Archive for the Category » Novosadjanka u Strazburu «

Nov
21

‘Bem ti subotu kad počne s lošim PR-om i gastarbajterima

Celu ovu i prethodnu nedelju sam imala testove na fakultetu. Čekala sam jučerašnji dan k’o ozeblo sunce: da znam da kad uveče legnem, sutradan ne moram brinuti za ustajanje, za testove, za obaveze… Ma, čekala sam da se naspavam k’o čovek i da bez alarma od sata fino, odmorna ustanem u podne, da prvih pola sata provedem dragom u krilu, da me mazi k’o malo dete, da mi tek onda skuva kafu i da još sat vremena “dolazim sebi”…
Malo morgen :/

Story: subota ujutro, nekih 9-10h, ja spavam k’o top, i onda… : faking zvono od interfona!

Dragi ustaje, diže slušalicu, strpljivo sluša par trenutaka, i onda ga čujem kako psuje i spušta slušalicu!

OK, nije baš opsovao, al’ nije bio ni malo pristojan. ;)

Pitam ga k’o je a u sebi već cmizdrim što mi je taj neko pokvario subotnje jutro.

“Jehovini svedoci” odgovara.

BadChurch

Faking Jehovini svedoci! Mislim, for God’s sake, imaju li oni imalo pojma o PR? Oni u neku ruku i jesu PR-ovci za tu svoju veru, šta li je već. Kad bi malo bolje znala francuski sad bih im odmah poslala dopis: kako se baviti s tim s čim se već bave. Mislim, jbt, pa to vam je čista logika, psihologija…: U zemlji u kojoj je radno vreme od 9h do 17-18h svi čekaju subotu da se naspavaju i odmore. Znači: ne dolazite mi na vrata pre 11-12h. Nemojte ni u vreme ručka između 14 i 16h. Nedeljom isto tako. Radnim danom sve osim večeri zaboravite. (Meni nemojte nikako da dolazite na vrata, dragi je ateista, ja sam agnostik i te vaše priče ni malo ne pale u našoj kući)…

Elem, došao i otišao Jehovin svedok…
Ja pokušavam da odmah ponovo zaspim, i odlično uspevam u tome. A kako znam da sam super zaspala? Pa, sanjala sam.
Međutim ;) … Ovaj san ne valja jedino kad ste u inostranstvu. Zašto? Evo zašto:

Sanjala sam da u komšilluku imamo otvorene 2 gastarbajterske prodavnice. Obe se zovu YUGOSLAVIA, velikim crvenim i plavim slovima ispisano. U obe se mogu kupiti prehrambeni proizvodi iz ex-YU: Nectar sokići, Carnex pašteta, Vegeta, i …. i….. Čokolešnik! ČO-KO-LEŠ-NIK ! Čokolešnik o kome već danima kukam dragom kako ne sme zaboraviti da mi ga donese kad za dve nedelje ode u HR. Moj mili, lepi, slatki Čokolešnik u ovoj gastarbajterskoj radnji iz sna košta 15€. On 15€ a Čokolino 20€.
I gledam onu prodavačicu, i kontam kako ću dohvatiti teglu ajvara Droga-Portorož i spucati je posred gramzive glavurde! Ona će meni da traži 15€ za malu kutiju Čokolešnika! Zajebi! Jesam ga željna već danima, al’ nedam da me ucenjuješ!

cokolesnik

DING-DING-DING-DING !!!

Zvono na vratima. Okrećem se oko sebe panično. Uf! Dobro je! Nisam u gastarbajterskoj radnji. U krevetu sam. Čekaj… OPET zvono!? Nema šanse da se onaj Jehovin svedok vratio posle onog Pedjinog “do viđenja” ;)

Srećom, ovog puta je nešto lepo: poštar je dragom isporučio novi iPhone, 3Gs. Bar njemu da ova subota ipak lepo počne. :)

napomena: tekst napisan neposredno nakon “prodavačice Čokolešnika” dok još nisam popila prvu jutarnju kafu. Ako je tekst zbrljan, sorry ppl :)

Post to Twitter Tweet This Post

Category: Grrrrrr!, Novosadjanka u Strazburu, Svakodnevica  9 Comments
Oct
04

Jesenje beleške II

U tramvaj “C” ulazim svakog radnog dana kod muzeja moderne umetnosti. Odatle prema samom centru grada, pa preko Place Brogli do Galije, i onda preko reke Lil i kroz studentski grad do Esplanade, moje izlazne stanice kad idem na predavanja.

