Ja sam fina devojka. Ako neki muškarac krene da mi pripali cigeretu, neću mu uzeti upaljač iz ruke i reći “Mogu ja to i sama”. I neću mu dunuti dim u lice. To radim samo nepoželjnim muvatorima u klubovima.

Ja sam dobra devojka. Kada se vozim autobusom, ustanem starijama od sebe. Ne guram se kad ulazim. A ako mene guraju, dignem nos i naglas kažem “Bože, u šta su se ljudi pretvorili”, i onda odgurnem ja njih.

Ja sam saosećajna devojka. Kad vidim jadne, napuštene pse na ulici, uđem u pekaru i kupim im rolnicu s viršlom. Čak i kad mi je to zadnji dinar u džepu. Kad mi priđu prosjaci (čitaj: ciganke od 30tak god.) , dok sedim u kafiću, kažem im “Jeste li znali da u Magnetronu svakog petka primaju radnike?” i nastavim da pijuckam kafu, srećna što sam nekome rekla gde može naći posao.

Ja sam nezavisna devojka. Ne zavisim od nečije ljubavi  i nečije dobre reči. Volim samu sebe, i svaki put kad nešto dobro uradim, kažem u sebi “Odlično si ovo odradila, draga!””

Ja sam aktivistkinja. Kada sam imala 18 godina, prošetala sam po parkingu, oko jednog plavog automobila, sa oštrim ključevima u ruci. Drugarica, koja se pre toga često vozala u tom automobilu, je čuvala stražu. Na autu je ostala dugačka bela linija, sa obe strane. Sve za drugarstvo i slomljena srca!!!

Ja sam krhka devojka. Kada negde putujem, i imam putnu torbu, namestim onaj naivni, teleći pogled, i zatrepćem u pravcu najbližeg good-looking tipa. Šta ću, kad sam krhka i ne mogu sama da je nosim. To što torba ima cela 3 kilograma, to je manje bitno. Novi broj u phonebooku je bitniji.

Ja sam uporna devojka, i. . . :

Ja sam blogerka. Pišem već skoro 10 meseci. Ovo je 100. tekst koji sam napisala.

NAPOMENA: zbog ovog teksta se možete nasmejati, prevrnuti očima, pomisliti “Pa, ona reče da je fina…” ali najvažnija stvar je što morate priznati: nisam patetisala u ovom jubilarnom tekstu!

OK. Sama sam kriva. Kao i uvek.

Niko me juče nije terao da gledam u tog prolaznika. Niko mi nije rekao “Hej, jel da da liči na njega?” Niko me nije terao da vidim da jedan blog nosi naslov “You do something to me”. I niko me nije terao da pregledam foldere s muzikom u svom kompjuteru. . .

Do vraga!

Uz ovaj divan sneg, dok moj mačor prede pored mene, i dok kroz prozor gledam vatromet, ja se setim njega. . . I kako sam mu peglala farmerice na +30′C i usput gledala “12 žigosanih” i smejala se. . . Hej! Od svih romantičnih stvari i detalja, ja se setim kako mu peglam farmerke! Pa, pukla sam definitivno. . .

Mislim da nije stvar u tome da još patim za njim, i slično. . . Mislim da je problem što nije humano biti sam u ovako prelepoj noći. Nije prijatno prisloniti nos na ledenu površinu prozora. Bilo bi lepše nasloniti glavu na nečije rame ili grudi.

Do vraga!

Zašto mi je toliko prokleto potreban neko da bih mogla da preguram noć? Zašto sam toliko glupo patetična ponekad?  Umesto da nabacim osmeh na lice i šal oko vrata, i sama ostavim tragove čizama po snegu, ja sedim u sobi i mazohistički puštam neke pesme na repeat, nadajući se da će mi izmamiti suze. A od suza ni traga. Samo neka praznina u grudima, i ona odvratana teskoba, koju bi nečiji osmeh i pogled u oči mogli da oteraju.

Do vraga!

