Gospođa Marina živi u jednoj od onih uličica što iz Radničke vode ka fakultetima.
“Koji je broj zgrade?” pitala sam je telefonom kad smo se dogovarale za sastanak
“Nema broja, ali videćete.. u ulici su sve neke nove zgrade, a mi živimo u jednoj od 2 porodične kuće na kraju. Jedna kuća je napuštena, i tu se noću skupljaju narkomani i beskućnici, a mi…mi živimo u toj drugoj kući. Ma, biće vam jasno kad dođete.”
I bilo mi je jasno. Prva kuća je odavno zrela za rušenje, i da nije nerazrešenog spora oko nasledstva, davno bi i tu bila izgrađena neka zgrada, u boji kanarinca ili šerpa-plavo… Gospođi Marini i njenom mužu, gospodin-inženjeru, se ne žuri da prodaju svoju kuću, iako je investitori novogradnje zivkaju svakih par dana. Deca su davno otišla. Žive neke svoje živote, i češće gospođa Marina obilazi njih, nego oni nju. Al’ ona vam to nikad neće priznati, a i ima ko nju da obilazi. Tu su svakodnevno mali cigančići koji s porodicama žive u komšiluku, u još jednoj napuštenoj kući nadomak studentskog grada.
Poprečnom ulicom sam prošla nebrojeno puta, odlazeći na Kej ili Štrand. Nikad nisam primetila tu malu kuću, s početka prošlog veka.
Na zakazani sastanak sam došla malo ranije i shvatila sam da moram da čekam jer se na zvono na kapiji niko nije javio, a kapija je bila zaključana. Tako se barem meni učinilo.
Dva preslatka mala i musava cigančeta su prošla pored mene sa sladoledima u rukama, i bez problema su otvorili vrata kapije. Po malo zbunjena kako oni to mogu a ja ne, upitala sam ih dal’ oni tu žive. Odmahnuli su glavom.
“Pa, ne možete onda da ulazite u tuđe dvorište” blago sam im rekla, “znate, tu živi gospođa Ličen.”
“Ne, ne…” odgovoriše mi uglas “tu živi naša komšinica, tetka Marina.”
Slatko sam se nasmejala. Naime, ja sam čekala upravo Marinu Ličen. Meni gospođu, a njima tetka-komšinicu.
Klinci su ušli u dvorište, pozvali je par puta, proverili su i u bašti, i onako smešno, dečije ozbiljno, mi rekli da nije kod kuće. Zatvoriše vrata od kapije, i odoše, a ja ostala i dalje da je čekam.
Dva prozora do ulice. Jedan zatvoren, sa tečkim čipkanim zavesama, a drugi širom otvoren… U sobi se vide merdevine, i kanta sa farbom i dugačkom četkom prislonjenom o zid. Krečenje u toku, prođe mi kroz glavu, i vratih se pred kapiju. Tek tada sam primetila i tablu na zidu. Lim, nekad davno prefarban belom farbom, danas ispucanom, i sa crnim tušem i četkicom, kitnjastim slovima ispisano da tu žive gospodin inženjer i gospođa Dr.
Doktorka nauka. Stalan sudski tumač za četiri svetska jezika.
Ostadoh zakucana u mestu!
ČETIRI JEZIKA, ponovih u sebi, i videh kako gospođa Marina raste vrtoglavom brzinom u mojoj glavi. Raste i raste, a još je nisam ni videla. Onaj lingvista u meni, joj je već u mojim mislima napravio i spomenik u sred Dunavskog parka. Profesionalna deformacija, valjda, nadam se…
Neko crno kuče labradora se poigralo s mojom belom dugačkom haljinom, i ja se trgoh. I vidim kako me vlasnik kučeta gleda smejući se. Mogu misliti kako sam mu delovala dok sam otvorenih usta blenula uvis, u tu tablu, maltene pribijena uza zid, na onoj uskoj stazi pored kuće.
Pomerila sam se da prođu, i kuče i vlasnik, i okrenula sam se ka dvorištu. Ispred sebe sam ugledala malu šumu usred novosadskog betona. Paprat moje visine, veliki žbunovi bledo-ljubičaste hortenzije, i još puno, samo na prvi pogled, zapuštenog cveća. Kažem “samo na prvi pogled”, jer se izblizine vidi da je svaka travka pokošena na istu visinu, i da nema ni jedne biljčice koja predstavlja korov. Kraj travnjaka se ka ulaznim vratima izdižu stepenice. Oko njih trem od nekad, verovatno jarko belog kamena, danas pomalo sivog i mestimično prekrivenog mahovinom. A iznad stepeništa i čitavog trema se pruža vinova loza. Tri prastare grane grožđa, isprepletene jedna oko druge, pružaju hlad i utočište od sunca svakome ko kroči u to, kao od vremena otrgnuto, carstvo.
Vreme je odmicalo. A i onome ko nekog čeka se još više oduže minuti. Sela sam u kafić preko puta, u prizemlju nove petospratne zgrade, jedva nekih tridesetak metara udaljenom od kuće. I kao što to obično biva, taman što mi je konobarica donela hladnu koka-kolu, ugledala sam gospođu Marinu.
Nisam je pre toga nikad videla, ali jednostavno sam znala da je to ona.
Oniža ženica, neverovatno vitka i zgodna za svoje godine, sa prosedom plavom kosom. Nekako je čudno odudarala od okoline, dok se živahnim i britkim korakom približavala kući. Bele lanene pantalone i košulja s belo-plavim prugicama su joj savršeno pristajali. Otvarajući vrata kapije, naglo se okrenula i pogledala me je s osmehom. I ona je nekako čudno propoznala mene.
U trenutku kad sam ulazila u njenu kuću, kraj mene su se opet stvorila dva cigančeta. Ovoga puta dva dečaka koja se protrčala ispred i uglas uzviknuli
“Tetka Marina, imaš goste! Nećemo mi sad kod tebe al’ jel’ možemo pojesti sladoled na stolicama u bašti?”
“Naravno da možete…” nežno im je odgovorila.
“Dolaze oni svakoga dana”, reče mi, “ja više ne mogu da ih popamtim. Svakog proleća su tu al’ rastu kao iz vode, pa zaboravim kako se koje dete zove”
Dok mi je to govorila, prinela je još jednu stolicu, za mene, a ona je sela kraj starog sekretara. Iznenadila sam da je uspela da uglavi monitor, i to onaj stari, ispod zaslona na sekretaru. Ali to mi je u stvari nekako prirodno pristajalo uz nju.
Dala sam joj dokumente za prevod i objasnila sam joj da su mi potrebni što hitnije.
“Nema problema. Dođite sutra ujutro po njih” rekla mi je.
Nisam se začudila. Gospođa Marina i njen gospodin-muž imaju svo vreme ovoga sveta, ali ovo vreme ima samo jednu gospođu Marinu. Staru novosadsku damu. Neverovatno retku vrstu u današnjim, modernim vremenima.
Gospođa Marina Ličen, stalni sudski tumač četiri svetska jezika, stvarno postoji, i stvarno živi u toj kući, nedaleko od studentskog grada. Što se tiče ostalih detalja… ovo je samo priča, i vi možete, a i ne morate da mi verujete.
