Iznad mene leluja zmaj. Veliki, platneni zmaj bele i plave boje.
Slana voda mi dopire tek nešto niže od kolena. Maestral duva tek toliko da bi zmaj mogao lepo da igra na 25 metara iznad mene. Sunce greje tek toliko da mi ne smeta vrućina…
Sve je tek toliko lepo da mi bude prijatno, al’ da ne bude previše…da se, po običaju, ne uplašim i ne zatvorim se.
Imam svoje parče mora da nikom ne smetam i da meni niko ne smeta. Imam svoj komad neba na kom leti moj zmaj, nikom se neće upetljati u kanape i niko se meni neće upetljati. I dišem… Punim plućima.
Moj zid je i dalje tu. Moja tvrđava, koja me čuva, da niko ne može da uđe… Ali odavno nije bila ostavljena sa otvorenim vratima i prozorima. Bilo je krajnje vreme za malo svežeg vazduha.
Stotine kvadratnih metara morskog plićaka. I jedan dugački, uski, peščani sprud. I sedenje na kraju tog spruda na vlažnom pesku. Tišina i moj udah slankastog vazduha… A na nebu ogromni mesec boje narandže i milion zvezda… Kakav kliše. Scena kao iz loših američkih filmova. Al’ to je moj kliše, i lep je i smejem mu se na sav glas.
***********
Kad sam otišla na odmor, trebalo mi je malo vremena da se opustim. Da mozak iz radnog prebacim u opušten mode. Sećam se da sam nekom drugog dana rekla da to nisam prava ja. Da sam inače veselija i spontanija. Ali jesam… To jesam bila ja, samo u nekom drugačijem, meni ne baš poznatom izdanju. Petog, šestog dana me je prolaznik na plaži pitao koliko je sati. Odgovorila sam mu “Ne znam. Ja sam na odmoru.” i nasmejala sam se u sebi. “It’s all good now…”
Photo by Josko Srsen
Pri povratku sam u Sarajevu pila vodu sa česme na Baščaršiji. Kažu da tako treba. Da bih se vratila. Da bih opet videla ono dvoje dragih ljudi. Da im pokažem da drveni prsten ne skidam sa ruke.
Tamo sam kupila par magneta sa likom Vučka, za prijateljice kojima ću ispričati kako je lep osećaj bio prošetati ulicama kojima sam prolazila kao dete, na usputnoj stanici pri odlasku na letovanje s roditeljima. I da im ispričam kako je važan bio Vučko te davne ’84. godine.
Sebi nisam kupila suvenire. Kao i uvek, ponela sam ih u sebi…
ali ja ljudi ovde nemam komp! Mada, kad malo bolje razmislim, nije to ni tako lose. Umesto da sedim ispred ekrana, skoro svakog dana negde idem, setam. . .
