Budila sam se i po tuđim, dalekim gradovima. Ali tuđi su bili samo prvih par dana. Jer svaki grad vam širom raširi ruke – poenta je samo u tome da li ćete prihvatiti taj zagrljaj.

U Liverpulu sam bila poput izgubljenog, radoznalog mačeta. Dok mi u ruke nisu tutnuli red vožnje gradskog prevoza  i mapu grada. I do prvog odlaska u pab.

U Strazburu sam na francuskom u početku znala da kažem samo “Bonjour!” i “Merci!”. I mislila sam kako sam verovatno najusamljenije stvorenje u Francuskoj. Do trenutka kad su me pekarke iz obližnje pekare prvog jutra u FR s osmehom pogledale i odlučile da mi svakog dana, dok kupujem baget, drže dvominutni čas “francuskog jezika za svakodnevnu upotrebu tokom šopinga”.

Novosadski je "opušteno", jer ovde vreme sporije i lepše teče...

U Baden-Badenu sam mislila kako su ljudi hladni, kako je grad siv i smoren i ništa ne razumem… A onda mi je u kafiću prišla konobarica i na “naškom” mi s osmehom rekla “Izvolite?”

Al’ Novi Sad je dom i zaljubljujem se u njega celog svog života i svakog dana iznova. Jutarnjim suncem me budi za dobar dan, a košavom tera unutra, da se ne prehladim na ladnoći. Da sam neki hejter, ovo sam mogla reći i ovako: glupo sunce me prebudilo i zbog odvratne košave sam se smrzla. Ali, naravno da neću. Gledam to iz lepše, novosadske perspektive ;)

Gradovi nisu beton i ulice i zgrade. Gradovi su ljudi. A u svakom gradu ima dobrih ljudi. I ako nemate osmeh na licu, nećete ih pronaći, kojim god domaćim il’ stranim jezikom da se služite. I tada možete reći “Nisu me prihvatili” a ja ću vas sažaljevati, jer znam pravu istinu. Svaki grad je i dobar i gostoljubiv i lep, ako vi umete to da vidite i imate želju da to pronađete u njemu. S osmehom, i sa unapred naučenim rečima “Hvala!” i “Izvini.” Jer, eto, hvala i izvini jesu #novosadski.

Ali to nije bilo sve…

Nakon upoznavanja s gospođom Ličen dobila sam inspiraciju da o njoj napišem polu-izmišljenu “Priču o gospođi Marini”. To je i danas jedan od najčitanijih tekstova na mom blogu. (Doduše, verovatno i zbog toga što ljudi u potrazi za prevodiocima guglajući dođu do tog linka.) Ta priča mi je jedna od najdražih koje sam ikada napisala.

Neki od čitalaca teksta su ostavljali komentare da je poznaju, da im je bila profesor, da im je prevodila dokumenta… A neki od njih su mi rekli i da su joj ispričali za moju priču o njoj.

Zahvaljujući jednom komentaru, danas sam dobila njen novi broj telefona

Gledam u broj… 6 običnih cifara… Telefon stoji pored mene i pomislim: ma, što da ne? Nazvaću je… Red je da nazovem ženu i da joj kažem da se nadam da mi ne zamera na izmišljenim detaljima njenog života.

Telefon je zvonio jednom, dva puta… Već sam pomislila da je dobro što se Marina ne javlja, jer mi je malo blesavo da kažem: Dobar dan, ja sam ona koja je napisala izmišljenu priču o Vama…

Ali, ne. Gospođa Marina se javila. I obradovala se što sam je nazvala. Pročitala je priču nedavno, nakon što joj je već 5-6 klijent ispričao za nju. I ne trebam brinuti, jako joj se sviđa.

Seća se šta sam studirala i seća se da sam živela negde u inostranstvu. Seća se boje moje kose i da sam sitne građe, poput nje. I dalje je britkog i veselog uma kao i kad sam je upoznala. Drago joj je što sam se vratila u Novi Sad, jer to znači da mogu da dođem da je posetim. Ipak smo nas dve sada povezane i nečim što nije njen posao. Veže nas priča.

