Slana voda mi dopire tek nešto niže od kolena. Maestral duva tek toliko da bi zmaj mogao lepo da igra na 25 metara iznad mene. Sunce greje tek toliko da mi ne smeta vrućina…

Sve je tek toliko lepo da mi bude prijatno, al’ da ne bude previše…da se, po običaju, ne uplašim  i ne zatvorim se.

Imam svoje parče mora da nikom ne smetam i da meni niko ne smeta. Imam svoj komad neba na kom leti moj zmaj, nikom se neće upetljati u kanape i niko se meni neće upetljati. I dišem… Punim plućima.

Moj zid je i dalje tu. Moja tvrđava, koja me čuva, da niko ne može da uđe… Ali odavno nije bila ostavljena sa otvorenim vratima i prozorima. Bilo je krajnje vreme za malo svežeg vazduha.

Stotine kvadratnih metara morskog plićaka. I jedan dugački, uski, peščani sprud. I sedenje na kraju tog spruda na vlažnom pesku. Tišina i moj udah slankastog vazduha… A na nebu ogromni mesec boje narandže i milion zvezda… Kakav kliše. Scena kao iz loših američkih filmova. Al’ to je moj kliše, i lep je i smejem mu se na sav glas.

***********

Kad sam otišla na odmor, trebalo mi je malo vremena da se opustim. Da mozak iz radnog prebacim u opušten mode. Sećam se da sam nekom drugog dana rekla da to nisam prava ja. Da sam inače veselija i spontanija. Ali jesam… To jesam bila ja, samo u nekom drugačijem, meni ne baš poznatom izdanju. Petog, šestog dana me je prolaznik na plaži pitao koliko je sati. Odgovorila sam mu “Ne znam. Ja sam na odmoru.” i nasmejala sam se u sebi. “It’s all good now…”

Photo by Josko Srsen

Pri povratku sam u Sarajevu pila vodu sa česme na Baščaršiji. Kažu da tako treba. Da bih se vratila. Da bih opet videla ono dvoje dragih ljudi. Da im pokažem da drveni prsten ne skidam sa ruke.

Tamo sam kupila par magneta sa likom Vučka, za prijateljice kojima ću ispričati kako je lep osećaj bio prošetati ulicama kojima sam prolazila kao dete, na usputnoj stanici pri odlasku na letovanje s roditeljima. I da im ispričam kako je važan bio Vučko te davne ’84. godine.

Sebi nisam kupila suvenire. Kao i uvek, ponela sam ih u sebi…

Gde sam ovih dana? Na Twitteru.
Šta radim ovih dana? Twitujem.
Zašto sam u Zagrebu ovih dana? Da bih twitovala.

Photo by Ilse

Čudnim spletom okolnosti, moj čitav život je u poslednje vreme vezan za Twitter. Kako lično tako i poslovno.

Što se ličnog dela tiče, moj dragi i ja Twitteru možemo zahvaliti što smo zajedno. U trenutku dok kucam ovaj tekst, sedim u zagrebačkom naselju Dugave, kod Borisa Ličine, prijatelja koga poznajem takođe zahvaljujući Twitteru. Večeras ću biti u zagrebačkoj pivnici “Zlatni medo” da bih se na TweetUpZG videla sa jako puno divnih ljudi koje sve znam iz svog twitter time-linea.

Poslovno: jučerašnji dan sam takođe provela u Zagrebu da bih radila live-twitting, tj. twitovala prenoseći najzanimljivije delove seminara Tweetokracija.

Kako god da okrenem, sve je povezano sa Twitterom. Od znanja koje sam stekla, informacija koje sam pokupila, do ljudi… A to i jeste ono najlepše. Svi ti predivni ljudi koji su se “materijalizovali” iz slova na ekranu u prijatelje. Prave i iskrene. Ovaj tekst je za vas! #FollowFriday :)

I mada hash-tag ne koristimo u blog-postovimo već u twitovima, ipak ću staviti: #TwitterAddict :)

************
Update posle gomile RT:
“To je taj internet koji otudjuje ljude” ;)

Ok, priznajem, malo mi je falio net. Uspela sam da posaljem tek nekoliko novogodisnjih e-cestitki. Ko je nije dobio, a ocekivao je: stvarno mi je zao, visa sila je bila u pitanju.

