I onda zaboravim da zapišem, da otkucam. I tako sve ispočetka.
Ispričam si priču u glavi, a onda se on pomeri u snu, i dok prebacuje ruku preko moga struka, ja zaboravim staru priču, i ispričam si novu.

Kako je smešan dok istovremeno hrče k’o top i traži me rukom po krevetu. Da ga mrzim il’ da ga obožavam – kako to lepo reče moja prijateljica. I neće da zaspi ako se ne priljubi uz mene. I ja ne odem rano ujutro na predavanja ako ga, onako usnulog ne poljubim. A kad se vratim, obraduje mi se kao da me danima nije video. I još se posle pita kako imam živaca da mu tako pažljivo ljuštim grejfrut. . . Blesan jedan! Još se pita zašto! :)

Da mi je neko pričao da ću ja navijati sat na pola sata ranije iako to vreme mogu provesti spavajući – ne bih mu verovala. A sat navijam ranije da bih mogla da se mazim s njim, da se za Dobro jutro s njim ispričam. Oko samo jedne stvari nikako ne možemo ujutro da se dogovorimo a to je: ko će kuvati kafu. Ipak prećutno popuštamo jedno drugom iz dana u dana. Jednog jutra ja, sledećeg on. I uvek nastavljamo tu prepirku, uz podmićivanje poljupcima.

I tako. Opet sam zaboravila priču koju sam htela da vam ispričam, da je napišem… Al’ ako ništa drugo, makar znate da je kod mene proleće uprkos kalendarskoj zimi.

P.S.
Rekoh li ja tebi danas koliko te volim? ;)

Mirisa nema ali u svemu te vidim.
Kad uzimam četkicu za zube, vidim i tvoju četkicu tamo gde je stajala.
U dnevnoj sobi te vidim uvaljenog u belu fotelju s laptopom u krilu, kako s vremena na vreme dižeš pogled samo da bi mi se osmehnuo. Ujutro te vidim u kuhinji, kako mi pružaš šolju sa toplom ness kafom.

Svuda si oko mene, a nigde te nema…

Da si, kojom srećom, zaboravio ovde svoj šampon za kupanje, sad bih sigurno punila kadu i pravila gomilu pene sa njim. I onda bih opet mogla da zaronim u tebe. I poptuno naga bih legla u krevet, sa još mokrom kosom, i vratila bih miris tvom jastuku.

Ali, nema tvog šampona. Otišao je s tobom…

Imam samo očajno jako sećanje i tvoju Police majicu s kojom sam zamenila pidžamu. Danas je ceo dan nisam skidala sa sebe. Samo da bih te, barem tako, osećala na svom telu.

Ne mogu da dočekam 12. februar. Moram što pre da obnovim mirise.
Mada, na svu sreću, imam makar sećanja a ona nisu poput mirisa.
Sećanja na tebe jednostavno ne mogu da izvetre i nestanu.

“To see you when I wake up
is a gift I didn’t think could be real.
To know that you feel the same as I do
is a three-fold, utopian dream.
You do something to me that I can’t explain.
So would I be out of line if I said,
I miss you.
I see your picture, I smell your skin on the empty pillow next to mine.
You have only been gone ten days, but already I’m wasting away.
I know I’ll see you again
whether far or soon.
But I need you to know that I care
and I miss you.”

Šta osećam ovih dana?
-Neke čudne leptire, koji se ponekad pretvaraju u snežne grudve, al’ će one uskoro biti otopljene, i opet će ostati samo leptiri…

Danima, nedeljama, pa možda čak i mesecima nema baš nekih dešavanja o kojima želim da pišem.
I onda, odjednom, kao da je neko otvorio prozor, i vetar je oduvao veliku gomilu stvari, koje su se razletele svuda po meni… A ja nemam više svoje tajno ćoše.
Male i velike Aurorine avanture nisu više samo moje. Ja sam im otvorila vrata kroz koja su izašle među stvarne ljude.

Ovo je prvi put, otkako sam “out of the closet”, da shvatam da više ne mogu pisati baš o svemu o čemu želim. Sama snosim krivicu za to. Ali, nisam mislila da će doći do toga. Sad bih tako rado pisala o nekim stvarima, o nekim događajima, a s druge strane, sve to zapravo ne želim da otkrijem ljudima koji me poznaju i lično.

Neke tajne misli, neka tajna razmišljanja, neke stvari koje se izgovaraju samo u sebi…

Dvoumljenja, strahovi, strepnje…

Strah da ću biti povređena i strah da ću ja povrediti nekog drugog…

Osmesi, zbunjenosti, iznenađenja, olakšanja…

Nestrpljenje i smirenost…

I puno neke muzike koju prvi put čujem, ili je barem prvi put čujem na neki nov način…

Teško je pisati kad znaš da će mnogo više biti čitano između redova, nego što to želiš. Kad znaš da postoji više osoba koje će sve to tumačiti, ali svaka na svoj način. I možda ni jedna od njih neće shvatiti šta se krije iza ovoga. Ali nizovi su započeti. Ja ne mogu, i ne umem da ih prekinem. I ne želim.