Dogovorile smo se da ću joj doći na kafu i morala sam joj obećati da ću joj pričati o mom blogu. Gospođa Marina je čitala neke moje tekstove i smatra da sam umetnička duša i da ne trebam to zanemarivati…

A ako to misli gospođa Marina, onda je to sigurno tako.

Divna, fina, dama. Gospođa Marina.

Zaslužila je još jednu priču…

Slana voda mi dopire tek nešto niže od kolena. Maestral duva tek toliko da bi zmaj mogao lepo da igra na 25 metara iznad mene. Sunce greje tek toliko da mi ne smeta vrućina…

Sve je tek toliko lepo da mi bude prijatno, al’ da ne bude previše…da se, po običaju, ne uplašim  i ne zatvorim se.

Imam svoje parče mora da nikom ne smetam i da meni niko ne smeta. Imam svoj komad neba na kom leti moj zmaj, nikom se neće upetljati u kanape i niko se meni neće upetljati. I dišem… Punim plućima.

Moj zid je i dalje tu. Moja tvrđava, koja me čuva, da niko ne može da uđe… Ali odavno nije bila ostavljena sa otvorenim vratima i prozorima. Bilo je krajnje vreme za malo svežeg vazduha.

Stotine kvadratnih metara morskog plićaka. I jedan dugački, uski, peščani sprud. I sedenje na kraju tog spruda na vlažnom pesku. Tišina i moj udah slankastog vazduha… A na nebu ogromni mesec boje narandže i milion zvezda… Kakav kliše. Scena kao iz loših američkih filmova. Al’ to je moj kliše, i lep je i smejem mu se na sav glas.

***********

Kad sam otišla na odmor, trebalo mi je malo vremena da se opustim. Da mozak iz radnog prebacim u opušten mode. Sećam se da sam nekom drugog dana rekla da to nisam prava ja. Da sam inače veselija i spontanija. Ali jesam… To jesam bila ja, samo u nekom drugačijem, meni ne baš poznatom izdanju. Petog, šestog dana me je prolaznik na plaži pitao koliko je sati. Odgovorila sam mu “Ne znam. Ja sam na odmoru.” i nasmejala sam se u sebi. “It’s all good now…”

Photo by Josko Srsen

Pri povratku sam u Sarajevu pila vodu sa česme na Baščaršiji. Kažu da tako treba. Da bih se vratila. Da bih opet videla ono dvoje dragih ljudi. Da im pokažem da drveni prsten ne skidam sa ruke.

Tamo sam kupila par magneta sa likom Vučka, za prijateljice kojima ću ispričati kako je lep osećaj bio prošetati ulicama kojima sam prolazila kao dete, na usputnoj stanici pri odlasku na letovanje s roditeljima. I da im ispričam kako je važan bio Vučko te davne ’84. godine.

Sebi nisam kupila suvenire. Kao i uvek, ponela sam ih u sebi…

Šta god ovde da napišem, neko će pokušati da čita između redova… Neka Ona će pokušati da poveže tačkice, neki On će se pitati šta sam prećutala… A nema tačkica i nema prećutkivanja. Ovo su samo priče koje pišem u glavi dok sedim s društvom i na sekundu pogledam u prolaznike, dok čitajući novine okrećem novu stranu, dok radim i otvaram novi tab u pretraživaču…

Internet spaja ljude. Ali me internet posle ovoliko vremena provedenog online, tera i da mislim o Njima, o Vama, o pravom i o skrivenom značenju reči… I ne dopada mi se to. Ja dajem sebe nepoznatim ljudima kroz svoje reči. Ali i krijem od njih i štedim ono što pružam za one koji to zalužuju. Nekad uspešno, nekad bezuspešno, nekad tako ljupko a nekad grozno trapavo…

Priča druga:

Tuđi grad. I tuđi stan. I neki tuđi, neki moji i neki novi prijatelji. I balkon s pogledom na tuđe dvorište.

