I onda zaboravim da zapišem, da otkucam. I tako sve ispočetka.
Ispričam si priču u glavi, a onda se on pomeri u snu, i dok prebacuje ruku preko moga struka, ja zaboravim staru priču, i ispričam si novu.

Kako je smešan dok istovremeno hrče k’o top i traži me rukom po krevetu. Da ga mrzim il’ da ga obožavam – kako to lepo reče moja prijateljica. I neće da zaspi ako se ne priljubi uz mene. I ja ne odem rano ujutro na predavanja ako ga, onako usnulog ne poljubim. A kad se vratim, obraduje mi se kao da me danima nije video. I još se posle pita kako imam živaca da mu tako pažljivo ljuštim grejfrut. . . Blesan jedan! Još se pita zašto! :)

Da mi je neko pričao da ću ja navijati sat na pola sata ranije iako to vreme mogu provesti spavajući – ne bih mu verovala. A sat navijam ranije da bih mogla da se mazim s njim, da se za Dobro jutro s njim ispričam. Oko samo jedne stvari nikako ne možemo ujutro da se dogovorimo a to je: ko će kuvati kafu. Ipak prećutno popuštamo jedno drugom iz dana u dana. Jednog jutra ja, sledećeg on. I uvek nastavljamo tu prepirku, uz podmićivanje poljupcima.

I tako. Opet sam zaboravila priču koju sam htela da vam ispričam, da je napišem… Al’ ako ništa drugo, makar znate da je kod mene proleće uprkos kalendarskoj zimi.

P.S.
Rekoh li ja tebi danas koliko te volim? ;)

U tramvaj “C” ulazim svakog radnog dana kod muzeja moderne umetnosti. Odatle prema samom centru grada, pa preko Place Brogli do Galije, i onda preko reke Lil i kroz studentski grad do Esplanade, moje izlazne stanice kad idem na predavanja.

Do tramvaja idem busom broj 4, jer sam (priznajem) lenja da se par stanica prošetam. U tom busu retko ima zanimljivih lica. Većinom majke s decom, po koji školorac i student. Svi putnici uredno ulaze na prednja vrata. Overavaju svoje mesečne karte ili (mnogo ređe) kupuju kartu kod vozača, i sedaju. Da, sedaju, jer busevi idu na svaka 3-4 minuta, u špicu i po dva, i gužvu sam za ovih nekoliko meseci videla samo jednom.

Stanica kod muzeja je već zanimljivija. Mladi poslovni ljudi sa sivim odelima i još sivljim kravatama, dok im iz slušalica u ušima trešti neki pank ili metal. Baka u braon košulji na cvetiće, braon sakou, braon suknji, s braon karminom i … pink ConverseALLStars patikama. Pored nje, devojka sa gitarom i ogromnom slikom pod miškom i sa toliko minđuša po ušima u licu da ja, čekajući tramvaj, nemam vremena da ih izbrojim. Devojčica previše mladih za 2kg šminke na licu ima i ovde. Takođe i onih koje nose očajno plitke farmerke i još kraće majice čak i kad je “celih” 10′C.

Za ruke se drže prelepa mlada poslovna žena sa punđom u strogo-poslovnom odelu i jedan hip-hoper kome oko vrata i s pantalona vise lanci koji su, čini mi se, teži od njega. Nežno se ljube i ona izlazi na stanici u centru. Verovatno će na posao u neki od onih staklenih offica. On izlazi kod tehničkog fakulteta. Tek sad primećujem svežanj skripti pod njegovom rukom.

U centru s tom poslovnom damom izlaze i svi ostali čije odevanje vuče ka strogim linijama i sivim bojama.

Drvored iz ulice kojom prolazi “C” tramvaj
photo by Sofia Lombardo

U tramvaju većinom ostajemo mi, studenti. Svih mogućih boja kako odeće, tako i kose, a i kože. Moj grad je grad studenata. Iz čitave Francuske i iz svakog mogućeg kraja sveta. I koliko god se razlikovali jedni od drugih – zapravo smo svi isti. I svi umemo da kažemo hvala, izvolite i izvinite na barem dva jezika.

Na stanici Esplanade “C” tramvaj ostaje gotovo prazan.

Dok hodam ka zgradi mog fakulteta, isključujem radio na kome ujutro najčešće slušam neki fini džez. Izvlačim slušalice iz ušiju i na ulasku u učionicu isključujem mobilni telefon.

“Salut!” s osmehom govorim kolegama.

Fydan je iz Turske, Sofija iz Meksika, Tato iz Gruzije, Amy iz Kanade, Thrung -Vijetnam, Kiril – Rusija, SeHi -Južna Koreja, Phytos sa Kipra, Kasia iz Poljske, DžongŠu iz Japana. . . i još nekolicina drugih dragih lica. . .

