Raširila bih ti ruke… Onako kako samo deca to umeju… Al’ ti ne vidiš to dete u meni… Vidiš samo obrise i oblike žene koja jesam.
I volela bih te. Čistog srca. Takvog kakav si. Sa svim tvojim vrlinam i manama. I sa svim prostim i prosto proširenim rečenicama s kojima se ta ljubav može opisati. Ili prećutati.
Mada, ćutim ja i sada. I pišem ti besne mejlove i romantične poruke… Al’ u mislima. U glavi. U marginama svesti ih čuvam k’o draftove za članke i tekstove. I pišem postove na ovom blogu, koji ti ne čitaš. A i da čitaš, ne bi shvatio da su za tebe.
Kada se pojaviš smejem se tvojim klinačkim šalama, osmehujem tvojim opažanjima i razmišljanjima o stvarima za koje me baš zabole *ona stvar*. A kada odeš, obrišem osmeh i nabacim tako dragu, gvozdenu masku. I pogledam se u ogledalo i kažem na glas: “Kako si glupa što ćutiš. Zašto mu ne kažeš?” I ništa sebi ne odgovorim. Pustim hladnu vodu, umijem se i pokušam da zaboravim da sam se samo tren ranije, dok si bio tu, osmehivala.
Svi smo mi isti. Preplašeni kad treba grudi rasporiti i srce pokazati. I otvoriti ga. I biti iskren s onim šta je u njemu. Znam ko će me razumeti. I znam da će te osobe klimnuti glavom i pomisliti: znam, razumem… radim isto što i ti.
Znaš, ja bih te rado gledala dok spavaš. Dok teško dišeš umoran, il’ prehlađen. I ponudila bih ti grudi umesto jastuka. Ja, ovako sitna i krhka, pustila bih te da nasloniš glavu i zaspiš…samo kad bi me našao, i pustio. I ne bih se mrdnula celu noć – sve zarad tvog mirnog sna. Jedna takva besana noć bi me odmorila od svih ovih noći tokom kojih se prevrćem i okrećem budna misleći gde si i s kim si, i u kom svetu živiš, kad te već nema u mom…
Uklapaš se u sve moguće stereoptipe o muškarcima. I prihvatam te takog kakav jesi. Al’ problem je što i ti mene vidiš samo kao jednu od mnogih žena. Ne vidiš me kao onu jednu, jedinstvenu…samo tvoju. A jesam tvoja. Hteo ti to ili ne. Tvoja sam cela.
Rukama bih te tako jako zgrabila za kosu i prodrmala ti tu tvoju praznu glavu koja se pretvara da ništa ne vidi. I naterala te da makar priznaš da znaš sve što sam ti rekla…pardon: napisala. I onda bih te pustila da odeš al’ da se nikad ne vratiš. Ili da ostaneš jako dugo.
Ne znam ni koju muziku voliš…. I tužno mi je to. I ni ti ne znaš koje pesme meni teraju suze na oči, niti uz koje bih želela da vodim ljubav. A volela bih da neka od njih ide tiho dok me uzimaš i vidiš baš onakvu kakva jesam. Tvoja. Gola. Ogoljena do srži, do kosti, do srca.
I da ti još samo kažem da si kreten. Al’ ako te teši – ja sam još veći kreten od tebe, jer sve ovo pišem ovde, gde znam da nećeš pročitati, umesto da ti kažem, pa gde pukne.
Ili ću da te dobijem, ili ništa. Jer nisi moj. A ono što nemaš, ne možeš ni da izgubiš. Jbg.
A umesto slike, evo ti ovo. Nebojša je to rekao umesto mene.
P.S.
Ako misliš da se radi o tebi – razmisli još jednom.