Naslanjam se na ogradu, palim cigaretu i posmatram… Vidim nebo. I vidim Mesec koji je noć-dve ranije bio pun. Možda sam baš zbog toga već par dana u jednoj od svoji trapavih faza. Ne znam… Ispod sebe vidim 2-3 krošnje drveća i tamne obrise nekog neuređenog žbunja, srećnog što niko ne brine o dvorištu . Oko sebe vidim samo zgrade, i neosvetljene prozore. Osim jednog na poslednjem spratu zgrade tačno naspram mene. Tu je grupa studenata na neuspeloj žurci. Koliko čujem, nisu se mogli dogovoriti oko muzike. Sad na smenu sede na prozorskom simsu, puše, piju i pričaju. Verovatno će već za par nedelja zaboraviti na tu bezveznu žurku. Ali ja neću. Bili su mi jedino svetlo i jedini zvuk koji sam tog trenutka, pišući priču u glavi, videla i čula.

Možda je neko napisao priču u glavi posmatrajući mene negde, nekad…

Priča treća:

“Evo ga tvoj taksi.”
“Jao, pokisnuću!”
“Nećeš! Sedaj unutra, ja ću torbu!”
“Hvala! Čujemo se? Ćao!”
“Ćao!”

Taksi kreće na datu adresu. Kroz prozor gledam ljude kako se skrivaju ispod nastrešnica, žure, beže od kiše… Počinjem da mislim o… Hej! Nešto nije u redu u ovom taksiju. Nešto je čudno. Ali, šta?…

Muzika!

Divna muzika ide iz zvučnika. Neki klavirski solo. Potpuno lagan i savršeno prikladan situaciji u kojoj devojka u taksiju odlazi i gleda kroz prozor kako pada kiša. Osim što bi, da je to filmska scena, režiser verovatno želeo nešto što zvuči po malo setno. Ali, “onaj veliki režiser gore” koji mi se često smejao proteklih nedelja, potrudio se da me i ovog puta iznenadi. Jer, muzika nije ni malo tužna…

Pitam taksistu da li je to s radija ili sa CD-a. I počinje priča. A ja već pri njegovim prvim rečima otvaram novi draft u glavi i krećem da zapisujem…

Zna on da se ljudi čude kad uđu u njegov taksi i kad čuju muziku. Neki prepoznaju šta je, neki se prave pametni i kažu “O, pa lepo… I ja slušam Mocarta.” M’da! Slušaju oni Mocarta malo sutra, ili malo juče na splavu sa Sekom Aleksić! Ali, većina ljudi ćuti i jednostavno se zadube i zamisle, ponese ih ta muzika toliko da se desi da ni ne primete da su stigli na odredište.

Pristaje da mi otkrije web adresu radio stanice na kojoj puštaju samo klavirski solo pod uslovom da ja njemu kažem neku svoju omiljenu online radio stanicu. Osećam se kao na nekom testu, na nekoj proveri na kojoj će tačan odgovor značiti da li ću osvojiti nagradu ili ne. Bez dvoumljenja mu pričam o svojoj omiljenoj online radio stanici i shvatam da je odgovor “tačan”. Čuo je za to, ali se nije mogao setiti naziva. Zahvaljuje mi i diktira svoj link. Tek iz trećeg pokušaja uspevam da zapišem u mobilni… Trapava sam ovih dana i s rečima i delima, pa i sa tipkanjem po telefonu.

“Hmm… Ovaj… Gospođice, stigli smo.”
“Stigli? Molim?”
“Dovezao sam vas. Vi ovde izlazite, ovde završavamo vožnju, zar ne?”
“Ah! Vidi, stvarno!”
“Rekoh Vam ja… Ljudi se toliko zanesu s muzikom da zaborave da su u taksiju i ni ne primete da je vožnja gotova.”