Do tramvaja idem busom broj 4, jer sam (priznajem) lenja da se par stanica prošetam. U tom busu retko ima zanimljivih lica. Većinom majke s decom, po koji školorac i student. Svi putnici uredno ulaze na prednja vrata. Overavaju svoje mesečne karte ili (mnogo ređe) kupuju kartu kod vozača, i sedaju. Da, sedaju, jer busevi idu na svaka 3-4 minuta, u špicu i po dva, i gužvu sam za ovih nekoliko meseci videla samo jednom.

Stanica kod muzeja je već zanimljivija. Mladi poslovni ljudi sa sivim odelima i još sivljim kravatama, dok im iz slušalica u ušima trešti neki pank ili metal. Baka u braon košulji na cvetiće, braon sakou, braon suknji, s braon karminom i … pink ConverseALLStars patikama. Pored nje, devojka sa gitarom i ogromnom slikom pod miškom i sa toliko minđuša po ušima u licu da ja, čekajući tramvaj, nemam vremena da ih izbrojim. Devojčica previše mladih za 2kg šminke na licu ima i ovde. Takođe i onih koje nose očajno plitke farmerke i još kraće majice čak i kad je “celih” 10′C.

Za ruke se drže prelepa mlada poslovna žena sa punđom u strogo-poslovnom odelu i jedan hip-hoper kome oko vrata i s pantalona vise lanci koji su, čini mi se, teži od njega. Nežno se ljube i ona izlazi na stanici u centru. Verovatno će na posao u neki od onih staklenih offica. On izlazi kod tehničkog fakulteta. Tek sad primećujem svežanj skripti pod njegovom rukom.

U centru s tom poslovnom damom izlaze i svi ostali čije odevanje vuče ka strogim linijama i sivim bojama.

drvored

Drvored iz ulice kojom prolazi “C” tramvaj
photo by Sofia Lombardo

U tramvaju većinom ostajemo mi, studenti. Svih mogućih boja kako odeće, tako i kose, a i kože. Moj grad je grad studenata. Iz čitave Francuske i iz svakog mogućeg kraja sveta. I koliko god se razlikovali jedni od drugih – zapravo smo svi isti. I svi umemo da kažemo hvala, izvolite i izvinite na barem dva jezika.

Na stanici Esplanade “C” tramvaj ostaje gotovo prazan.

Dok hodam ka zgradi mog fakulteta, isključujem radio na kome ujutro najčešće slušam neki fini džez. Izvlačim slušalice iz ušiju i na ulasku u učionicu isključujem mobilni telefon.

“Salut!” s osmehom govorim kolegama.

Fydan je iz Turske, Sofija iz Meksika, Tato iz Gruzije, Amy iz Kanade, Thrung -Vijetnam, Kiril – Rusija, SeHi -Južna Koreja, Phytos sa Kipra, Kasia iz Poljske, DžongŠu iz Japana. . . i još nekolicina drugih dragih lica. . .

Lepa, i u svakom pogledu šarolika, jesen je stigla.

Post to Twitter Tweet This Post

Category: Novosadjanka u Strazburu, Obične priče, Svakodnevica  17 Comments
May
06

Inovative cuisine: GastarbaYterska ProYa

Šta je to “Inovative cuisine”?
Što reče @snex, to nastaje kada nemate sve sastojke iz recepta, pa ih zamenite s onim šta imate. Odličan primer za to je Gastarbayterska Proya.
Elem, već danima želim da napravim proju. Ovde, u Francuskoj, imaju milion vrsta sireva ali nema sitnog sira. U proji sam ga zamenila sa mozzarellom. Palente ima, al’ nema kukuruznog brašna. No problem, i to sam zamenila. Nema običnog jogurta, al’ srećom, u Inovative Cuisine ništa ne predstavlja prepreku. ;)

GastarbaYter proYa from Pedja Puselja on Vimeo.

Post to Twitter Tweet This Post

Category: Novosadjanka u Strazburu, Vcast  6 Comments
May
02

Planina majmuna

Mislila sam da će mi faliti prvomajski roštilj, kampovanje, prvomajski pljusak, i Lav i Jelen pivo…. Prevarila sam se. Nisu mi falili! ;)
Umesto roštilja sam jela nemačke kobasice, pila sam meksičko Desperados pivo, pljuska nije ni bilo, a evo gde sam otišla umesto kampovanja :

Mountain of monkeys from Sanja Rastovac on Vimeo.

