pre-reading points:
-radim u banci, tek par meseci
-na obuci bila NISAM / daće Bog pa i neću ;)
-po profesiji : jezičara / uskoro “dipl englez”
-direktor je na radnom mestu podosta km udaljen od nas

Dragi gospodine direktore,
Nisam ekonomista, al’ umem odlično da obavljam “raspodelu poslova” ;)
Kad mi pošaljete mail s obaveštenjem da je potrebno uraditi “Analizu tržišta i bla-bla-bla” u mojoj ekspozituri – e, tada moje sposobnosti stupaju na snagu.
Kako?
Jednostavnim klikom na FORWARD koleginici koja sedi 3m dalje i sanja uspešnu bankarsku karijeru - doduše, za nju važi parola “snovi su samo snovi” ;)

Nemojte me pitati jesmo li kontaktiralii “velike klijente” : u fackin’ osnovnom pravilniku banke Vam lepo stoji da niko, ama’ baš NIKO osim marketing službe i “high profile” menadžera ne sme to da radi!

Kad Vas lepo i pismeno i usmeno zamolim da Vi ili neki drugi menadžer uspostavite kontakt sa privrednicima, jer ni ja ni koleginice nismo ovlašćene za to, razumem Vas kad kažete da ste sada “u poslu i gužvi”
ALI :
onda bi trebalo i Vi da razumete zašto koleginice i ja – s prosekom staža u banci od 3/TRI/ fuckin’ meseca – još uvek nismo sklopile “dobre poslove”!

U proseku 1 put mesečno Vam kažem da ja nisam ekonomista a 2 puta mesečno Vam napomenem na kom sam radnom mestu. Kad vidim da i mene stavljate u CC u mailove koje, iskreno, pola ne razumem – kosa mi se diže na glavi. Zašto? Zato što me stvarno ne interesuju greške bankomata na Mokroj Gori!

I svašta bih Vam ja sada još ovde napisala al’ sam ukapirala da imate FB profil gde među prijateljima imate sve same prezimenjake. Damn….koliko vas je! … A meni ste i Vi, jedan, previše. Ostale stvari koje su mi na pameti ću da zadržim za sebe, jer nemam nameru da mebanka tuži za odavanje poslovnih tajni niti da DOBIJEM otkaz, nego da Vam ga ja dam! I to, naravno, pod uslovom da Vi do tada ostanete direktor, jer …svašta se čuje kad umete da slušate dok drugi ne kapiraju koliko su glasni.
Toliko od mene.

S’ poštovanjem,
Vaša Sanja aka AB

EDIT:
Živo me interesuje : A na čemu ste Vi?

Gužva na poslu. Ljudi podižu pare, plaćaju račune, uplaćuju pazare. Niko se ne izdvaja. Svi tako različiti, a opet tako isti: odrađuju posao i odlaze. Ništa neobično.

Primećujem dečka od nekih 20-22 kako u rukama drži nekoliko fotokopiranih knjiga za fakultet. Propušta ispred sebe već 3 klijenata.

Kad neko prepusti red nekom starijeg, to smatramo kulturom. Ali kad propusti njih troje, to je već malo čudno. Napokon prilazi pultu. Daje svoju karticu i pita dal’ je bilo uplate.

“Stanje na Vašem računu je 670 dinara.”
Sa zabrinutim pogledom pita: “Znači. . .nije bilo uplate ovih dana?”

“Samo trenutak. . .Ne, nije bilo uplate.”

Dečko gleda u pod, češka se po glavi, zatim se osvrće oko sebe, naginje preko pulta i tiho, tužan progovara:
“Da li možda. . .ovaj. . .ako može. . .da se ne ugasi račun. . .mogu li podići 400 dinara?. . .Molim Vas.”

Izgovorivši to postaje rumen u obrazima, i ja shvatam da ga je sramota što mora da podigne tih glupih 400 dinara. Njega je sramota što mu je to malo para potrebno. Sramota ga je preda mnom, i pred ostalim klijentima.

Žao mi čoveka, al’ znam kako mu je.
Srce mi se kida na komade.

*****************************************
Obećala sam izveštaj s posla. Al’ morala sam ovo da izbacim iz sebe. Bilo mi je bitnije to, nego da vam pišem kako su mi koleginice super, kako mi je zanimljivo i sl. Biće vremena i za to. . . Sad mi je bilo potrebno da olakšam sebi, a papir, tj. ekran su mi u ovakvim situacijama najbolji izduvni ventil.