Uzvraćam mu osmeh, plaćam vožnju i izlazim iz auta. Uspevam da ugazim u verovatno najveću baru, noge su mi do članaka u vodi. Slučajno ispuštam ručku torbe i ona pada u vodu kraj mene… Trapavost na vrhuncu. Ali nema veze. Razmišljam kako će ta moja trapava faza proći a radio stanica sa divnom muzikom će biti tu i posle toga… S nogama u vodi i haljinicom mokrom od kiše, opet se osmehujem…

************

Zahvaljujem se ekipi portala eZadar što su mi dopustili da s njihovim Instagram fotografijama ilustrujem ovaj tekst.

Često sam čula priče ljudi koji su otišli na “zapad” i pričali kako ih grad ili zemlja nisu prihvatili. Istina je drugačija: svaki grad na ovom svetu će vam širom raširiti ruke, ali je pitanje da li ste vi spremni da uzvratite taj zagrljaj.

Novi Sad sam napuštala nekoliko puta. I kao dete i kao odrasla osoba. Uvek mi je poželeo sreću kad sam odlazila i uvek mi je poželeo dobrodošlicu kad sam se vraćala. I uvek je bio grad u kom sam imala svoj dom. Ne kuću, niti stan, već DOM – mesto gde mi je srce, mesto gde mi je detinjstvo i gde su prijatelji. Oni prijatelji koje nazovete u pola noći, oni prijatelji koji su TU za ceo život.

Sada je 5 sati ujutro. Pre par minuta sam drugaru rekla kako mi je jedna od najdražih slika u životu slika sata na katedrali u sumrak i u zoru. Slika kada je ketedrala maltene nejasnih obrisa. Usnula, malo zamagljena i mutna, ali sa kazaljkama koje se jasno vide i sa limanskih višespratnica i sa krovova Podbare. Nad mojim Novim Sadom se diže novi dan. Nad mojim gradom sviće zora…

Ovo bi mogla da bude po malo patetična priča o tamo nekom gradu. Ali ne… Ovo je priča o mom gradu i prijateljima. O gradu u kom su moji PRIJATELJI. Stari i novi. Kratka priča o ljudima koji žive ovde ceo ili deo svojih života. O ljudima koji mene čine srećnom. I kad sam u ovom gradu i kad sam daleko. Ovo je priča o Dunji, Vlatki, Marku, Bobanu i Pilipu. O Dragani, Sandri, Jasni, Denisu, Tanji, Anji, Goranu… Ovaj grad brižno čuva njihove korake i naše zagrljaje.

U ulici Zlatnih greda je kafanica “Kod nas” koju drži čika Mirko. Na Klisi i Kabelu gledamo utakmice. Na tvrđavi sam se ljubila. Na Štrandu sunčala. Kod Miletića i ispred katedrale zakazujemo sastanke. U Laze Telečkog se smejemo u horu. Na Telepu mi je detinjstvo. Na Bistricu mi dolaze prijatelji na palačinke i krempite.

Ovaj grad zbog svega toga mene čini beskrajno srećnom i zahvalnom…

A stvarno sam srećna. Baš ovog trenutka. U mom gradu s mojim prijateljima.

Novi Sad. Ljubav. Sreća. I tačka.

“Al’ samo jedna je, shvaćaš, varoš u koju se vraćaš…”

U tramvaj “C” ulazim svakog radnog dana kod muzeja moderne umetnosti. Odatle prema samom centru grada, pa preko Place Brogli do Galije, i onda preko reke Lil i kroz studentski grad do Esplanade, moje izlazne stanice kad idem na predavanja.

Do tramvaja idem busom broj 4, jer sam (priznajem) lenja da se par stanica prošetam. U tom busu retko ima zanimljivih lica. Većinom majke s decom, po koji školorac i student. Svi putnici uredno ulaze na prednja vrata. Overavaju svoje mesečne karte ili (mnogo ređe) kupuju kartu kod vozača, i sedaju. Da, sedaju, jer busevi idu na svaka 3-4 minuta, u špicu i po dva, i gužvu sam za ovih nekoliko meseci videla samo jednom.