Lepa, i u svakom pogledu šarolika, jesen je stigla.

I bilo mi je jasno. Prva kuća je odavno zrela za rušenje, i da nije nerazrešenog spora oko nasledstva, davno bi i tu bila izgrađena neka zgrada, u boji kanarinca ili šerpa-plavo… Gospođi Marini i njenom mužu, gospodin-inženjeru, se ne žuri da prodaju svoju kuću, iako je investitori novogradnje zivkaju svakih par dana. Deca su davno otišla. Žive neke svoje živote, i češće gospođa Marina obilazi njih, nego oni nju. Al’ ona vam to nikad neće priznati, a i ima ko nju da obilazi. Tu su svakodnevno mali cigančići koji s porodicama žive u komšiluku, u još jednoj napuštenoj kući nadomak studentskog grada.

Poprečnom ulicom sam prošla nebrojeno puta, odlazeći na Kej ili Štrand. Nikad nisam primetila tu malu kuću, s početka prošlog veka.

Na zakazani sastanak sam došla malo ranije i shvatila sam da moram da čekam jer se na zvono na kapiji niko nije javio, a kapija je bila zaključana. Tako se barem meni učinilo.

Dva preslatka mala i musava cigančeta su prošla pored mene sa sladoledima u rukama, i bez problema su otvorili vrata kapije. Po malo zbunjena kako oni to mogu a ja ne, upitala sam ih dal’ oni tu žive. Odmahnuli su glavom.

“Pa, ne možete onda da ulazite u tuđe dvorište” blago sam im rekla, “znate, tu živi gospođa Ličen.”
“Ne, ne…” odgovoriše mi uglas “tu živi naša komšinica, tetka Marina.”

Slatko sam se nasmejala. Naime, ja sam čekala upravo Marinu Ličen. Meni gospođu, a njima tetka komšinicu.

Klinci su ušli u dvorište, pozvali je par puta, proverili su i u bašti, i onako smešno, dečije ozbiljno, mi rekli da nije kod kuće. Zatvoriše vrata od kapije, i odoše, a ja ostala i dalje da je čekam.

Dva prozora do ulice. Jedan zatvoren, sa tečkim čipkanim zavesama, a drugi širom otvoren… U sobi se vide merdevine, i kanta sa farbom i dugačkom četkom prislonjenom o zid. Krečenje u toku, prođe mi kroz glavu, i vratih se pred kapiju. Tek tada sam primetila i tablu na zidu. Lim, nekad davno prefarban belom farbom, danas ispucanom, i sa crnim tušem i četkicom, kitnjastim slovima ispisano da tu žive gospodin inženjer i gospođa Dr.
Doktorka nauka. Stalan sudski tumač za četiri svetska jezika.
Ostadoh zakucana u mestu!
ČETIRI JEZIKA, ponovih u sebi, i videh kako gospođa Marina raste vrtoglavom brzinom u mojoj glavi. Raste i raste, a još je nisam ni videla. Onaj lingvista u meni, joj je već u mojim mislima napravio i spomenik u sred Dunavskog parka. Profesionalna deformacija, valjda, nadam se…

Neko crno kuče labradora se poigralo s mojom belom dugačkom haljinom, i ja se trgoh. I vidim kako me vlasnik kučeta gleda smejući se. Mogu misliti kako sam mu delovala dok sam otvorenih usta blenula uvis, u tu tablu, maltene pribijena uza zid, na onoj uskoj stazi pored kuće.

Pomerila sam se da prođu, i kuče i vlasnik, i okrenula sam se ka dvorištu. Ispred sebe sam ugledala malu šumu usred novosadskog betona. Paprat moje visine, veliki žbunovi bledo-ljubičaste hortenzije, i još puno, samo na prvi pogled, zapuštenog cveća. Kažem “samo na prvi pogled”, jer se izblizine vidi da je svaka travka pokošena na istu visinu, i da nema ni jedne biljčice koja predstavlja korov. Kraj travnjaka se ka ulaznim vratima izdižu stepenice. Oko njih trem od nekad, verovatno jarko belog kamena, danas pomalo sivog i mestimično prekrivenog mahovinom. A iznad stepeništa i čitavog trema se pruža vinova loza. Tri prastare grane grožđa, isprepletene jedna oko druge, pružaju hlad i utočište od sunca svakome ko kroči u to, kao od vremena otrgnuto, carstvo.

