Story: subota ujutro, nekih 9-10h, ja spavam k’o top, i onda… : faking zvono od interfona!

Dragi ustaje, diže slušalicu, strpljivo sluša par trenutaka, i onda ga čujem kako psuje i spušta slušalicu!

OK, nije baš opsovao, al’ nije bio ni malo pristojan. ;)

Pitam ga k’o je a u sebi već cmizdrim što mi je taj neko pokvario subotnje jutro.

“Jehovini svedoci” odgovara.

Faking Jehovini svedoci! Mislim, for God’s sake, imaju li oni imalo pojma o PR? Oni u neku ruku i jesu PR-ovci za tu svoju veru, šta li je već. Kad bi malo bolje znala francuski sad bih im odmah poslala dopis: kako se baviti s tim s čim se već bave. Mislim, jbt, pa to vam je čista logika, psihologija…: U zemlji u kojoj je radno vreme od 9h do 17-18h svi čekaju subotu da se naspavaju i odmore. Znači: ne dolazite mi na vrata pre 11-12h. Nemojte ni u vreme ručka između 14 i 16h. Nedeljom isto tako. Radnim danom sve osim večeri zaboravite. (Meni nemojte nikako da dolazite na vrata, dragi je ateista, ja sam agnostik i te vaše priče ni malo ne pale u našoj kući)…

Elem, došao i otišao Jehovin svedok…
Ja pokušavam da odmah ponovo zaspim, i odlično uspevam u tome. A kako znam da sam super zaspala? Pa, sanjala sam.
Međutim ;) … Ovaj san ne valja jedino kad ste u inostranstvu. Zašto? Evo zašto:

Sanjala sam da u komšilluku imamo otvorene 2 gastarbajterske prodavnice. Obe se zovu YUGOSLAVIA, velikim crvenim i plavim slovima ispisano. U obe se mogu kupiti prehrambeni proizvodi iz ex-YU: Nectar sokići, Carnex pašteta, Vegeta, i …. i….. Čokolešnik! ČO-KO-LEŠ-NIK ! Čokolešnik o kome već danima kukam dragom kako ne sme zaboraviti da mi ga donese kad za dve nedelje ode u HR. Moj mili, lepi, slatki Čokolešnik u ovoj gastarbajterskoj radnji iz sna košta 15€. On 15€ a Čokolino 20€.
I gledam onu prodavačicu, i kontam kako ću dohvatiti teglu ajvara Droga-Portorož i spucati je posred gramzive glavurde! Ona će meni da traži 15€ za malu kutiju Čokolešnika! Zajebi! Jesam ga željna već danima, al’ nedam da me ucenjuješ!

DING-DING-DING-DING !!!

Zvono na vratima. Okrećem se oko sebe panično. Uf! Dobro je! Nisam u gastarbajterskoj radnji. U krevetu sam. Čekaj… OPET zvono!? Nema šanse da se onaj Jehovin svedok vratio posle onog Pedjinog “do viđenja” ;)

Srećom, ovog puta je nešto lepo: poštar je dragom isporučio novi iPhone, 3Gs. Bar njemu da ova subota ipak lepo počne. :)

napomena: tekst napisan neposredno nakon “prodavačice Čokolešnika” dok još nisam popila prvu jutarnju kafu. Ako je tekst zbrljan, sorry ppl :)

U tramvaj “C” ulazim svakog radnog dana kod muzeja moderne umetnosti. Odatle prema samom centru grada, pa preko Place Brogli do Galije, i onda preko reke Lil i kroz studentski grad do Esplanade, moje izlazne stanice kad idem na predavanja.

Do tramvaja idem busom broj 4, jer sam (priznajem) lenja da se par stanica prošetam. U tom busu retko ima zanimljivih lica. Većinom majke s decom, po koji školorac i student. Svi putnici uredno ulaze na prednja vrata. Overavaju svoje mesečne karte ili (mnogo ređe) kupuju kartu kod vozača, i sedaju. Da, sedaju, jer busevi idu na svaka 3-4 minuta, u špicu i po dva, i gužvu sam za ovih nekoliko meseci videla samo jednom.

Stanica kod muzeja je već zanimljivija. Mladi poslovni ljudi sa sivim odelima i još sivljim kravatama, dok im iz slušalica u ušima trešti neki pank ili metal. Baka u braon košulji na cvetiće, braon sakou, braon suknji, s braon karminom i … pink ConverseALLStars patikama. Pored nje, devojka sa gitarom i ogromnom slikom pod miškom i sa toliko minđuša po ušima u licu da ja, čekajući tramvaj, nemam vremena da ih izbrojim. Devojčica previše mladih za 2kg šminke na licu ima i ovde. Takođe i onih koje nose očajno plitke farmerke i još kraće majice čak i kad je “celih” 10′C.

