Do sada sam mislila da pisanje bloga, čitanje istih i MSN chatovanje, služe samo za moje zadovoljstvo i opuštanje, i za moje proširenje znanja o nekim temama koje me lično interesuju…  Ali, osim što sam chatovanjem i blogovanjem, upoznala neke nove ljude, stekla prijatelje a i “one druge”, moj kratki ”on-line staž” ću iskoristiti i za još nešto: za pisanje seminarskog rada na fakultetu.

Ponuđena mi je tema ”Gender and Power in Online Communication“, ili u prevodu “Pol i moć u on-line komunikaciji”. Pošto po prirodi volim da analiziram razne stvari tipa govor i ponašenje, ova tema je kao stvorena za mene. Glavni izvor informacija mi je knjiga Susan C. Herring, istoimenog naslova .

U njoj je pisano o tome kako se žene i muškarci predstavljaju i komuniciraju u virtuelnom okruženju. Da li je i koliko došlo do izjednačavanja polova makar u ovom vidu komunikacije, i kako se oba pola predstavljaju u takvom okruženju.

Dati su i zanimljivi primeri kako mi različito komentarišemo iste teme na npr. blogovima i forumima. A i da se nadovežem na priču kod Suske, dati su i primeri kako i koliko žene i muškarci ostavljaju svoje negativne kritike ili podršku.

Koliko god internet pružao mogućnost da se  sakrije identitet pisca, neke sasvim male sitnice, nevezane za gramatiku i sl., bez problema nam mogu otkriti pol te osobe, i gomilu drugih stvari, koje pisac zapravo nije želeo da otkrije.***

Poenta je u tome da u ovom virtuelnom svetu, u kome možemo biti sve ono što zapravo nismo, možemo pokazati i svoje pravo lice. Nekada je lakše reći potpunom strancu jako intimne stvari. Žene ovde mogu reći koliko su zapravo jake , a muškarci mogu pokazati koliko su emotivni, odnosno možemo pokazati stvari koje u ovom, i dalje većinom patrijarhalnom svetu, nisu uvek poželjne.

Možemo staviti maske, a možemo i u potpunosti ogoleti dušu. . . Sve je stvar izbora.

(***napomena: u engleskom jeziku se, ako ne znamo pol pisca, to ne može uvek videti iz teksta, jer ne postoji promena glagola po ženskom ili muškom rodu)

Nemam pojma kako smo Gospodin i ja u subotu došli do razgovora o blogovima… Uglavnom, brži jezik od pameti, i izletela sam se da i ja pišem blog već neko vreme.

Naravno, onda je krenuo sa moljakanjem da mu dam link. Maltene pola sata me je gnjavio, i jedva sam ga ubedila da nema šanse da mu to otkrijem, s izgovorom da niko iz real lifa ne zna adresu. Malopre gledam GoogleAnalytics i . . . jaooooo! Nekoliko dolaznih veza zahvaljujući mom imenu. Mom PRAVOM imenu! Kad me srčka nije strefila! Setila sam se odmah odakle sve to stiže, i smirila se na trenutak…

Ne smeta meni da ljudi ovo pročitaju, i da znaju da sam to ja. Ali, ne znam kako bih se osećala da on to pročita. Možda bi to bilo i ok, sigurno bi mu bilo i drago što neko tako piše o njemu. Ako ništa drugo, makar bi mu ego bio nahranjen.

Sreća moja, pa sam mu rekla da mi je pseudonim neobičan, i da mu nikad ne bi palo na pamet da ga poveže sa mnom. A dovoljno bi mu bilo da ukuca moje ime u Googlu, i na prvoj strani bi imao bar 10tak linkova koji vode ovamo. . .

Mogla bih sve ovo napisati u jednoj rečenici: Videću se u nedelju s jednim dečkom, i možda ću početi vezu s njim.

Ali, zašto prosto, kad može komplikovanao:

Upoznala sam nekog, nije bitno ni kad, ni gde. Bitno je da jesam. I bitno je da je taj neko uspeo da mi skrene misli od mjioh prošlih, propalih ljubavi. Malo me je prodrmao, malo nasmejao, malo mi skrenuo misli sa prošlosti na budućnost. Na dane kada jedva čekam da ustanem iz kreveta da udahnem vazduh punim plućima.

