Kad su mi se dešavale loše stvari, nikada nisam rekla “Šta sam Bogu zgrešila pa mi se ovo dešava?” Ne. Uvek bih pomislila “Ok. Tako je sada. Ali ko zna šta me sve lepo tek čeka u životu…” Alhemičara sam čitala pre 10ak godina. I čvrsto sa verovala i tada, i pre i posle toga, da Vaseljena stvarno ima neki lep plan za mene.

Pre nekih 7-8 godina sam prvi put gledala “Čudesnu sudbinu Amelije Pulen”. Zaljubila sam se i u muziku iz filma i u čitavu priču. Prepoznala sam sebe u gomili sitnica koje Amelija radi, a i u njenim razmišljanjima sam se našla. Videla sam happy-end i shvatila da se ljubav ne događa onda kada je tražiš, nego te čeka iza nekog ćoška kada joj se najmanje nadaš.

Pre 4-5 godina se, srećom, nisam udala. Bila sam ostavljena, ali nisam puno tugovala. Rekla sam sebi “U redu… daj vidimo šta dobro iz ovoga može da izađe. Daj da radim nešto. Da radim na sebi.” i upisala sam fakultet.

Pre 3 godine sam na prvom semestru imala informatiku. Pala sam na prvom kolokvijumu. Pomislila sam “Ma, što bi ovi klinci (moje kolege) bili pametniji od mene?!” Kupila sam kompjuter. Naučila Word i Excel, položila ispit i odmah počela pisati blog. Zahvaljujući blogu sam upoznala dragog.

Kad smo pre nekoliko meseci nas dvoje počeli da flertujem, jednom prilikom mi je rekao “Pazi šta želiš – možda ti se i ostvari” Kroz glavu mi je proletelo: “Ja da se bojim svojih želja?! Aaa, ne! Umesto glavom, ići ću srcem – pa kud puklo da puklo, al’ će želja da se ostvari!” I jeste. Ostvarila se.

Čvrsto verujem da su sve stvari koje nam se dešavaju povezane. Sve one utiču na nas i vode nas ka nečem važnijem, bitnijem. Ništa nije slučajnost. “Slučajnost su samo stvari koje Bog nije umeo da imenuje nekim drugim, pravim imenima.”

Moj dragi noćas putuje. Dolazi po mene da napokon odemo kući.
Vaseljena sad može malo i da odmori. . .

Mirisa nema ali u svemu te vidim.
Kad uzimam četkicu za zube, vidim i tvoju četkicu tamo gde je stajala.
U dnevnoj sobi te vidim uvaljenog u belu fotelju s laptopom u krilu, kako s vremena na vreme dižeš pogled samo da bi mi se osmehnuo. Ujutro te vidim u kuhinji, kako mi pružaš šolju sa toplom ness kafom.

Svuda si oko mene, a nigde te nema…

Da si, kojom srećom, zaboravio ovde svoj šampon za kupanje, sad bih sigurno punila kadu i pravila gomilu pene sa njim. I onda bih opet mogla da zaronim u tebe. I poptuno naga bih legla u krevet, sa još mokrom kosom, i vratila bih miris tvom jastuku.

Ali, nema tvog šampona. Otišao je s tobom…

Imam samo očajno jako sećanje i tvoju Police majicu s kojom sam zamenila pidžamu. Danas je ceo dan nisam skidala sa sebe. Samo da bih te, barem tako, osećala na svom telu.

Ne mogu da dočekam 12. februar. Moram što pre da obnovim mirise.
Mada, na svu sreću, imam makar sećanja a ona nisu poput mirisa.
Sećanja na tebe jednostavno ne mogu da izvetre i nestanu.

“To see you when I wake up
is a gift I didn’t think could be real.
To know that you feel the same as I do
is a three-fold, utopian dream.
You do something to me that I can’t explain.
So would I be out of line if I said,
I miss you.
I see your picture, I smell your skin on the empty pillow next to mine.
You have only been gone ten days, but already I’m wasting away.
I know I’ll see you again
whether far or soon.
But I need you to know that I care
and I miss you.”

Sama je. Nema dečka. Po prvi put posle ko zna koliko vremena, ona je solo. A ona jednostavno ne ume da bude sama. I to priznaje.

Ubeđivale smo je da njoj nije potreban muškarac da bi bila srećna, i da to što se tako oseća, zapravo je posledica toga što je navikla da uvek ima dečka.
Pitala sam je: Ko te voli najviše na svetu?
Odgovorila je: Mama i tata.

Rekla sam joj da nije u pravu.

Rekla sam joj da treba ona sama da voli sebe najviše na svetu. A to će moći samo ako nauči da biti sam nije nište loše. I da to što je sama ne umanjuje njenu vrednost i njen pogled na sebe.

Malo sam je lagala. Ne puno, ali malkice jesam…
Lepše je biti sa svojom drugom polovinom, nego biti sam.

Bilo bi tako divno da i ona ima nekog kao što si ti.
Nekog ko je sve razume i nekog ko ume čak i da ćuti zajedno s njom…

Donela sam mu poklon s odmora. Crnu, drvenu figuru afričke devojke. Kad sam je ugledala u izlogu, shvatila sam da odavno nisam videla nešto toliko jednostavno a tako lepo. Ta statua je bila kao stvorena za njega.

Oduševio se. I stavio ju je tačno tamo gde sam i mislila da joj mesto. Savršeno se uklopila. Kao da je samo ona falila pa da soba bude potpuna. Ugasio je svetlo, upalio dve male sveće pored nje i rekao mi da bi trebali da joj damo ime.

“Šade”, rekoh mu, “Potseća me na njenu melanholičnu muziku i izgleda senzualno kao i ona.”

Rekla sam mu da sam mu je kupila za rođendan. A slagala sam ga. Kupila sam je da bi barem nekad pomislio na mene kad je pogleda. . .

Od samog našeg početka, tu je bio kraj. Samo ga ja uporno odlažem već jako dugo. I svaki put kad se javi popustim. Mada često zamišljam kako ću mu napokon reći “Nećemo se više viđati”. A nemam snage za to. Pomisao na njega je jača od moga JA.

Čula sam neko veče dobru rečenicu: ”Meni ne trebaju samo zabavni delovi muškarca: meni treba ceo muškarac”.

On jeste zabavan. Zajedno se smejemo, uživamo u muzici, vinu. . . Ali, od njega dobijam samo ono što je na površini. Samo ponekad mi otkrije po koju tužnu, malu istinu. A htela bih sve. Htela bih da zavirim tamo gde me ne pušta. Htela bih i ja njemu da kažem stvari koje se ne pričaju svakome. Htela bih da delimo nešto više od flaše hladnog vina i par vrelih noći.

Mnogo bih ja htela od njega, i sa njim. . .ali, eto. . . Ne može.

Napomena: ko ne zna ko je Sade, KLIK OVDE