Za ruke se drže prelepa mlada poslovna žena sa punđom u strogo-poslovnom odelu i jedan hip-hoper kome oko vrata i s pantalona vise lanci koji su, čini mi se, teži od njega. Nežno se ljube i ona izlazi na stanici u centru. Verovatno će na posao u neki od onih staklenih offica. On izlazi kod tehničkog fakulteta. Tek sad primećujem svežanj skripti pod njegovom rukom.

U centru s tom poslovnom damom izlaze i svi ostali čije odevanje vuče ka strogim linijama i sivim bojama.

Drvored iz ulice kojom prolazi “C” tramvaj
photo by Sofia Lombardo

U tramvaju većinom ostajemo mi, studenti. Svih mogućih boja kako odeće, tako i kose, a i kože. Moj grad je grad studenata. Iz čitave Francuske i iz svakog mogućeg kraja sveta. I koliko god se razlikovali jedni od drugih – zapravo smo svi isti. I svi umemo da kažemo hvala, izvolite i izvinite na barem dva jezika.

Na stanici Esplanade “C” tramvaj ostaje gotovo prazan.

Dok hodam ka zgradi mog fakulteta, isključujem radio na kome ujutro najčešće slušam neki fini džez. Izvlačim slušalice iz ušiju i na ulasku u učionicu isključujem mobilni telefon.

“Salut!” s osmehom govorim kolegama.

Fydan je iz Turske, Sofija iz Meksika, Tato iz Gruzije, Amy iz Kanade, Thrung -Vijetnam, Kiril – Rusija, SeHi -Južna Koreja, Phytos sa Kipra, Kasia iz Poljske, DžongŠu iz Japana. . . i još nekolicina drugih dragih lica. . .

Lepa, i u svakom pogledu šarolika, jesen je stigla.

Danas je subota 19. septembar 1990. godina……. Pardon: 2009. godina.

Vesti iz sveta:
-Svetska ekonomska kriza i dalje ostavlja posledice po svetsku ekonomiju, ali vi, dragi naši gledaoci, ne morate brinuti zbog toga. Srbija nije deo sveta, pa samim tim u srbiji krize nema.
-BBC i CNN nas danas nisu spominjali, sto naše ministre izuzetno veseli. Naime, danas naša divna omladina nije nikog pretukla i ni jedan pop nije napastvovao neko dete.
-Američki političari i diplomate nas nisu spominjali ni u kakvim izjavama niti izveštajima. Zahvaljujući tome, trenutno niko nema razloga da spali McDonalds. Građanima srbijice se savetuje da je bolje da danas odvedu svoju decu na HappyMeal, jer za sutra niko ne može da garantuje da McDonalds neće imati razbijene prozore restorana.

Ostale vesti iz sveta:
-Pošto su se na nekim internet sajtovima u poslednje vreme mogle pročitati vesti da se na zapadu bolje živi, na građane naše zemlje se apeluje da ne nasedaju na zapadnjačku propagandu. Visoki državni zvaničnici tvrde da to nije istina. Građanima se preporučuje da isključe internet. Tačnije, to se preporučuje onom malom postotku koji može i ume da pristupi i nečemu drugom osim FaceBooka.

Vesti iz zemlje:
-Belgrade Pride je zahvaljući organizacijama poput “Obraz”, “1389″, SPC i nekih nazadnih i agresivnih grupa OTKAZAN.
Od strane ministarstava srbijice su te iste organizacije pozvane da se prijave radi dodele novčanih sredstava kako bi im se pomoglo u daljem radu. Njima će biti preusmerena sva sredstva koja su, na opšte oduševljenje naših skupštinskih poslanika, ukinuta “Petnici”, mladim genijalcima i “Sigurnoj kući”.

Vremenska prognoza za danas i sutra:
-U našoj zemlji je, kao i obično, MRAK.
Građani srbijice, ne pokušavajte da palite svetlo, inače će doći do restrikcija.

I za kraj Dnevnika, jedna zanimljivost:
-Prelepa fotografija naše zemlje koja u poptunosti opisuje stanje i divan budući prosperitet

Večeras sam, zahvaljući ostavljenom komentaru, saznala ko je, a i zašto, ukucavši reč NADRNDANA, došao do mojih Avantura. Pošto mi se priča dopala, a i zvuči kao da je neki od mojih tekstova, odlučila sam da je objavim.