Stanica kod muzeja je već zanimljivija. Mladi poslovni ljudi sa sivim odelima i još sivljim kravatama, dok im iz slušalica u ušima trešti neki pank ili metal. Baka u braon košulji na cvetiće, braon sakou, braon suknji, s braon karminom i … pink ConverseALLStars patikama. Pored nje, devojka sa gitarom i ogromnom slikom pod miškom i sa toliko minđuša po ušima u licu da ja, čekajući tramvaj, nemam vremena da ih izbrojim. Devojčica previše mladih za 2kg šminke na licu ima i ovde. Takođe i onih koje nose očajno plitke farmerke i još kraće majice čak i kad je “celih” 10′C.

Za ruke se drže prelepa mlada poslovna žena sa punđom u strogo-poslovnom odelu i jedan hip-hoper kome oko vrata i s pantalona vise lanci koji su, čini mi se, teži od njega. Nežno se ljube i ona izlazi na stanici u centru. Verovatno će na posao u neki od onih staklenih offica. On izlazi kod tehničkog fakulteta. Tek sad primećujem svežanj skripti pod njegovom rukom.

U centru s tom poslovnom damom izlaze i svi ostali čije odevanje vuče ka strogim linijama i sivim bojama.

Drvored iz ulice kojom prolazi “C” tramvaj
photo by Sofia Lombardo

U tramvaju većinom ostajemo mi, studenti. Svih mogućih boja kako odeće, tako i kose, a i kože. Moj grad je grad studenata. Iz čitave Francuske i iz svakog mogućeg kraja sveta. I koliko god se razlikovali jedni od drugih – zapravo smo svi isti. I svi umemo da kažemo hvala, izvolite i izvinite na barem dva jezika.

Na stanici Esplanade “C” tramvaj ostaje gotovo prazan.

Dok hodam ka zgradi mog fakulteta, isključujem radio na kome ujutro najčešće slušam neki fini džez. Izvlačim slušalice iz ušiju i na ulasku u učionicu isključujem mobilni telefon.

“Salut!” s osmehom govorim kolegama.

Fydan je iz Turske, Sofija iz Meksika, Tato iz Gruzije, Amy iz Kanade, Thrung -Vijetnam, Kiril – Rusija, SeHi -Južna Koreja, Phytos sa Kipra, Kasia iz Poljske, DžongŠu iz Japana. . . i još nekolicina drugih dragih lica. . .

Lepa, i u svakom pogledu šarolika, jesen je stigla.

I bilo mi je jasno. Prva kuća je odavno zrela za rušenje, i da nije nerazrešenog spora oko nasledstva, davno bi i tu bila izgrađena neka zgrada, u boji kanarinca ili šerpa-plavo… Gospođi Marini i njenom mužu, gospodin-inženjeru, se ne žuri da prodaju svoju kuću, iako je investitori novogradnje zivkaju svakih par dana. Deca su davno otišla. Žive neke svoje živote, i češće gospođa Marina obilazi njih, nego oni nju. Al’ ona vam to nikad neće priznati, a i ima ko nju da obilazi. Tu su svakodnevno mali cigančići koji s porodicama žive u komšiluku, u još jednoj napuštenoj kući nadomak studentskog grada.

Poprečnom ulicom sam prošla nebrojeno puta, odlazeći na Kej ili Štrand. Nikad nisam primetila tu malu kuću, s početka prošlog veka.

Na zakazani sastanak sam došla malo ranije i shvatila sam da moram da čekam jer se na zvono na kapiji niko nije javio, a kapija je bila zaključana. Tako se barem meni učinilo.

Dva preslatka mala i musava cigančeta su prošla pored mene sa sladoledima u rukama, i bez problema su otvorili vrata kapije. Po malo zbunjena kako oni to mogu a ja ne, upitala sam ih dal’ oni tu žive. Odmahnuli su glavom.

“Pa, ne možete onda da ulazite u tuđe dvorište” blago sam im rekla, “znate, tu živi gospođa Ličen.”
“Ne, ne…” odgovoriše mi uglas “tu živi naša komšinica, tetka Marina.”

Slatko sam se nasmejala. Naime, ja sam čekala upravo Marinu Ličen. Meni gospođu, a njima tetka-komšinicu.