Počeću i da psujem po blogu. Od besa. Od nezadovoljstva. Od usamljenosti. Od svih sitnica koje me noćas iritiraju. . . Bolje da stavim tačku ovde. Barem za noćas. . .

U Srbiji imamo Grožđenbal u Sremskim Karlovcima, Kobasicijadu u Turiji, borbu gusaka u Titelu. . . Sve sami “srpski brendovi”. . .

Pošto je među mojim prijateljima u poslednje vreme aktuelna višnjevača, ovih dana se razmišljam da i ja organizujem nešto, i to : Višnjevaču Open.  Nije loše ideja, zar ne? ;)  Ali da vam prvo objasnim šta je višnjevača i kako se pravi. . .

Mnogi misle da je to obična rakija od višanja. Greška! To je piće napravljeno najčešće od neke prirodne,  domaće rakije sa dodatkom šećera i višanja. Kako? Lako:

U veću teglu, npr. zaprimene 3 do 5 litara, sipati 2 litre rakije. (mi koristimo našu domaću šljivovicu) U to dodati oko 1/2kg šećera i oko 1/2 kg odmrznutih višanja. Malo promešati, da se deo šećera otopi. Teglu dobro zatvoriti poklopcem ili celofanom, i držati u toploj prostoriji 7 do 10 dana. U međuvremenu par puta promešati, da bi se sav šećer istopio. Na kraju, procediti, sipati u flašu i dodati deo višanja, čisto zbog zanimljivijeg izgleda. I to je to!

Živeli vi meni!

NAPOMENA: nemojte da se prevarite, pa da pojedete puno višanja iz rakije! “Udaraju” gore nego sama višnjevača!

Petak, dan pred Blog Open

- Fervex, odlazak kod frizera, Fervex, frizuru uništila kiša i nevreme, Fervex, čekam Stephanie Booth u hotelu.

- Veče, 23h: Lokali u centru Novog Sada, pokazujem Chloe, Željku Peratoviću i njegovom prijatelju, kako je kod nas dobar noćni život, i kako se u lokalima služi odlično pivo i još bolja vodka. Šta ću, mora neko da bude i dobar domaćin ;)  Ležem u 04h. Mislim da mi alkohol brže struji kroz vene, zahvaljujući Fervexu.

Subota, dan D:

-Ustajem u 07:30h. . . treba skuvati kafu za Chloe, i stići na vreme na SPENS. Kesica Fervexa je u torbi, za svaki slučaj, a takođe i 3 pakovanja maramica i puder, da sakrijem crven nos. Mada mi baš i nije uspelo

-Od 09 do 10h delim kartice blogerima i civilima, kako ih je Moošema lepo nazvala. Prvo sa strahom, a onda i sa besom, shvatam da se veliki broj prijavljenih ne pojavljuje. Neka, neka… čekajte sledeći BO. Kada se bude plaćalo, bolje ćete razmisliti da li ćete se prijaviti ili ne. Čast izuzecima koji su stvarno imali opravdan izostanak. Teši me što makar Peđina majica izgleda funkcioniše dobro, i što on većinu vremena ima po 4-5 plavih crtica na svojim grudima.

-Dan mi protiče u čestoj jurnjavi hodnicima Spensa, u odgovaranju na pozive i sms poruke. Nemam pojma na koliko ovakvih pitanja sam odgovorila: “Gde je wc? Gde je garderoba? A jel možeš da me sačekaš, dođeš po mene…” i sve to s osmehom. Nekad samu sebe iznenađujem. Uz sve to, trudim se da budem dobar domaćin Stephanie, i da joj prevodim makar najbitnije delove onoga što pričaju govornici, i da joj objasnim da ja u Srbiji sasvim normalno biti geek a nemati laptop.

-Za vreme panela o novinarstvu sam upoznala i jednog čoveka, zbog koga mi nije ni malo žao što sam pisala urednicima Blogorole da dotični sajt RTVa smaknu odande. Jedini trenutak za vreme Blog Opena, kada sam izletela iz sale jer sam bila na ivici suza. . . ali o tome, nekom drugom prilikom.