Nego, sto se tice zivota ovde. . . Nije lose, al’ je meni kod kuce mnogo bolje. Jest’ da imaju dobre kobasice, dobro pivo, ni vino im nije lose. Al’ sta da radi dete iz Vojvodine ovde, kad za Bozic nema ni malkice visnjevace da se s njom nazdravi. . .

I snizenja su super: -25%, -50%, -75% . . . Al’ sad imam mali problem zbog svih nakupovanih stvari: treba sve to strpati u kofere sa ukupnom dozvoljenom tezinom 20+8kg. A ja jadna nisam mogla da odolim ni ljubicastim cipelicama, ni crnim cizmicama, ni beloj niti braon jakni, a i neku africku figuru moram nekako da strpam medju majice i pantalone. Parfeme i sminku ne smem ni da spominjem!

Vecernjim izlascima ovde sam totalno razocarana: nemacki ni pop ni rok ne volEm, a ni nase gastarbajterske klubove sa Liki, Miki, Viki, Biki. Uzgred, jel znate kako mi je bilo za docek u jednoj “nasoj” diskoteci? – Boze me sacuvaj! Ne dao Bog ni najvecem neprijatelju!!! Dobila sam dozu ruzicaste muzike za narednih 10 godina, a o seljacenju i pokondirenosti prisutnih necu ni da pisem! Cast izuzecima.

Nego, raspisala sam se, a moram da pokusam da spakujem stvari, i da merim tezinu torbi. U utorak idem kuci, pa da vidim hoce li nesto morati da se salje postom.

Kuco moja, kucice, eto mene uskoro. . .

P.S.
Iako odmaram od neta, slobodno mi saljite novogodisnje cestitke.
polarna_ns@hotmail.com

Jeste. Živa sam i zdrava… Nisam pobegla, nisam bolesna, niti sam izgubila inspiraciju. Al’ nemam baš nešto vremena za pisanje. A nemam ni internet ovih dana.

U stvari, imam ga al’ radi svake prestupne… Zvala sam provajdera – al’ se oni ne javljaju na telefon. K’o i inače kad nam otkaže konekcija. A i ne mogu da im pošaljem mail s mog naloga. Ne radi. Mada mi u outboxu već par dana stoji poduže pisamce u kom sam im napisala: koliko smo imali net, koliko nismo, koliko sam im para dužna za ovaj mesec. Sve sam ja to lepo izračunala. Tačno u dan i sat. Al’ džaba sve to, opet će mi stići isti račun. Neće oni to ništa umanjiti… Mada, nije meni zbog novca, nego bolje to da im pošaljem  nego da im spominjem užu familiju. Mada su ovih dana zaslužili spominjanje i čukun-dedinog strica.

 Ovih dana počinje mi i decembarska frka na faxu: jedan kolokvijum, pa drugi, pa esej, pa seminarski, pa će opet neki kolokvijum…. i tako narednih 20ak dana. A onda ću da spakujem kofer i biće: Willkommen nach Deutschland, liebe Aurora! Odoh malo da odmaram u Štutgartu. Naravno, ako preživim vađenje vize u BGu, od koga mi se već sad okreće u stomaku. Biće u stilu “ćetir sata ćamio ćekajući”. Uh! Glupe vize, i još gluplje ambasade, i gomila onih koji čekaju sa mnom. I svi, ko po PSu, imaju savete kako najlakše doći do vize, i hteo ne hteo, moraš da ih slušaš…. Već vidim sebe u 7h ujutro tamo. Sve u kompletu sa “facom broj 13: ne prilazi, ne obraćaj mi se, ujedam”.

I tako kod mene ovih dana . . . A kako ‘te vi?

P.S.Htela sam staviti neku finu pesmicu na nemačkom, al’ sem ove, ništa mi ne zvuči fino