Snežana, NEbloger gost na mom blogu. :)

“Cao Aurora,
Protekli vikend sam provela na svadbi dvoje ljudi koji su zasli u kasne 50te… Svadba kao i proslava posle odvijale su se u Hotelu a 4 zvezdice… ma sve na svom mestu… Prenocila sam tamo i razmisljala kako ljudi u tako kasnim godinama razviju poseban ukus i vencavaju se na mestima kao iz bajke a i ne lice na mladence… a mi mladi razmisljamo, “gde cu da zivim”, “treba mi auto”… itd. itd….
Provela sam taj vikend izvan realnosti i onda sam pocela da razmisljam kako je sve sranje, u stvari treba da ucim a ja se zezam u hotelu… kako imam 3 nedelje do ispita… i kako je njima super i da ja to nikad necu uspeti…Sve u svemu vratila sam se kuci onako dorbo NADRNDANA!!! :-)
Da bi nasla utehu tj. da ne bi pocela da ucim, ubacila sam u Google samo rec “nadrndana” i tako upala u tvoj Blog i eto me sada…
Cao
Snezana”

I onda, samo sednem, KLIK na blog, KLIK na Write Post, i reči krenu same od sebe, kao i uvek. . .

Gde sam bila, šta sam radila?

Odmarala od fakulteta. Odmarala od TVa. Odmarala od svega, pa tako i od neta. Mada, priznajem, na FBu i na MSNu sam bila aktivna, koliko-toliko.

Odmarala sam se i od emotivnih brodoloma, i kako to obično biva, kad se čovek najmanje nada. . .upoznala sam nekog. Pametan, duhovit, ambiciozan (u normalnim količinama). Drži me za ruku. Šalje poruke tipa “Dobro jutro, mazo.” sa malim i velikim slovima i znakovima interpunkcije.
Wau! Jedan ipak nije neandertalac!

Pravi mi doručak, sprema ručak. Potpuno sam posle toga opere suđe. Usput stigne da me izmasira i zadovolji u krevetu. . .
Šta raditi s takvim muškarcem? Ženiti ga?
Pa, već sam mu ja to predložila. Nasmejao se, i to baš glasno. . . Ma, bolje i da se smeje nego da kaže:”Hvala, ali NE, hvala.”

Bila sam i na moru. I to sama. Vozom BG-Split. Totalno retro! Obišla sam mali delić hrvatske obale, i jednostavno sam uživala. Na svaku opasku ili pitanje koje zahteva korišćenje sive mase, odgovarala sam sa: “Nemam pojma, nemam mišljenje o tome. Ja sam na odmoru!”

Gore pomenuti me je ispratio i dočekao. I javljao se skoro svakog dana. I za divno čudo, nije mi to smetalo.

Sad se vraćam u real life. Prijavljujem ispite. Vraćam se pisanju. Nadoknađujem propuštena kafenisanja s prijateljima. Ali, tipa-koga-treba-ženiti zadržavam kao letnji suvenir koji je našao upotrebnu vrednost u svakodnevnom životu.

Nije meni problem kad malo spavam, i kad sam pod pritiskom i u frci. Problem je kad se i u tih par sati sna budim na svakih pola sata jer me boli glava. Izgleda me je lupila promaja. Gornja leva strana lica me boli kao da me neko čekićem udara na svakih minut-dva.

Uvek nosim šal i kapu il’ šešir, a često preko toga još i kapuljača stavim. Ne ostavljam otvorena vrata niti prozore. A s obzirom da patim od hronične upala srednjeg uha, toliko se pazim da čak ni na predavanjima nikad ne sedim  kraj prozora. I kako je onda, do vraga, mogla promaja da me udari?!

Toliko sam nervozna da bih mogla ujedati. Još samo ako me i uho zaboli. . .pa onda mogu slobodno da legnem u krevet i ne ustajem 3 dana!

Joooooooooooj!

Neću ovako da se igram. . .

Nego, sad mi je palo na pamet da možda to što mi je tata poreklom iz Bosne ima neke veze s ovom mojom glavoboljom. Znate onaj vic kada Bosanac ide na neku operaciju, a na glavu mu anasteziolog zalepi papir na kome piše “Ne dirati, ne probijati. Boca je pod vazdušnim pritiskom” Sorry, drugovi Bosanci – ništa lično!

*
*
*
*
*

Sinoć sam odlučila da ranije legnem pa da ustanem ranije da ga pišem – ustala sam u podne. U podne sam odlučila da odmah počnem – ali, prvo ručak. Posle ručka – kafica s komšinicom. Posle kafe, odmah ću da sednem za kompjuter – ali prvo da napravim tople sendviče. Posle sendviča – još ću jednu kaficu. Napokon sedam za komp – hmm. . .da samo vidim koga ima online. . . Nekih 3-4 puta sam prekidala razgovor s drugarom, jer trebalo je reći još ovo, i ono, i dogovoriti se za kafu. . . Na moju sreću, pukao net, pa sam otvorila Word. Ali, da prvo napišem tekstić za blog. . .

I evo, pišem post.