Potsetio me je na to kako je lepo kada se ujutro probudim a na telefonu me čeka poruka: Dobro jutro. On od mene ne očekuje ništa, a opet, voleo bi da dobije sve. On zna koliko se bojim svega novog, koliko se plašim za svoje srce. . . On čak i čita sve ovo što pišem sada, i zna sve što sam pisala ranije.

Misli da me poznaje. Govorim mu da bude oprezan, jer ni ja sebe ne poznajem dovoljno. . .

Rekao je da ne želi nigde i ni u šta da me na silu gura. Da će me pustiti, da će čekati, biti strpljiv, jer oseća da će sve doći na svoje. Hoće li? Lepo je što je on u to siguran. Jer ja. . .ja još uvek nisam.

Znam da će i ovo sad pročitati. Znam da će ga ove moje reči verovatno malo uplašiti. ali, ipak ih ostavljam ovde. Moram. Ovaj blog – to sam JA. I pre njega, i posle njega. I sve što mi se vrzma u glavi biće na ovom ekranu.

Odbrojavam dane i sate kada ćemo sami sedeti negde, u nekoj tišini,  i iz pogleda pokušavati da prozremo šta onaj drugi misli. Mada, čini mi se da znam šta on misli. . . Možda bih trebala da sednem pred ogledalo i da pokušam u sopstvene misli da provirim. Ali, ipak će srce tu da presudi a ne glava. . . Videćemo, ima vremena. . . Barem toga uvek ima.

PODNASLOV:

Kad juto počne čudno . . . dan se završi još čudnije!

Znate da mi je jučerašnje jutro počelo čudno. Bojala sam se čak i kod frizerke da odem. Eee. . . dobro je da sam otišla. Evo kako je tekao razgovor tamo:

JA: uradi mi nešto sa bojom kose. Vidiš kako delujem bledo.  Dosadilo mi da me svi pitaju da li sam bolesna! Ja bih neke tamnije pramenove na ovu moju plavu.

FRIZERKA: Pa, može naravno. Evo ti paleta boja pa izaberi…

JA: Jao, nemoj da ja biram… Ajde ti smisli šta bi bilo najbolje.

I smislila je:

 Ovaj smajli, u dnu slike, nije slučajno ispao tako malo “đavolast”

Otkad znam za sebe , bila sam plavuša. Ovo je prvi put u životu da sebe vidim drugačijom.  Bilo je 5 minuta panike u salonu, pred samo farbanje, čak mi je morala dati i malo vode, da se smirim. Ali, stisla sam petlju, i prelomila! I prezadovoljna sam svojim odrazom u ogledalu. Mada, trebaće vremena da se naviknem…

Priznajem: puno puta sam u životu dobro prošla samo zato što sam “mala, nežna plavuša”. Gomilu puta sam to s namerom koristila. Puno puta su ljudi bili iznenađeni kada ukapiraju da “mala plava” nije naivna, pogotovo da ume da uzvrati svojim dugačkim jezikom.  Ali, dosadilo mi je to… da mi pridaju neke karakterne osobine samo na osnovu izgleda! Ne mislim ovde na viceve o inteligenciji blondina.

Jedina stvar koja će mi faliti iz mog “života kao plavuše” je : Koji sada izgovor da koristim kad nešto ne znam, ili zabrljam? Ovako, šta god da uradim, mogla sam izgladiti situaciju s nabačenim “nežno-naivnim”osmehom i rečenicom “Pa, šta ću kad sam plavuša!”

E, gotovo je s tim. . . Sad sam crvena, ili kako reče frizerka: svetlo bakarna.

Ako znate viceve o crvenokosima, sad je vreme da ih čujem.

EDIT: Kako blogerka ide kod frizera ? Kaže: “Hoću #FF5E5E “

Sinoć sam jednoj osobi rekla da se meni svakog jutra dan čini divnim… Bolje da sam ćutala.

Ustajanje, oblačenje, pristavljam vodu za kafu, umivanje, pranje zuba, češljanje, krema na lice, voda je vrela, pravim ness.

Sedam pred kompjuter, neodoljiva želja da za Dobro jutro čujem “Old Yellow Bricks”:

Pijem kafu, Bluetooth proradio naprasno, prebacujem muziku na telefon, palim cigaretu i . . . . ! ! !

