jel možemo i Aurora i ja da dođemo kod tebe, pa da nam Pametnica svima objasni ono za kolokvijum?

Zlobnica: Jao. . .pa, znaš. . .nas će ovde biti jako puno. Biće gužva.

Dobrica: Kakva gužva? Daj, ne zezaj. 4 devojke nisu gužva. . .

Zlobnica: Znaš, nemojte da dođete. Stvar je u tome da ako nas bude više, onda će Pametnica i vama da objašnjava, a ja hoću da samo mene nauči dobro.

Dobrica:

*

Bezobrazno.

Sebično.

*

Dobrica je hiljadu puta pomogla Zlobnici. Znala je u pola noći da se vidi s njom jer je ovu npr. iznervirao dečko.  Pomagala joj je uvek, u svemu. I onda joj se ovako vrati: “Ja neću da ti naučiš. Ja hoću da samo ja dobijem dobru ocenu.”

Zlobnica i njena cimerka nisu čak ni najbolju drugaricu pozvale da uči s njima. Pametnica je uspela da izdvoji pola sata i da meni i Dobrici barem malo pomogne u učenju. Kolokvijum nismo uradile baš najbolje, ali nije strašno. Naučićemo to za ispit. Važno je da smo Dobrica i ja naučile najvažniju lekciju: kome biti prijatelj, a kome ne. Kome otvoriti vrata u pola noći, a kome reći “Nisam više tu za tebe”.

I još nešto: moja krava ipak neće crći, al’ Zlobnicina hoće. I to onda kad se tome bude najmanje nadala.

Jeste. Živa sam i zdrava… Nisam pobegla, nisam bolesna, niti sam izgubila inspiraciju. Al’ nemam baš nešto vremena za pisanje. A nemam ni internet ovih dana.

U stvari, imam ga al’ radi svake prestupne… Zvala sam provajdera – al’ se oni ne javljaju na telefon. K’o i inače kad nam otkaže konekcija. A i ne mogu da im pošaljem mail s mog naloga. Ne radi. Mada mi u outboxu već par dana stoji poduže pisamce u kom sam im napisala: koliko smo imali net, koliko nismo, koliko sam im para dužna za ovaj mesec. Sve sam ja to lepo izračunala. Tačno u dan i sat. Al’ džaba sve to, opet će mi stići isti račun. Neće oni to ništa umanjiti… Mada, nije meni zbog novca, nego bolje to da im pošaljem  nego da im spominjem užu familiju. Mada su ovih dana zaslužili spominjanje i čukun-dedinog strica.

 Ovih dana počinje mi i decembarska frka na faxu: jedan kolokvijum, pa drugi, pa esej, pa seminarski, pa će opet neki kolokvijum…. i tako narednih 20ak dana. A onda ću da spakujem kofer i biće: Willkommen nach Deutschland, liebe Aurora! Odoh malo da odmaram u Štutgartu. Naravno, ako preživim vađenje vize u BGu, od koga mi se već sad okreće u stomaku. Biće u stilu “ćetir sata ćamio ćekajući”. Uh! Glupe vize, i još gluplje ambasade, i gomila onih koji čekaju sa mnom. I svi, ko po PSu, imaju savete kako najlakše doći do vize, i hteo ne hteo, moraš da ih slušaš…. Već vidim sebe u 7h ujutro tamo. Sve u kompletu sa “facom broj 13: ne prilazi, ne obraćaj mi se, ujedam”.

I tako kod mene ovih dana . . . A kako ‘te vi?

P.S.Htela sam staviti neku finu pesmicu na nemačkom, al’ sem ove, ništa mi ne zvuči fino