Klinci su ušli u dvorište, pozvali je par puta, proverili su i u bašti, i onako smešno, dečije ozbiljno, mi rekli da nije kod kuće. Zatvoriše vrata od kapije, i odoše, a ja ostala i dalje da je čekam.

Dva prozora do ulice. Jedan zatvoren, sa tečkim čipkanim zavesama, a drugi širom otvoren… U sobi se vide merdevine, i kanta sa farbom i dugačkom četkom prislonjenom o zid. Krečenje u toku, prođe mi kroz glavu, i vratih se pred kapiju. Tek tada sam primetila i tablu na zidu. Lim, nekad davno prefarban belom farbom, danas ispucanom, i sa crnim tušem i četkicom, kitnjastim slovima ispisano da tu žive gospodin inženjer i gospođa Dr.
Doktorka nauka. Stalan sudski tumač za četiri svetska jezika.
Ostadoh zakucana u mestu!
ČETIRI JEZIKA, ponovih u sebi, i videh kako gospođa Marina raste vrtoglavom brzinom u mojoj glavi. Raste i raste, a još je nisam ni videla. Onaj lingvista u meni, joj je već u mojim mislima napravio i spomenik u sred Dunavskog parka. Profesionalna deformacija, valjda, nadam se…

Neko crno kuče labradora se poigralo s mojom belom dugačkom haljinom, i ja se trgoh. I vidim kako me vlasnik kučeta gleda smejući se. Mogu misliti kako sam mu delovala dok sam otvorenih usta blenula uvis, u tu tablu, maltene pribijena uza zid, na onoj uskoj stazi pored kuće.

Pomerila sam se da prođu, i kuče i vlasnik, i okrenula sam se ka dvorištu. Ispred sebe sam ugledala malu šumu usred novosadskog betona. Paprat moje visine, veliki žbunovi bledo-ljubičaste hortenzije, i još puno, samo na prvi pogled, zapuštenog cveća. Kažem “samo na prvi pogled”, jer se izblizine vidi da je svaka travka pokošena na istu visinu, i da nema ni jedne biljčice koja predstavlja korov. Kraj travnjaka se ka ulaznim vratima izdižu stepenice. Oko njih trem od nekad, verovatno jarko belog kamena, danas pomalo sivog i mestimično prekrivenog mahovinom. A iznad stepeništa i čitavog trema se pruža vinova loza. Tri prastare grane grožđa, isprepletene jedna oko druge, pružaju hlad i utočište od sunca svakome ko kroči u to, kao od vremena otrgnuto, carstvo.

Vreme je odmicalo. A i onome ko nekog čeka se još više oduže minuti. Sela sam u kafić preko puta, u prizemlju nove petospratne zgrade, jedva nekih tridesetak metara udaljenom od kuće. I kao što to obično biva, taman što mi je konobarica donela hladnu koka-kolu, ugledala sam gospođu Marinu.
Nisam je pre toga nikad videla, ali jednostavno sam znala da je to ona.
Oniža ženica, neverovatno vitka i zgodna za svoje godine, sa prosedom plavom kosom. Nekako je čudno odudarala od okoline, dok se živahnim i britkim korakom približavala kući. Bele lanene pantalone i košulja s belo-plavim prugicama su joj savršeno pristajali. Otvarajući vrata kapije, naglo se okrenula i pogledala me je s osmehom. I ona je nekako čudno propoznala mene.

U trenutku kad sam ulazila u njenu kuću, kraj mene su se opet stvorila dva cigančeta. Ovoga puta dva dečaka koja se protrčala ispred i uglas uzviknuli
“Tetka Marina, imaš goste! Nećemo mi sad kod tebe al’ jel’ možemo pojesti sladoled na stolicama u bašti?”
“Naravno da možete…” nežno im je odgovorila.
“Dolaze oni svakoga dana”, reče mi, “ja više ne mogu da ih popamtim. Svakog proleća su tu al’ rastu kao iz vode, pa zaboravim kako se koje dete zove”

Dok mi je to govorila, prinela je još jednu stolicu, za mene, a ona je sela kraj starog sekretara. Iznenadila sam da je uspela da uglavi monitor, i to onaj stari, ispod zaslona na sekretaru. Ali to mi je u stvari nekako prirodno pristajalo uz nju.