Frka na faxu traje još do utorka, a onda samo treba otkulirati do kraja nedelje. Videću sa par prijatelja, ići ću do frizerke, kupiću novogodišnje poklone. . . Za vikend je planiran odličan provod u gradu: jedan rođendan, i jedno “girls only” veče. Nedelja – kićenje jelke uz kuvano vino. Ponedeljak – pakovanje torbe, i u utorak :

Aufwiedersehen, mili moji blogeri!

Aurora je dobila nemačku vizu i napušta ove krajeve do polovine januara. Ali, bez brige, ako neko brine, javljaću se ja i odande.

*****

Ne znam koji mi je vrag danas, uhvatila me neka romantika, pa non- stop pevušim jednu pesmu. Evo vam je u plejeru, pa pevušite i vi. Lep osećaj zagarantovan!

Jeste. Živa sam i zdrava… Nisam pobegla, nisam bolesna, niti sam izgubila inspiraciju. Al’ nemam baš nešto vremena za pisanje. A nemam ni internet ovih dana.

U stvari, imam ga al’ radi svake prestupne… Zvala sam provajdera – al’ se oni ne javljaju na telefon. K’o i inače kad nam otkaže konekcija. A i ne mogu da im pošaljem mail s mog naloga. Ne radi. Mada mi u outboxu već par dana stoji poduže pisamce u kom sam im napisala: koliko smo imali net, koliko nismo, koliko sam im para dužna za ovaj mesec. Sve sam ja to lepo izračunala. Tačno u dan i sat. Al’ džaba sve to, opet će mi stići isti račun. Neće oni to ništa umanjiti… Mada, nije meni zbog novca, nego bolje to da im pošaljem  nego da im spominjem užu familiju. Mada su ovih dana zaslužili spominjanje i čukun-dedinog strica.

 Ovih dana počinje mi i decembarska frka na faxu: jedan kolokvijum, pa drugi, pa esej, pa seminarski, pa će opet neki kolokvijum…. i tako narednih 20ak dana. A onda ću da spakujem kofer i biće: Willkommen nach Deutschland, liebe Aurora! Odoh malo da odmaram u Štutgartu. Naravno, ako preživim vađenje vize u BGu, od koga mi se već sad okreće u stomaku. Biće u stilu “ćetir sata ćamio ćekajući”. Uh! Glupe vize, i još gluplje ambasade, i gomila onih koji čekaju sa mnom. I svi, ko po PSu, imaju savete kako najlakše doći do vize, i hteo ne hteo, moraš da ih slušaš…. Već vidim sebe u 7h ujutro tamo. Sve u kompletu sa “facom broj 13: ne prilazi, ne obraćaj mi se, ujedam”.

I tako kod mene ovih dana . . . A kako ‘te vi?

P.S.Htela sam staviti neku finu pesmicu na nemačkom, al’ sem ove, ništa mi ne zvuči fino

Kad je na TVu krenula kampanja  ”Pomozimo izgradnju sigurne kuće“, moja mama je samo tiho izgovorila “Šteta što to nije postojalo i pre 10-20 godina”, i okrenula je broj 063/9765. I znam da to radi svakog meseca.

Ona zna kako je tim ženama. Ja znam kako je toj deci.

Nas dve danas opet imamo svoju kuću, i imamo dovoljno svega što nam je potrebno za život. Ona uživa u penziji, ja uživam na fakultetu. Moja mama se napokon glasno smeje. Ja se vraćam kući bez straha. Nas dve napokon imamo mir. Imamo dom.

Kuću smo imale i nekada, imale smo i novac. Ali, ta kuća nikada nije bila DOM.

Mislim da sam vam sasvim dovoljno rekla sa ovih par rečenica. Želim da vas zamolim samo za jednu stvar: pogledajte vašu decu kako spavaju. Pogledajte vašu porodicu kako veselo priča za stolom, okupljena oko nedeljnog ručka. Pomozite nekako da i druge žene imaju svoj dom, da i druga deca mogu mirno da spavaju. Ja pomažem tako što okrenem broj 063/9765, (može i sa fixnog i sa mobilnog). Tih 100 dinara više na telefonskom računu meni ništa ne znače. Ali, nekoj majci je to 1 hleb i litra mleka. A vremenom to može  biti i par kvadrata više u Sigurnoj kući.

I sledeći put kada čujete vašeg komšiju kako u pola noći urla, kada čujete kako deca plaču, ili vidite komšinicu kako uplakana izlazi iz stana, recite joj za Sigurnu kuću. Recite joj da postoje ljudi koji joj mogu pomoći. Nekada je tim ženama dovoljna makar jedna reč ohrabrenja, makar neko da ih sasluša.

Budite čovek, i pomozite im.

EDIT
Slanjem sms poruke možete pomoći Sigurnu kuću u Kragujevcu.
Napišete SI razmak , napišete nešto lepo i pošaljete na 4829,cena poruke je 20din+pdv