-Doduše, maltene sam plakala i od smeha, kada je neki bloger želeo da postavi pitanje Vladislavi Gordić Petković, i koje je trajalo par minuta,i više ličilo na govor “k’o iz rečnika stranih reči i izraza” i nakon trenutka tišine, iz publike čujem Dedu, koji mrtav-ladan dovikuje “A šta je bilo pitanje?”

-Na druženje u Radio Cafe, stižem među poslednjima, od umora jedva uspevam da sastavim prosto-proširene rečenice. Vodim Stephanie na večeru pa u hotel i izvinjavam joj se što sam utihnula, jer više ne mogu da mislim ni na srpskom a kamoli ne na engleskom. . . U stanu sam oko 22h, i dok pričam sa mamom telefonom, ona u jednom trenutku govori “Halo, jesi tu? Jel me čuješ?” a ja shvatam da otvaram usta ali da se jednostavno ništa ne čuje. Pukao mi je glas. . . Kasnije stiže i Chloe, malo prebiranja po utiscima, i krevet. . . spavanje, napokon. . .

Hvala Bogu, preživeh Blog Open. . .

Utisci o gostima, ekipi 381 i organizatorima, u sledećem tekstu.

Izem ti dan kada ne mogu lepo i s uživanjem popiti prvu jutarnju kafu. A ni drugu, niti treću. Boli me grlo. I kao što to uvek biva, biće čudo božje ako me ne uhvati temperatura sutra. Do vraga! Gde baš sad…

Ajde da je samo bol u grlu i malo povišene temperature, ali misli. . . Uh! I misli mi se “razbole” kad sam bolesna. Postajem nervozna, padam u bedak na svakih 10 minuta, i koncentaracija ode dovraga na svakih 15. . . A treba učiti, ići na fakultet, biti vesela i raspoložena za izlazak u petak uveče, i odmorna za Blog Open u subotu ujutro. . .

Neću tako da se igram!

Hoću da me neko mazi, da mi skuva čaj, meri temperaturu, ušuška me i  pita hoću li jedan ili dva Eurobloka. I da neko obavi sve umesto mene ovih dana, ili još bolje : da neko preleži ovo umesto mene.

Kao dokaz da me već hvata temperatura, a uz nju i bedak, stižu mi i misli, uporno gurane u zapećak malog mozga: a što sam ja sama? Što se opet ne zaljubim? Ne umem ovako prazna ni prehladu da odležim. Lakše je kada umesto o glavobolji i bolovima u zglobovima, mislim na nekog. Al’ nemam na koga. Pih, kako sam naesposobna! Ne umem čak ni nesrećno da se zaljubim, a kamoli srećno. . .

Počela sam da lupetam. Bolje da uzmem toplomer, fervex, i odem na spavanje. . .

NASLOV: “Pušenje je štetno po zdravlje” na malteškom.

Kasnila sam na kafu sa novim prijateljima. Ali mi Mooshema, Tamburix, ET-artmistakes i Elektrokuhinja to nisu zamerili. Tema kafenisanja je bila naravno BlogOpen. I kako se izboriti sa silnim blogerima.

Nakon toga, kratka šetnja, bus do stana. Otvaram vrata, ulazim i . . . jooooj! Fuj! Jak miris mirišljavih štapića! Naime, prethodnog dana sam dala bratu ključ od stana “na jedno veče” i dečko je očigledno “pravio atmosferu” za njega i njegovu devojku. Ali, ajde. . . oprostiću mu. ;) Kasnije sam imala i društvo. Rekoh u prethodnom tekstu: neko koga dugo poznajem. Muzika, malo alkohola, malo smeha, zezanja, prisećanja nekih starih događaja, priča o svemu i svačemu. Čudno, ali čini mi se da se za sve ove godine koje se poznajemo, nikada ranije nismo toliko ispričali. Hmm. . .kad malo razmislim, dešavanja od sinoćnje večeri bi mogla u poseban tekst. Ko zna, možda i hoće, ali ne danas.

