…s kolegama koje viđam jednom u 6 meseci u horu pevam “I’m not in love” dok se mesec boje narandže diže iznad Paga
…kad mi opadaju latice
…kad dva sata sedim u Katoličkoj porti s 2 najbolje drugarice i one mi kažu “Nemoj sebe a ni nas ubeđivati da si toliko hladna i jaka – sve je OK, mi te znamo, smeš biti i slaba i emotivna”
…kad ne znam šta želim al’ znam šta ne želim
…kad u pola noći u centru grada čekam prijatelja da mu čestitam što je diplomirao, a prva stvar koju mi kaže bude “Hej, pa kako si ti?” i ne moram da mu odgovorim, čita mi sa lica i počinje da se smeje
…kad se tešim “To je samo PMS”
…kad pomislim da ako Bog stvarno postoji sad verovatno umire od smeha
…kad me jedna obična vožnja od Rume do Novog Sada usreći pa mi da 100 razloga za brigu
…kad drugarici čestitam rođendan sa željom da s lakoćom korača kuda god da krene, a ja sam se sama zakucala u zemlju i ponašam se ko magare
…kad pobedim svoj strah da prođem nekim stranim ali ipak mojim ulicama i strah od toga da mi glava bude ispod površine vode
…kad jedem maline kao “comfort food” i mislim da nikad neću razumeti one ljude koji potežu za čokoladom
…kad mi je drago što je telefon na 1% jer je šansa za “vesele sms-ove u sitne sate” smanjena na nulu
…kad sam srećna što jedna breskva ovih dana ne skida osmeh s lica
…kad se ja nasmejem jer znam da većina ljudi ne razume kako breskve mogu imati osmeh
…kad Aurorine avanture pišem tako da se moraju čitati između redova al’ i dalje pišem.