Vreme je odmicalo. A i onome ko nekog čeka se još više oduže minuti. Sela sam u kafić preko puta, u prizemlju nove petospratne zgrade, jedva nekih tridesetak metara udaljenom od kuće. I kao što to obično biva, taman što mi je konobarica donela hladnu koka-kolu, ugledala sam gospođu Marinu.
Nisam je pre toga nikad videla, ali jednostavno sam znala da je to ona.
Oniža ženica, neverovatno vitka i zgodna za svoje godine, sa prosedom plavom kosom. Nekako je čudno odudarala od okoline, dok se živahnim i britkim korakom približavala kući. Bele lanene pantalone i košulja s belo-plavim prugicama su joj savršeno pristajali. Otvarajući vrata kapije, naglo se okrenula i pogledala me je s osmehom. I ona je nekako čudno propoznala mene.

U trenutku kad sam ulazila u njenu kuću, kraj mene su se opet stvorila dva cigančeta. Ovoga puta dva dečaka koja se protrčala ispred i uglas uzviknuli
“Tetka Marina, imaš goste! Nećemo mi sad kod tebe al’ jel’ možemo pojesti sladoled na stolicama u bašti?”
“Naravno da možete…” nežno im je odgovorila.
“Dolaze oni svakoga dana”, reče mi, “ja više ne mogu da ih popamtim. Svakog proleća su tu al’ rastu kao iz vode, pa zaboravim kako se koje dete zove”

Dok mi je to govorila, prinela je još jednu stolicu, za mene, a ona je sela kraj starog sekretara. Iznenadila sam da je uspela da uglavi monitor, i to onaj stari, ispod zaslona na sekretaru. Ali to mi je u stvari nekako prirodno pristajalo uz nju.

Dala sam joj dokumente za prevod i objasnila sam joj da su mi potrebni što hitnije.
“Nema problema. Dođite sutra ujutro po njih” rekla mi je.
Nisam se začudila. Gospođa Marina i njen gospodin-muž imaju svo vreme ovoga sveta, ali ovo vreme ima samo jednu gospođu Marinu. Staru novosadsku damu. Neverovatno retku vrstu u današnjim, modernim vremenima.

Gospođa Marina Ličen, stalni sudski tumač četiri svetska jezika, stvarno postoji, i stvarno živi u toj kući, nedaleko od studentskog grada. Što se tiče ostalih detalja… ovo je samo priča, i vi možete, a i ne morate da mi verujete.

Sponzorisan tekst

Ne kupujem niti čitam novine kojima sam u targetiranoj starosnoj grupi. Ne gledam emisije o modi. Ne držim dijete. Ne verujem da će se svi okretati za mnom ako kupim baš tu NN brendiranu majicu iz nove kolekcije. Više volim Jacobs od Ness, i džaba im besplatna šolja i pakovanje od dodatnih 37gr. Ne želim da dragi pokuša da mi odgrize uvo ili prste jer sam koristila najnoviji šampon s mirisom čokolade.

Jedna manekenkica pokušava da me ubedi da će mi kosa porasti do dupeta za nedelju dana ako koristim baš taj šampon. Druga kaže da će ova bubuljica na sred mog nosa, a i ona na čelu nestati za 15 sekundi s njenom kremom… But, guess what? Imam i ja Photoshop a sa svoja 52kg imam i deblju ruku nego one nogu.

Imam svoj ukus i svoje mišljenje šta mi ovako crvenokosoj stoji a šta ne.
Imam svoj nos i svoju osetljivu kožu i ne pada mi na pamet da zbog neke skupe reklame opet idem u hitnu zbog alergijske reakcije.

I imam svoje navike.

Jedna od njih je i Dove.
Godinama sam koristila Niveu, najviše zbog toga što je odgovarala mojoj osetljivoj koži, a i zbog nežnog, maltene skroz neutralnog mirisa. Al’ vremenom mi je malo dosadila. I onda se pojavila Dove reklama sa PRAVIM ženama! Kad kažem “prave žene” mislim na žene koje liče na one iz naše okoline, naše majke, sestre, drugarice, žene u prodavnicama, komšiluku… Kad nas već marketing bomabarduje na svakom koraku, onda barem da u reklami vidim nekog s kim se stvarno mogu poistovetiti.

I onda se desi ovo: jedna marketinška kompanija mi je poslala Dove Hair Minimising dezodorans i roll-on i zamolili su me da ih isprobam i da napišem svoje mišljenje.

Do kasno sinoć sam lupala glavu oko ovog teksta i opet sam odlučila da ga ostavim da prenoći. Kako nešto toliko svakodnevno da predstavim na interesantan nacin? Jedino sto mi je padalo na pamet je da bih bila loš copywriter… Jutros ustajem, kuvam kafu, uključujem Skype, čavrljam s dragim, zatim pravac kupatilo… Prvo pod tuš, pa pranje kose, pranje zuba, mleko za telo, uzimam dezodarans i … opet pomislim kako ne znam šta ću pisati. I tog trenutka mi sine: osim paste za zube, skoro sve je Dove! Gel za tuširanje, šampon, mleko za telo..sve! Imam čak i njihovo svetlucavo mleko i ono za samopotamnjivanje.

