Slušam “Čudesnu sudbinu Amelije Pulen”. Jedino mi ta muzika prija uz sve ovo čega se trenutno prisećam. . .

Moja najbolja drugarica ga je srela pre dva dana. Njega, nekog na koga često pomislim. Ali da pojasnim: nije da ja razmišljam o njemu, ali mi on često proleti kroz misli. A to je valjda normalno, posle toliko vremena koje smo proveli zajedno.

Pitao ju je za mene, kako sam, šta radim. . . Rekao joj je da bi voleo jednom da me vidi. I rekao joj je još nešto: “Bio sam grozan prema njoj. Žao mi je što sam joj sve to uradio…” Dobro pa se setio toga. . .
Pre dve godine je, 2-3 meseca pred našu svadbu, odlučio da mi kaže da se on već izvesno vreme viđa sa drugom devojkom. Da me vara, prosto rečeno, da me ostavlja. I ostavio me je. Onda me je posle molio da mu oprostim, da se pomirimo. Ja sam pristala, da bi mi ubrzo rekao “Znaš, ja sam se predomislio. Ipak ti i ja ne trebamo da se venčamo. Ja ću se vratiti njoj…” . . . E, tada sam mu svašta rekla. . .što nikada nikom nisam, a nadam se i da neću. . . Mislim da sam mu spomenula čitavu familiju u kontekstu sa “određenim” delovima tela. . .

Nedavno sam saznala da se oženio. I osećaj je bio jako čudan. Nikada nisam toliko pokušavala da pronađem emocije, bilo kakve, u sebi. . .a njih nije bilo. Bila sam prazna. Nisam osetila ni tugu ni bol, čak ni bes. Samo praznina, koja je nekako zjapila iz mojih grudi. Osetila sam jedino malčice ljubomore, što se on eto ženi a ja čak ni momka nemam.
Dan nakon toga sam otišla na onaj sajt za upoznavanje i tamo upoznala Komsiju.

Eto, on koji me je tako jako povredio je na kraju čak uspeo, doduše indirektno, da mi pomogne da se ja ponovo oslobodim, da smognem hrabrosti da se nekom otvorim, da se zaljubim. . . Ali, što se tiče njegove želje, koju je rekao mojoj drugarici, želje da me vidi. . . ja se iskreno nadam da mu se neće ostvariti. Barem ne još nekih 10-20 godina. . .