Post to Twitter Tweet This Post

Category: Novosadjanka u Strazburu, Vcast  Tags: , ,  8 Comments
Apr
23

Prvi video-cast : Otkrivanje Strazbura

Znam gde su dobre pekare u komšiluku, prodavnice, pošta i sl. Znam i gde se služi dobra hrana ovde, u Strazburu. Al’ većinu toga znam jer me je dragi vodio, ili vozio autom. Danas sam sama otišla u otkrivanje Strazbura. Opremljena sa 2 mobilna, foto-aparatom, mapom grada i …. kamerom ;)

Novosadjanka u Strasburu from Sanja Rastovac on Vimeo.

Music credits: soundtrack “Le Fabuleux Destin d’Amélie Poulain” by Yann Tiersen

Post to Twitter Tweet This Post

Category: Novosadjanka u Strazburu, Vcast  22 Comments
Apr
16

Parlez-vous français? – Još uvek ne, al’ lepo trepćem okicama

Posle fenomenalnog vikenda provedenog u Sloveniji, dragi i ja smo u ponedeljak uveče stigli u njegov stan u Strazburu. ISPRAVKA : dragi i ja smo stigli KUĆI.

Dva dana su mi trebala da raspakujem sve stvari i da malo napravim reda po stanu, tj. da ga prepravim iz “samačke jazbine” u “gnezdo za dve ptičice”. Fino se snalazim u stanu. A kako i ne bih kad sam prvo sve ispreturala, pa tek onda krenula sa raspakivanjem.;) (I ne, nisam našla nikakve za mog dragog kompromitujuće sitnice… Damn, a baš sam se ponadala… :) ) Nas dvoje se lako prilagođavamo jedno drugom. Ja lično nemam nameru da radikalno menjam njegove navike. Npr. prepirke oko toga da nije dobro sa jednim sredstvom ribati i pločice u kuhinji i brodski pod koji je po ostalim prostorijama, rešavam u stilu “Jel’ nećeš da kupiš 2 sredstva? Nećeš? Ok. A hoćeš ti ribati stan? Hoćeš? Onda ok…” :)

Prilagođavanje veš-mašini je već bila druga priča, jer su joj programi, “gle čuda”, na francuskom, al’ bože moj, 30 stepeni je uvek 30 stepeni, a 60 je 60 ;)

Najveći poduhvat za sada je shopping hrane.
Kupovinu ne obavljam po spisku, jer nemam pojma kako da gestikulacijom objasnim prodavačici da mi trebaju prezle, pa umesto planirane pohovane piletine, spremim prženu. Nekim čudom sam npr. uspela da kupim gustin, i to baš onaj za kuvanje umesto onog za kolače – sreća pa je slika na pakovanju bila dovoljno eksplicitna. :)

U kupovini i inače maltene padam u nesvest ovde. Kad želim da kupim neko balzamsko sirće za salatu, na polici zatičem: 10 vrsta vinskog, 5 od jabuke, 3 vrste od maline, od šumskog voća, itd. Sa uljem je slična situacija: ulje od suncokreta – 10 vrsta, pa od 100 vrsta zrnastih uljarica, od lešnika, od oraha, sa dodatkom meda, narandže itd., itd. . . Hvala Bogu, pa većina toga ima lepe i jasne slike, inače bih pobegla vrišteći! :)

Jedino gondola sa začinima nije nikakav problem: ja bih najradije kupila od svake vrste barem po jednu teglicu! :)

Sreća u svemu ovome je da dragi sasvim fini pojede sve što skuvam, mada me malkice zabrinjava to što mi svakog dana ponudi da idemo do restorana… Jel’ to do mog kuvanja il’ stvarno želi u restoran? ;) :)

Odoh ja do prodavnice da kupim omekšivaš za rublje, al’ ovog puta shopping nije izazov… Globalizacija “čuda čini” pa idem po Lenor :P

Do sledećeg shoppinga, pardon: sledećeg teksta! – držite mi palčeve :)

EDIT:
Jedna komšinica mi je odmah poželela dobrodošlicu. Doduše, poznajemo se nas dve još od februara, kad sam bila ovde na par dana. Ali, uprkos tome, komšinica nija izgubila naviku da mi skraćuje život za po par minuta svaki put kad mi se javi. Naime, “komšinica” je mačka s trećeg sprata susedne zgrade, i ima naviku da iskače na prozor svaki put kad čuje da sam na terasi ili u kuhinji. A njen prozor, naravno, nema nikakvu zaštitu. Počela sam da bežim u stan svaki put kad je vidim, iz straha da joj ne padne na pamet da skoči do mene. ;)

Post to Twitter Tweet This Post

Category: Novosadjanka u Strazburu  11 Comments