Ovi marketari su srećom naleteli na blogerku koja voli Dove i kad o svom trošku kupuje kozmetiku ;) Pa, red bi bio da dam šansu i novom proizvodu.
Dove Hair Minimising Anti-perspirant :
-na pakovanju piše “Za nekoliko nedelja dlačice pazuha su primetno tanje i lakše se otklanjaju.” u to baš i ne verujem nešto, al’ isprobaću, pa ću videti
-miris Wild Rose – što reče ET “ako ovako stvarno miriše divlja ruža, onda nek mi neko donese buket” :)
-0% alkohola – U prevodu: nema opasnosti od mog vrištanja nakon brijanja. Sve žene znaju o čemu pričam.
-Moošema je napisala da dezodaransi ne sadrže aluminijum cirkonijum, za koji je pre nekoliko godina poverovala da je izazivač raka dojke. Nikad čula za to, al’ ako ona tako kaže, ja joj verujem, i to je znači još jedan plus za ovo.

Preostaje mi samo da utvrdim dal’ je naziv Dove Hair Minimising Anti-perspirant opravdan….

A u medjuvremenu, odoh do Moošeme i do ET.
Da vidim dal’ one veruju da im će im brijači biti potrebni malo ređe…

Zbunjena pogledam šta mi to daje…kad ono: karta! Autobuska karta. :)

Da se razumemo: ta karta košta pišljivih 30 dinara, za koje se maltene ni hleb ne može kupiti, i uopšte nije stvar u novcu. Stvar je u dobroti.
Uprkos saobraćajnom špicu, gužvi, gomili nervoznih ljudi, vožnji u u zagušljivom autobusu…Uprkos svemu tome, ona se osmehuje i daje mi kartu. Eto, tek tako. Da ja ne moram da se guram do vozača. Da ne moram tražiti novčanik. Da ne moram skidati rukavice. Da bi mi jednostavno učinila nešto dobro.

Zbog ovakvih sitnica verujem u dobro u ljudima.
Verujem da će sve biti ok.
Verujem da je sasvim u redu ne biti suviše “na zemlji”, nego i poleteti malo.
Verujem u moje novo utočište koje, eto, nije ni na nebu, ni na zemlji.

[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=1rAsoLm1Ges&hl=en&fs=1]

Danima, nedeljama, pa možda čak i mesecima nema baš nekih dešavanja o kojima želim da pišem.
I onda, odjednom, kao da je neko otvorio prozor, i vetar je oduvao veliku gomilu stvari, koje su se razletele svuda po meni… A ja nemam više svoje tajno ćoše.
Male i velike Aurorine avanture nisu više samo moje. Ja sam im otvorila vrata kroz koja su izašle među stvarne ljude.

Ovo je prvi put, otkako sam “out of the closet”, da shvatam da više ne mogu pisati baš o svemu o čemu želim. Sama snosim krivicu za to. Ali, nisam mislila da će doći do toga. Sad bih tako rado pisala o nekim stvarima, o nekim događajima, a s druge strane, sve to zapravo ne želim da otkrijem ljudima koji me poznaju i lično.

Neke tajne misli, neka tajna razmišljanja, neke stvari koje se izgovaraju samo u sebi…

Dvoumljenja, strahovi, strepnje…

Strah da ću biti povređena i strah da ću ja povrediti nekog drugog…

Osmesi, zbunjenosti, iznenađenja, olakšanja…

Nestrpljenje i smirenost…

I puno neke muzike koju prvi put čujem, ili je barem prvi put čujem na neki nov način…

Teško je pisati kad znaš da će mnogo više biti čitano između redova, nego što to želiš. Kad znaš da postoji više osoba koje će sve to tumačiti, ali svaka na svoj način. I možda ni jedna od njih neće shvatiti šta se krije iza ovoga. Ali nizovi su započeti. Ja ne mogu, i ne umem da ih prekinem. I ne želim.

I šta sad? – Ništa. Show must go on. Na ovaj, ili neki drugi način. . . ;)

“You can’t always get what you want
But if you try sometimes you might find
You get what you need…”

Sutra ponedeljak. . . Čeka me hladno novembarsko jutro i “‘Ajmo Jovo ponovo”. I definitivno bih mogla celu ovu nedelju ponovo. . .

[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=aBKcKQHZXks&hl=en&fs=1]