I šta sad? – Ništa. Show must go on. Na ovaj, ili neki drugi način. . . ;)

“You can’t always get what you want
But if you try sometimes you might find
You get what you need…”

“God, I feel like hell tonight
Tears of rage I cannot fight
I’d be the last to help you understand
Are you strong enough to be my man?
~~~
Lie to me
I promise I’ll believe
Lie to me… “

[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=0yYLqH0MuT0&hl=en&fs=1]

Podigni me visoko.
I nasmej mi se.
Onako od srca.
Kao prošlog jutra. . .

Pitaj me kako sam.
Pitaj me zato što
Stvarno želiš da znaš.
Kao juče što si pitao. . .

I odgovori na ovo pismo.
Ne zato što moraš.
Nego zato što želiš.

[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=cPdVhjXHdfE&hl=en]

Vidi se samo jedna tanka linija na dnu vrata, od svetla u hodniku. Ovde, u sobi, svetlo  nam nije potrebno. Skidam se u mraku. Ti ionako znaš kako izgleda svaki santimetar na mom telu.

Prelaziš rukom preko mog obraza, preko ramena i ideš ka vratu. Polako prstima kliziš niz moju kičmu. Počinjem da čujem muziku. Neki lagani ritam počinje. Ili to možda samo grane drveta udaraju u roletne. Ne znam, a nije ni bitno.

S tobom i tišina zvuči kao najlepša melodija.

Na tvojim rukama osećam da si se naježio. Znam da nije zbog hladnoće. Ali ipak povlačim prekrivač preko tvojih leđa.

Na obližnjoj raskrsnici neko naglo koči. Verovatno se upalilo crveno svetlo. Obavezno zaustavljanje. U mojoj sobi ze tebe uvek važi samo zeleno. Vozi dalje, ne zaustavljaj se.

Sijalica na banderi ispred moje zgrade se odjednom upalila. A ne radi već mesecima. Na trenutak vidim odsjaj u tvojim očima. Po njima znam da se osmehuješ.

Još jedan zvuk čujem u sobi. Tebe – kako polako i duboko dišeš.

Komšija u stanu preko puta mog, pali svetlo i ulazi u kuhinju. Primetila sam da se noću često budi i šeta po stanu, ne može da spava. Ja ću noćas spavati mirno. Ali ću kao i uvek, kroz san osetiti kako me pokrivaš.

Neću da ti kažem da mi je uvek toplo kad spavam kraj tebe. Samo ti mene pokrivaj, srećo moja. . .

Laka vam noć, umorni ljubavnici. Dobro vam jutro, pospani radnici.

Deda je tada bio nadzornik na jednoj omladinskoj radnoj akciji izgradnje puta. Jednog dana su šefovi doneli veliko tele mom dedi i rekli mu da ga za 2-3 dana zakolje i pripremi “bogat ručak” jer neki funkcioneri iz partije dolaze da obiđu gradilište. Deda je, naravno, odgovorio da ništa ne brinu, i da će on to srediti sa kuvarima iz lokalnog restorana. Čim su glavešine otišle, deda je samo doviknu omladincima “Ima li među vama neki mesar?” . . . Te večeri su omladinci, posle nekoliko meseci posnog kupusa i pasulja, jeli teleći paprikaš i teleće šnicle u sosu. . .

Funkcioneri su došli posle 3 dana.

Dobili su odličan izveštaj o napretku izgradnje, pesmu veselih, vrednih omladinaca i recitaciju posvećenu Titu i partiji. Ali nisu dobili ručak. Moj deda je dobio otkaz, kartu u jednom pravcu i šut-kartu iz partije. I uz sve to, i novo radno mesto. . . Njegovi šefovi su mislili da su mu zapečatili karijeru u silaznom pravcu. Ali, malo su se zeznuli.

Deda je na “lošijem radnom mestu” postao šef gradilišta po Evropi, Africi, u Indoneziji. . . Njegovi šefovi su majmune viđali u ZOO i u ogledalu, a banane su jeli kada im ih donosu članovi delagacija Nesvrstanih zemalja. Deda je u Indoneziji majmuna imao za kućnog ljubimca, a banane je brao u svom dvorištu.

Jedina preostala veza sa partijom bila je jedna značka koju smo pre nekoliko godina pronašli u kutiji sa starim šrafovima.

***

Moj deda je juče ujutro krenuo da se umije, polako se spustio kraj vrata u hodniku i odlučio da ode na svoje poslednje putovanje. Zdrav i veseo, sa svojih 87 godina i osmehom na licu, sigurno će biti dobar šef i na nekom nebeskom gradilištu.

***

(Komentari na ovaj tekst su zatvoreni.)