Jedna je već u pepeljari, izgorela do pola. . . Nešto nije u redu! Meni se to ne dešava. . . Pogotovo ne uz prvu jutarnju kafu i prvu cigaretu. . . Do vraga, ovo neće valjati. Pa tek je pola 8 a ja već tako brljam. A dugačak dan je preda mnom. Zašto, kao i svakog jutra nisam poslušala Telepopmusic i “Breath”? Ili bilo šta drugo lagano. . . Ali, ne, gospođica je bila raspoložena da čuje :

“You are the fugitive,
But you don’t know what you’re running from,
You cant kid us,
And you couldn’t trick anyone,
Houdini, love, you don’t know what you’re running away from“

Kao da podsvesno sama sebi želim da natrljam nos slušajući gde ja to grešim. . . Ok, ništa strašno. Smiriću se. Sve je OK. Sve ĆE BITI ok. . . Gasim onu cigaretu koja je prva upaljena, ništa to ne znači. . .  Malo morgen! Demijan počinje da pokazuje svoju narav. . . Bluetooth na kompjuteru pokazuje stare IZBRISANE fajlove, novi kao da ne postoje, internet konekcija počinje pa puca na svaka 2 minuta, otvoreni folderi se “zakucavaju”. . .

Ah, ko me je terao da kompjuter krstim imenom “Demijan”!?! Hmm. . . nije niko, ali očigledno sam mu dala odgovarajuće ime.

A da se ja vratim u krevet? Možda bi to pomoglo? Da odspavam još sat-dva, onda ustanem i započnem dan iz početka? Ili da samo otkažem zakazan termin kod frizerke? . . . Kakve sam sreće, ne bi me čudilo da mi danas boja kosa ispadne u nekim finim, zelenim ili crvenim tonovima. . .

Do vraga!

Gasim kompjuter, gasim cigaretu, kuvam novu kafu, ponovo sedam pred komp, i puštam drugu pesmu za Dobro jutro. Biće ovo lep dan. Ima da bude! Ja ću ga napraviti divnim, hteo on to ili ne!

Živela jednom davno jedna mala siva figurica. Dane i mesece je provodila u svom sivilu.

Živela jednom davno i mala zelena figurica. Često je bila zelena, u stvari, gotovo uvek dok je bila budna…

Jedna od njih se probudila, skuvala kafu, i uključila kompjuter. Išla je tamo gde jedino i može da postoji kao takva: da bude mala zelena figura. Često nasmejana, ređe tužna, ali uvek zelena.

Tupo, pomalo nestrpljivo je posmatrala ples svojih dvojnika dok su se vrteli jedno oko drugog pokušavajući da joj otvore vrata njenog sveta. YOU GOT 2 MESSAGES je bilo prva stvar koju je ugledala na prozoru svog doma. Hmm? Ma, znam šta je to, pomislila je , bez namere da pogleda… I pogled joj je krenuo prema ostalim građanima . . .  Većina je bila siva. . .  Ili spavaju, ili su još uvek na poslu, prošlo joj je kroz glavu. . . I onda, šok!. . . Zatvorila je oči, duboko udahnula i provirila na jedno oko, i opet šok! Ne, njene oči nju ne varaju. U vrhu, među 3 zelene figurice, videla je nekog koga tu nije očekivala. Taj neko je odavno otišao iz njenog sveta, i krio se pri dnu sivila…. Taj neko više ne postoji u njenom životu. Taj neko nema prava da bude među njenim zelenim prijateljima.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

A onda sam počela plakati, onako tiho, kako se može samo kada stvarno ne želite te suze. . .  Otkud on na MSNu? . . . Ta misao nije stigla ni da mi prođe kroz glavu, a Komšijina MSN figurica, koja je svojom zelenom bojom pokazivala da je on online, je opet povratila svoje mesto. Pri dnu liste, među svim onim adresama ljudi sa kojima se odavno nisam čula…

Ili me je blokirao kada je video da sam online. . . Ne znam, a i nije bitno više. Kasnije tog dana sam obrisala njegovu adresu. Čisto da mi pogled više ne luta ka dnu liste. . . I sada sam bolje. Čak se i smejem samoj sebi kako sam bila blesava da me tako nešto toliko prodrma.

NAPOMENA: Ovo se nije desilo danas, ili juče…nije ni bitno kada se desilo. Bitno je da je napisano za Jelenu. Obećala sam joj da ću i ovo staviti na papir…  Ona će to razumeti baš onako kako treba da se razume.

Pod broj 1) jesam lokal-patriota, i volim sve što je iz Vojvodine i Novog Sada, ALI:

Pod broj 2) šta će , kog đavola sajt Radio televizije Vojvodine na Blogoroli???