Dala sam joj dokumente za prevod i objasnila sam joj da su mi potrebni što hitnije.
“Nema problema. Dođite sutra ujutro po njih” rekla mi je.
Nisam se začudila. Gospođa Marina i njen gospodin-muž imaju svo vreme ovoga sveta, ali ovo vreme ima samo jednu gospođu Marinu. Staru novosadsku damu. Neverovatno retku vrstu u današnjim, modernim vremenima.

Gospođa Marina Ličen, stalni sudski tumač četiri svetska jezika, stvarno postoji, i stvarno živi u toj kući, nedaleko od studentskog grada. Što se tiče ostalih detalja… ovo je samo priča, i vi možete, a i ne morate da mi verujete.

Zbunjena pogledam šta mi to daje…kad ono: karta! Autobuska karta. :)

Da se razumemo: ta karta košta pišljivih 30 dinara, za koje se maltene ni hleb ne može kupiti, i uopšte nije stvar u novcu. Stvar je u dobroti.
Uprkos saobraćajnom špicu, gužvi, gomili nervoznih ljudi, vožnji u u zagušljivom autobusu…Uprkos svemu tome, ona se osmehuje i daje mi kartu. Eto, tek tako. Da ja ne moram da se guram do vozača. Da ne moram tražiti novčanik. Da ne moram skidati rukavice. Da bi mi jednostavno učinila nešto dobro.

Zbog ovakvih sitnica verujem u dobro u ljudima.
Verujem da će sve biti ok.
Verujem da je sasvim u redu ne biti suviše “na zemlji”, nego i poleteti malo.
Verujem u moje novo utočište koje, eto, nije ni na nebu, ni na zemlji.

[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=1rAsoLm1Ges&hl=en&fs=1]

Danima, nedeljama, pa možda čak i mesecima nema baš nekih dešavanja o kojima želim da pišem.
I onda, odjednom, kao da je neko otvorio prozor, i vetar je oduvao veliku gomilu stvari, koje su se razletele svuda po meni… A ja nemam više svoje tajno ćoše.
Male i velike Aurorine avanture nisu više samo moje. Ja sam im otvorila vrata kroz koja su izašle među stvarne ljude.

Ovo je prvi put, otkako sam “out of the closet”, da shvatam da više ne mogu pisati baš o svemu o čemu želim. Sama snosim krivicu za to. Ali, nisam mislila da će doći do toga. Sad bih tako rado pisala o nekim stvarima, o nekim događajima, a s druge strane, sve to zapravo ne želim da otkrijem ljudima koji me poznaju i lično.

Neke tajne misli, neka tajna razmišljanja, neke stvari koje se izgovaraju samo u sebi…

Dvoumljenja, strahovi, strepnje…

Strah da ću biti povređena i strah da ću ja povrediti nekog drugog…

Osmesi, zbunjenosti, iznenađenja, olakšanja…

Nestrpljenje i smirenost…

I puno neke muzike koju prvi put čujem, ili je barem prvi put čujem na neki nov način…

Teško je pisati kad znaš da će mnogo više biti čitano između redova, nego što to želiš. Kad znaš da postoji više osoba koje će sve to tumačiti, ali svaka na svoj način. I možda ni jedna od njih neće shvatiti šta se krije iza ovoga. Ali nizovi su započeti. Ja ne mogu, i ne umem da ih prekinem. I ne želim.

I šta sad? – Ništa. Show must go on. Na ovaj, ili neki drugi način. . . ;)

“You can’t always get what you want
But if you try sometimes you might find
You get what you need…”

Sutra ponedeljak. . . Čeka me hladno novembarsko jutro i “‘Ajmo Jovo ponovo”. I definitivno bih mogla celu ovu nedelju ponovo. . .

[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=aBKcKQHZXks&hl=en&fs=1]