I eto: par pehova, par svetlih trenutaka, ali sve u svemu, pregurala sam još jedan dan.

Poruka za jednog posebnog čitaoca: Znam da ćeš pročitati ovo, i evo, kao što sam ti i rekla, moj blog jeste jako ličan, ali umem ja i da prećutim neke stvari.

Ovoga jutra ne zvone i sat, i alarm, i mobilni. Samo mama dovikuje iz kuhinje da je gotov doručak. Mačor me čeka ispred vrata, da i on dobije klopu, a pre toga jutarnju turu maženja. Pravim toplu ness, i još onako nerazbuđena, pijem je čitajući jučerašnje novine. Ne volim da čitam današnje. Današnje vesti sama pravim…

Tuširanje, feniranje, ispijanje preostalih par gutljaja već ohlađene kafe. Možda i malo muzike za Dobro Jutro. Oblačenje, šminkanje, provera šta je u torbi: novčanik, mobilni, slušalice za radio.

FM radio on? Naravno!

Bus za grad, peške kroz centar do fakulteta. Blagi osmeh na licu, i stav “baš mi je lep dan” iako me je onaj glupi taxi isprskao na raskrsnici. Predavanja, vežbe, neke obaveze u gradu. Kafa sa nekim budućim prijateljima. . .

Već je 19h, i idem u stan. Punim kadu, uključujem plejer, Sade je već unutra, pojačavam ton, i vraćam se u kupatilo.  20tak minuta čistog solo-zadovoljstva. Oko 20h zvoni mobilni:

-”Jesi stigla? Da dolazim do tebe?” – “Jesam, dođi” odgovaram.

Opušten razgovor uz piće sa nekim koga dugo poznajem, sa nekim ko me dobro poznaje… Ponoć je, sad sam opet sama i vrtim programe na TVu. Nema ništa.

-”Laku noć, Aurora”

-”Laku noć i tebi, polarna…”

I htela bih da se ujutro probudim sva zamišljena, sa onim čudnim osmehom, koji ni moji najbolji prijatelji ne mogu da protumače. . . I htela bih da ustanem od stola u kafiću, i izađem napolje, jer mi je zazvonio telefon, i da drugaricama na pitanje “Ko te je zvao?” odgovorim samo pogledom.

Želela bih da mi ne smeta što su mi noge mokre do kolena, jer kiša toliko jako pada, a ja sam umesto čizama obula patike. Želela bih da šetam po opalom lišću i da ga šutiram i gledam kako se sve one boje presijavaju. Želala bih da ova jesen nije siva, već zlatna. . .

Hoću da vikendom izađem negde s društvom, i da u nedelju po podne mamurna, s osmehom razmišljam “Al’ nam je bilo super!” Hoću da sasvim slučajno naletim na neku knjigu, meni potpuno nepoznatog pisca, i da sledećih mesec dana gnjavim ljude sa “Znaš kako sam dobru knjigu pročitala!” Hoću da moj glupi, razmaženi mačor češće ulazi u kuću, i da mi, kako on to ume, sasvim nenadano skoči na tastauru jer bi hteo da ga mazim.

Obavezno ću braon ugljem nacrtati onaj crtež koji već mesecima sklapam u glavi i obavezno ću ga uramiti i okačiti na zid moje sobe. Obavezno ću popiti domaću višnjevaču sa drugaricom, jer je napokon dobila posao u struci. Obavezno ću skupiti pare za novogodišnji šoping u Štutgartu i obavezno ću se tamo ponašati kao da je sasvim normalna stvar kupiti kaput u H&M za 30 evra.

Ne znam zašto tako kasno ležem u krevet. Ne znam gde mi je onaj zimski braon šešir. Ne znam zašto uvek zaboravljam foto aparat. Ne znam zašto u oktobru ne volim pitanje “A gde ćeš za Novu Godinu?”

I ne znam gde mi se zagubio onaj osmeh koji nosim svake godine u ovo doba. . .