Malopre odem na  Blogorolin sajt i po navici, prvo pogledam poslednje ažurirane blogove, i imam šta da vidim: pola najsvežijih postova su sa sajta RTV-a! Kad nisam pala u nesvest… A nalaze se, trenutno, između bloga Ivana Minica i Zmajeve pećine !! Mislim, totalna glupost!

Tamo lepo piše: “Blogorola.com je zbornik odnosno agregat blogova” Možda ja ne razumem šta sve spada pod definiciju reči blog , ali definitivno sam ubeđena da RTVu tamo nije mesto. Možda bi uredništvo Blogorole moglo da otvori i neku kategoriju gde će se naći i sveže ažurirani zapisi sa takvih sajtova. 

Još mi samo fali da neko tamo prijavi i sajtove B92 i RTS !

Poslala sam čak i pisamce uredništvu Blogorole, čisto da mi neko od njih da objašnjenje : zašto? Videćemo, možda odgovore, a možda ne…

Sinoć sam na jedvite jade skupila hrabrosti da odem kod zubara. Danas sam zakazala, a sutra ujutro idem.

Sramota me je i priznati, ali imam jedan šupalj zub već skoro 2 godine. Ne boli me, ne smeta mi, ali došlo je vreme da ga već jednom sredim. Kako ću, ne znam. Očajno se bojim zubara! Znam da će prva stvar biti “Šta god hoćete. radite, ali mi prvo dajte anesteziju!” Još samo da mi je nekako da blokiram onaj zvuk bušilice, sve bi bilo OK.

Od malena mučim muke sa zubima i zubarima. Pa, kako da se i ne bojim kad su mi sa 14 godina, skoro godinu dana popravljali jedan zub, da bi ga na kraju, izvadili. I to ne zato što je popravka propala, nego zato što su mi rano krenule 8ice, pa sam morala da izvadim tri potpuno zdrave 6ice. Da bi ostali imali mesta u mojim malim ustima. Eto, dokaza, da oni koji imaju dugačak jezik, nemaju istovremeno i velika usta.

Ne bih se ja možda ni sada odlučila na popravku, da nisam odlučila da izbelim zube.

Elem, zovnem sinoć jednu privatnu ordinaciju, i zamolim ih da mi pošalju cenovnik na mail. Sestrica me obavesti da pre izbeljivanja moram popraviti sve zube, pa tek onda može izbeljivanje. OK, popraviću, mislim se… Ali! Kad sam jutros ugledala cenovnik! Nije mi bilo dobro! Kad nisam pala sa stolice!

Izbeljivanje zuba laserom košta, ni manje, ni više, nego : 300 evra! Ejjjjj ! 300 evra!

Pa, što bi rekao jedan moj drug, “Ja da imam te pare, ja bih se ženio!”

Nakon pročitanog cenovnika sam se pogledala u ogladalu, u stilu Ruške Jakić, i ne, nisam rekla “Dobro jutro, lepotice!” nego sam samo pomislila “Nije tvojim zubima potrebno izbeljivanje. Ništa njima ne fali! Nisi ti za džabe nosila protezu. Lepi, pravi, zdravi!” Osim onog jednog, doduše.

Ali, od onih 300 evra mi i dalje nije dobro. . . Pa, mislim, koliko bi kod njih koštala popravka ovog mog jadnička, kome i koren mora da se sredi?! Ok, znam ja da je laserom mnogo veći učinak, nego onim gelom u državnoj ordinaciji, ali : što je mnogo – mnogo je! Ide Aurora sutra lepo u državnu ambulantu. Sad mi se ni ono čekanje u hodniku, ni ona matora, izdrndana bušilica ne čini lošom. A posle onog cenovnika, biću srećna i sa običnim poliranjem.  

Uh! Srećno mi bilo sutra!

Iako sam nekim , meni dragim ljudima, obećala da će danas pročitati nešto novo… Nema teksta danas!

Juče sam bila vredna, u stili “sam svoj majstor”. Sređivala sam prozore u mojoj sobi. Ne, nisam ih prala, već sam ih šmirglala, sređivala i farbala – k’o pravi majstor! I iako je posao bio gotov do uveče, i ja sam već imala imala par rečenica za novi članak… Ipak ga nisam objavila. “Krivac” za to je moja prijateljica Jelena Art.
Naime, kad sam posle ponoći sela za kopmpjuter, da uobličim svoje draftovane misli . . . Javila se ona, i u mesto da objavim blog, ja sam s njom pričala do kasno u noć. . .ili do ranog ujutro, kako god. Toliko smo se smejale nekim našim doživljajima, da me je mama jutros pitala “Bože, dete, s kim ti to u pola noći pričaš? Pa cela kuća je odjekivala od tvog smeha!”

A i ko se ne bi smejao Jeleninoj priči o tome kako, kad vozi motor obiđe pešaka i kaže “Nemaš pojam koliko si ti srećan čovek!” Spominjale su se tu još neke priče, kao npr. moj doček Nove Godine u “zagrljaju sa šampanjcem” , zatim smo se prisećale pionirske zakletve …i još mnogo drugih stvari. Ako vas interesuju detalji – pitajte nju! A ako se pitate kako smo mogle pričati toliko dugo – odgovor je prost : kad se nađu dve plavuše…
Ipak, najlepša stvar u svemu tome je da sam nakon toliko smeha, i zaspala i probudila se s osmehom.

UŽIVAJTE U OVOM DANU, UŽIVAJTE U VIKENDU ! I smejte se malo više!

Za što lepši dan, ostavljam vam ovde dve poptpuno različite, a opet toliko fenomenalne pesme, da sam sigurna da ćete barem malo uživati.

Organizovanje jesenjeg BlogOpena polako, ali sigurno uzima maha.

Za one koji još nisu čuli gde i kada, u pitanju je Novi Sad, SPENS, 10. novembar. Za sada, osnovne informacije možete videti na FlickrBlogGrupi, a uskoro i na BlogOpen sajtu koji je u završnoj fazi. . .. tj. nadam se da je u završnoj fazi!

CEO, big boss, glavnokomandujući ili kako god već želite da je nazovete, je Mooshema. Ona je već organizovala neke blogere koji rade sajt i još gomilu drugih stvari potrebnih za rganizaciju svega ovoga. Ali, da bi ceo ovaj događaj protekao kako treba potrebna im je vaša pomoć. Ukoliko imate malo viška vremena i dobre volje, naravno. Evo Tanjinog obaveštenja, zahvaljujući Peđi :

Pridružite se! Uključite se!

Mala i vesela zajednica blogera-entuzijasta koja učestvuje u organizacionim pripremama ima potrebu za proširenjem i uključivanjem i drugih zaiteresovanih blogera, kako bi organizacija i realizacija događaja bila ravnomerno raspoređena u odnosu na potrebe priprema za BlogOpen i afinitete i mogućnosti ostalih učesnika-blogera koji bi voleli da pomognu. Potrebni su nam:

1. Domaćini – blogeri koji bi brinuli o gostima-predavačima, od dočeka na aerodromu i transportu do Novog Sada i koji bi bili na raspolaganju „jedan na jedan“ gostima radi lakšeg snalaženja. Broj blogera na ovoj poziciji će zavisiti od broja predavača koji dolaze izvan granica Srbije, a neće biti manji od 4.
   Potrebne kvalifikacije: tečno znanje engleskog jezika, vozačka dozvola i automobil (organizator snosi troškove goriva i putarine)
2. Informatori – dva blogera koji bi u toku BlogOpena radili za info-pultovima, radi lakšeg snalaženja gostiju i predavača i distrubucije pratećeg reklamnog i informativnog materijala.
   Potrebne kvalifikacije: dobra volja i tečno znanje engleskog jezika
3. Fotografi i snimatelji – blogeri koji imaju znanja i volje da tokom održavanja manifestacije brinu da svi važni događaji budu vizuelno i audio-vizuelno zapisani i korišćeni kao dokumentacija koja prati događaj.
   Potrebne kvalifikacije: foto-aparat, kamera, dobra volja i nešto znanja iz ovih oblasti.

Svi zainteresovani blogeri koji žele da se pridruže na nekom od ovih poslova, mogu da se jave na: mogu[at]blogopen[dot]eu, pružajući osnovne informacije: pozicija za koju je zainteresovan, obrazloženje, ime i prezime, naziv bloga.

Prihvatanjem dobre volje volontera, njegovo ime i oblast koju će preuzeti na sebe, biće objavljeni na sajtu BlogOpena na jednoj namenskoj stranici koju ćemo nazvati Nije nam teško ili već tako nešto