“…If you pay the price
She’ll let you deep inside
But there’s a secret garden she hides…”

Dejan Bizinger je pisao o krađi tekstova, Mooshema takođe, a neki dan sam videla da i Blogowski ima sličnih iskustava. Iako sam bila zgrožena sa oba slučaja, mislila sam da je to retkost i da se dešava samo popularnim blogerima, i sa popularnim sajtovima. Malo morgen! Možda se dešava čak i vama, ali još uvek ne znate za to…

Gledajući dolazne veze na Google Analyticsu danas, primetila sam dosta poseta sa nekog foruma (koji neću imenovati). Odem tamo, ukucam na SEARCH : AuroraBorealis, i kad nisam pala u nesvest! Očekivala sam da ću negde videti da me je neko linkovao u tekstu, sa rečenicom tipa “Čitao sam nešto kod Aurore Borealis…bla-bla…” Ali NE !

Neko je ‘ladno u svom profilu, pored podataka tipa godište, lokacija, ICQ broj i sl. , u potpis stavio moj blog! Neko se tamo predstavlja kao JA ! Neko se hvali da je ON/ONA pisac mog bloga!

Iznerviralo me je i to što ništa od svojih podataka nije unela, osim podatka “Moj vebsajt: http://auroraborealis.blog381.com” i toga da je iz Beograda. Možda je i dobro što nije ostavilo mail adresu. Bog zna šta bih sve napisala u mailu dotičnoj osobi. Verovatno bih joj u onom trenutnom besu spomenula “užu i širu familiju”. Ovako, imala sam vremena da se smirim i razmislim. Jedino što sam uradila, i što sam i mogla da uradim, bilo je poslati mail administratoru dotičnog foruma, i objasniti da se radi o krađi. Nadam se de će mi poverovati. . . A ako mi ne poveruju, jedino što mogu da uradim jeste da vam svima ovde glasno kažem:

Ja sam iz Novog Sada. Imam 27 godina. Ja sam jedini pisac ovde. I član sam samo jednog foruma, i to Foruma381.

Sve ostale Aurore koje se potpisuju sa ovim blogom, na nekim drugim forumima – lažu.

A poruka “tim lažnima” je sledeća: Živi svoj život, svoje avanture i piši svoj blog!

P.S. Jedna stvar u vezi svega ovoga me je i nasmejala: ta Aurora Borealis je na tom forumu najviše pisala na temu muzike, i to hevi-metala. Pa, jel može bilo ko od vas (nakon svih onih pesama ubačenih u tekstove) i da pomisli da ja slušam hevi-metal?!

 On noćas putuje. Želim mu širok, osvetljen put, i da mu je noga lagano na gasu. Požuri polako, blesane jedan…

Onaj drugi. . .hm. . . ne znam šta radi. On možda spava, a možda upravo sad secka banane za voćnu salatu, u ono velikoj starinskoj činiji.

Ni jedan ni drugi me noćas ne bi učinili srećnom. Prvi bi mi verovatno izvukao osmeh s nekom pričom,  o prijateljima, o vinu. . . A drugi. . . taj više ni suze, a kamoli osmeh, ne može da mi izmami.

Noćas bi me srećnom učinili jedino flaša onog, meni omiljenog, Francuskog roze šampanjca i sedenje kraj pećke u kojoj gori bukovo drvo, i vidi se plamen kroz onaj stakleni deo na vratancima.

Moj drug bi verovatno pokušao da me nasmeje pričama o tome kakve su Ruskinje. Moja najbolja drugarica ne bi pokušavala da me nasmeje. Ona bi samo sela pored mene, naslonila glavu na moje rame i rekla : “Svi su oni isti” a ja bih joj po hiljaditi put odgovorila “Nisu, mila, svi isti…” I nastavile bi da pijemo šampanjac, gledamo kroz prozor i ćutimo. . .

Onima koji imaju nekog kraj sebe, reći ću samo “Još je mlada ova noć…”

A onima koji noćas sami ležu u postelju : Laku noć i lepi snovi, i probudite se s osmehom. . .

*
*
*
*
*